AUTORKA KNJIGE "I RAVNODUŠNOST JE UBILA MAČKU": Otuđenost, udaljavanje, usamljenost i egocentričnost su nepresušan izvor za priče

Nesvakidašnja zbirka priča "I ravnodušnost je ubila mačku" Tamare Đenadić pravo je osveženje domaće književne scene!

U razgovoru za Kurir autorka otkriva kako je nastao njen prvenac, dodajući da uveliko piše drugu knjigu.

Kako ste se odlučili da uđete u književne vode i da vašu misao izložite javnosti?

- Meni je pisanje dugo bilo način kako da se borim sa pojavama i ponašanjima koja me tište i uznemiravaju. O mnogo čemu razmišljamo, ali često samo konstatujemo da nas nešto muči i sa teretom dalje nastavljamo kroz svakodnevicu. Taj dodatni korak, u vidu rasvetljavanja kako i zašto mene pogađa sebičnost, nedostatak empatije i otuđenost, bilo je upravo pisanje. Iako u startu nisam imala cilj da pišem nešto namenjeno policama knjižara, na to su me negde ohrabrile reakcije prvih čitalaca. Nisu sve bile pozitivne, što i nije moguće, ali ih je bilo, bile su obrazložene, lične, angažovane.

Da pokušam i objavim zbirku zahtevalo je da budem spremna da izložim svoje stavove, sumnje, zaključke i ogolim svoj unutrašnji svet nepoznatim ljudima. Ne mogu da kažem da nisam sa strepnjom ušla u proces traženja izdavača i da se nisam preispitivala.

Ipak, ohrabrenje je bilo i to što je poruku i ideje koje sam opisala vrlo brzo prepoznala izdavačka kuća "Otvorena knjiga". Danas se moja skromna analiza stanja emotivne uzdržanosti društva i pojedinca može pročitati u zbirci priča "I ravnodušnost je ubila mačku".

Da li ima autora koji su na vas uticali i ciji stil posebno cenite?

- Retko mi se desi da pročitam nešto što ne ostavi nikakav utisak i verujem da celokupno čitalacko iskustvo mora da utiče i na pisanje. Ne težim svesno ka "imitiranju" bilo kog autora, ali dela koja posebno cenim i gde se najlakše pronalazim su dela Kafke, Kamija, Dina Bucatija, Rejmonda Karvera.

Šta ste uneli iz iskustva rada u IT sektora u svoj književni svet i obrnuto?

- Sasvim sigurno da su poslovno i privatno okruženje bili osnovni izvori ideja za moju zbirku. Tu mislim na lična iskustva, ali i događaje kojima sam prisustvovala kao posmatrač. Ova zbirka je nastajala u vreme dok sam radila u bankarskom sektoru i neke od priča - "Miholjsko leto bankarskog službenika", "Savršeno ispeglana košulja", "Jedan superheroj viška" - osvrt su na čoveka i njegovu ulogu i poziciju u sistemu. S druge strane, u pričama kao što su "Savršeni zalazak Sunca za dvoje" i "Sve što želi je srećan kraj" želela sam da se osvrnem i na odnos čoveka sa samim sobom i ljudima koji čine njegov mikro svet. Iako se bavim svakodnevicom, ja sam u svaku pricu unosila dozu nadrealnog, jer mi je to pomoglo da stvorim scenografiju priče koja probleme svakodnevice boji jačim bojama.

IT sektor se dosta razlikuje od bankarskog, ali i tu isto žive i rade ljudi, sa svim svojim različitim iskustvima i pogledima na svet, pa verujem da će u nekoj narednoj knjizi biti oslikani i neki novi uvidi koje sam stekla.

Što se tiče uticaja onoga što sam napisala na mene i moj život, pa sigurno je da me je pisanje nateralo da preispitam dosta svojih predubeđenja i pretpostavki o sebi, ljudima, porodici, društvu.

Da li mislite da je teže napisati drugu knjigu ili prvu? Da li se može očekivati nova knjiga nakon "Ravnodušnosti" i koje su to teme koje podstiču vašu radoznalost?

- Mislim da je teško napisati svaku, bez obzira koja je po redu. Prva je izazov pre svega zato što neko, u moru rukopisa, treba da prepozna da to nešto što smo napisali zavređuje pažnju. Pošto sam u procesu pisanja naredne, mogu da kažem da uvek postoji taj glas sumnje da li će sledeće delo opravdati očekivanja, pre svega ona koja imam od same sebe. Mislim i da to svakog autora prati kroz proces stvaranja. Teme koje podstiču moju radoznalost su, rekla bih, iste. To su ljudi, naši odnosi i kvalitet tih odnosa. Otuđenost, udaljavanje, usamljenost i egocentričnost su, čini mi se, nepresušan izvor za nove uvide i nove priče.

Kurir.rs / B. K.