SAMOPOUZDANJE GLUMCA JE KRHKO I MOŽE GA SRUŠITI JEDNA LOŠA ULOGA: Vanja Ejdus o važnim priznanjima, ocu i planovima sa naslednicom

Aktuelna sezona donela je prvakinji drame Narodnog pozorišta Vanji Ejdus brojne nagrade, među kojima je i nedavni trijumf na Sterijinom pozorju. Na ovom prestižnom festivalu učestovala je sa komadima "Uspavanka za Aleksiju Rajčić" i "Gospođica", za koji je radila i dramatizaciju. Trenutno ova glumica srca publike osvaja i ulogom Elizabet Blejk Medaković u novoj predstavi "Očevi i oci" Veljka Mićunovića, za koju je karte gotovo nemoguće pronaći. U razgovoru za Kurir, Vanja pre svega sumira utiske sa Sterijinog pozorja.

- Na svaki festival se ide sa određenim očekivanjima, ali nisu nagrade najvažnije, iako prijaju. Najviše me je obradovalo što je komad nagrađen kao najbolja predstava festivala, što je prvi put u istoriji Narodnog pozorišta. Naša kuća dobijala je Sterijine nagrade za režiju i glumce, ali za najbolju predstavu nije. Ovim smo ušli u istoriju Narodnog pozorišta. I to je moj glavni trijumf. Inače, ova predstava mi je izuzetno važna i ne bih bila srećna da sam samo ja dobila nagradu za glumu. Drago mi je što je žiri to prepoznao. Nakon Sterijinog pozorja, i na festivalu u Banjaluci dobili smo nagradu za najbolju predstavu. Ukupno smo do sada osvojili 13 priznanja, od kojih sam ja dobila pet glumačkih. Tu su i nagrade za muziku, govor, režiju i tekst.

Prvu Sterijinu nagradu dobili ste već na početku karijere, za "Hasanaginicu" 2002. godine. Možete li da se setite osećaja koji vas je obuzeo tada?

- Tada sam bila baš na početku i to je bila jedna od mojih prvih uloga, koju igram sada već 21 godinu. Bila sam veoma srećna, jer sam tek počinjala i nagrada mi je dala ogroman vetar u leđa. Ali nekako, kad ste mladi, sve se podrazumeva. Kada prođe dvadeset godina stvari se promene. Tada se više ništa ne podrazumeva i svesni ste da nagrada dolazi za višedecenijski trud i napor. Nije lako opstati, postati, održati se i verovati, za to je potrebno ogromno strpljenje i trud. Tada, priznanja mnogo više cenite i primate ih staloženije i zrelije.

Na festivalu ste učestvovali i sa komadom "Gospođica" koji ste dramatizovali.

- Dramatizacija je urađena pre 13 godina privučena mojom željom da igram i odgonetnem lik Andrićeve "Gospođice". Bacila sam se u taj pretežak zadatak, u saradnji sa rediteljkom Đurđom Tešić, mesecima smo to radile i odustale. Tek prošle godine je završena kada je Đurđa dobila poziv da režira baš taj roman i ponudila je našu nedovršenu dramatizacijiu. Banjalučko pozorište se odlučilo da od nekoliko radi baš tu našu. Ovoga puta je bio neverovatan sklop okolnosti da su na istom festivalu učestvovala oba komada. Gospođica je kompleksan i misteriozan lik, koji je Andrić maestralno opisao, a mi smo pokušale da to prevedemo u pozorište. Nimalo to nije bio lak zadatak i ne verujem da ću u skorije vreme raditi išta slično.

Grade li sva ta priznanja samopouzdanje na sceni?

- Ono je kod glumca krhko i lako se poljulja. Jedna loša uloga, proces, predstava i ono se ruši kao kula od karata. Nije loše povremeno dobiti priznanja, jer onda to varljivo samopouzdanje na neko vreme nahranite i umirite, što svakako nije nikakva garancija, da se već prekosutra ta sitost neće urušiti.

Kako danas gledate na svoj razvojni put?

- Počeo je veoma dobro, prvih desetak godina je lepo išlo, bila sam izuzetno zadovoljna, mnogo dobrih uloga sam radila, a onda napravila pauzu kada sam rodila dete i tu je nekako sve zastalo. Narednih deset godina sam i dalje dosta radila, ali nisam bila preterano srećna. Stalno mi je izmicao neki puniji osećaj ispunjenja, ali svakako mislim da su to bile izuzetno korisne godine, za popravku, kako duhovnu tako i glumačku.

Smatrate li da biste svojim uspesima danas učinili ponosnim vašeg oca, barda domaćeg glumišta Predraga Ejdusa?

- Otac bi bio ponosan što sam pokazala odanost glumi i pozorištu, što me ta strast nikada nije napustila, jer je on govorio da je gluma trka na dugačke staze, a ne sprint. Veoma dobro sam to upamtila i to mi je i bila neka ideja vodilja.

Ulogom Elizabet Blejk u predstavi "Očevi i oci" osvojili ste srca publike i kritike. Kakav je vaš odnos prema ovom kultnom naslovu i koliko je danas ova tema aktuelna?

- Selenić je sjajan pisac koji je, čini mi se, pomalo zaboravljen, iako je moja generacija odrastala na njemu. Drago mi je što je ponovo vraćen na scenu. Izuzetno je aktuelan, neke stvari kao da su danas pisane, o Beogradu, Srbima i politici. Izgleda da se mentalitet nikada ne menja. Po krcatoj sali i kartama koje se prodaju za dva dana, rekla bih da smo svi željni Selenića, ali i dobrih predstava. Različitost mentaliteta kojom se, između ostalog, ovaj roman bavi i potrebe za nacionalnom pripadnošću su svima bliske i prepoznatljive.

Stižete i na snimanje nove serije i filma "Kruna".

- To je veliki i ambiciozan projekat koji smo počeli pre skoro deset meseci. Goran Bregović radi muziku, reditelj je Vasilije Nikitović, scenario je izuzetan, kao i glumačka ekipa.

Kako ćete provesti leto?

- Kao i svake godine provešću ga na Adi Bojani i u Beogradu, odmarajući se i puneći baterije. Pokušaću da ne mislim o poslu, potrebno mi je da ispraznim mozak. Posvetiću se jogi, knjigama, plivanju, a najviše mojoj trinaestogodišnjoj ćerki.

(Kurir.rs)

Bonus video: