SITNICA POPUT FLIPERA UBILA JE U MENI SEBIČNOST! Glumac o druženju s NEBOJŠOM GLOGOVCEM i zašto ne bi voleo da se snime Munje 3

Ovog leta glumac Stefan Bundalo ima mnogo razloga da bude zadovoljan. Iza njega je sezona sa tri serije - "U klinču", "Mama i tata se igraju rata" i "Šetnja s lavom" - ali i četiri premijere u pozorištu, od kojih je najnovija "Tajni dnevnik Adrijana Mola".

Svi ti naslovi samo su produžili spisak na kojem je tokom dve decenije bavljenja glumom ispisivao imena najrazličitijih likova kojima je pred kamerom i u teatru udahnuo život. Dok otkriva da će deo leta provesti radno, a ostatak na zasluženom odmoru s porodicom, Stefan se u intervjuu za TV Ekran najpre podseća da je sve počelo pre tačno dvadeset godina.

Brojite li role?

- Često se pitam otkud ih toliko. Ponekad pomislim da sam počeo juče. Pretpostavljam da me veće i značajnije stvari tek čekaju.

Proleće za nama obeležio je film "Munje: Opet", koji za vas ima posebnu simboliku.

- Kad su se pojavile "Munje", bio sam u srednjoj školi. To je prvi film koji znam napamet, a čija je muzika oblikovala moj muzički ukus. Želeo sam da se kasnije bavim upravo takvim filmom, jer nosi humor i ozbiljnost koji su, baš takvi, deo mene. Kad sam saznao da će se raditi nastavak, zvao sam kolege i rekao da moram makar kroz kadar da prođem. Bio je to moj način da zaokružim svoju fascinaciju tim filmom i onim što mi je uradio. Ispostavilo se da sam dobio pristojnu ulogu, a Raša Andrić najbolji nastavak koji je mogao.

Što je značajan nastavak te priče?

- Fore iz "Munje" su se prepričavale 20 godina i sve nas je zanimalo šta se desilo s Popom i Maretom, s tom kulturom i supkulturama u filmu. Nastavak je ukazao na to šta se sve promenilo i koliko je kvalitet uticaja muzike osiromašio, ali i same umetnosti. "Munje" su pokret koji je oblikovao generacije.

Desio se u vreme promena. Da li zapravo svako vreme nosi neke preokrete?

- Ajnštajn je bio u pravu, vreme je relativna stvar, a godine su samo broj. "Munje" su se desile na prekretnici dva veka, s političkom promenom u Srbiji i oslobađanjem od stega. Sada smo svedoci da se svet prilično menja, i geopolitička situacija, i kulturna sfera, i internet. Tek ćemo biti svesni da je ovo period velikih promena. Siguran sam da kreatori filma nisu računali na ovu vrstu promena, ali umetnost oponaša život, iako vrlo često neuspešno. Mnogo puta se neka umetnost desi, a stvarnost dođe kao odličan temelj na to. Stvari se nekako nameste. Valjda umetnici nesvesno prave stvari koje se odražavaju na realan život. Ne bih voleo da se dese "Munje 3", jer nadam se da neće biti kulturoloških promena koje će iziskivati da se opet neki Pop i Mare povampire, pa nam objašnjavaju šta je prava muzika i šta su pravi fazoni.

Otkud vi u glumi i kako je sve počelo?

- Desila mi se slučajno, ali prvi put kad sam ušao u pozorište i stao na scenu, osetio sam da negde pripadam. Umetnost je teška droga, iz koje se retko ko izvukao. Neki su išli i na oporavak (smeh). Dobar deo fakulteta njome sam se bavio naivno, mislio sam to je igra, a onda sebi objasnio da mi glumci imamo usud. Ne zovemo se džabe javnim ličnostima, jer umetnost je javno dobro. Svojim delovanjem na sceni i van nje želim da pokažem ljudima kako stvari mogu da budu lepše i bolje. Dužnost glumca je da bude ogledalo društva.

Uspeva li vam?

- Ako ću nekom ulogom navesti bar jednu osobu da se, kad izađe iz pozorišta, zapita, mi smo svoj posao za taj dan uradili. Naša je dužnost da menjamo svest društva nabolje. Nema važnije stvari od kulture, od nje sve počinje. Ona je uzrok evolucije, a ljudi su evoluirali kada su počeli da crtaju bizone po pećinama i prave senke na vatri. To je pozorište. Ono nije zgrada i elitistična umetnost, ono je narodna stvar. Kad bi neko, ne daj bože, spalio sve pozorišne zgrade, mi bismo izašli na ulicu i igrali predstavu.

Kako nam je onda kultura zadnja rupa na svirali?

- Prosečan stanovnik naše zemlje može jednom mesečno da priušti sebi kartu za koncert, predstavu ili izložbu... I kad je već tako, onda to jedno treba da bude nešto dobro. Zato treba ukazivati na kič i šund, promeniti ukus publike. Upoznao sam ljude koji su sa 35 godina došli prvi put u pozorište. I nema veze, samo nek su došli, jer ti najčešće kažu da su glupi što ranije nisu dolazili. Onda smo mi glumci svoj posao uradili. Istu stvar radim pričajući na sceni i na filmu. Nisam ja neko ko će da menja svet, ali moja je dužnost da na stvari ukazujem.

Ide li preispitivanje uz svaki zadatak i da li je sve što živite spremanje uloge?

- Nesvesno jeste. Preispitivanje je osnova bavljenja glumom. Ako to ne radim sa svojim motivima i načinima na koje uloga može da se radi, neće biti dobra. Samo čovek koji se preispituje može napred. Ako stvari uzimaš zdravo za gotovo, tavoriš na istoj poziciji. Preispitivanje je odlika inteligentnih ljudi. Sve uloge o kojima pričamo donele su vam mnoge nove susrete s kolegama.

Možda je "Turneja" izrodila poznanstvo s Kičićem, pa onda i rad na seriji "Mama i tata se igraju rata"...

- S Kičićem sada igram i predstavu i imamo divan odnos. Poslovi su me dovodili do mnogih meni nekada nedodirljivih kolega i idola. Na "Turneji" sam prvi put video i Gagu Nikolića, Josifa Tatića, Slavka Štimca, s kojim sam posle snimao film i živeo u istom hotelu tri meseca. Ne želim da se iko uvredi, ali ima jedno poznanstvo koje me je mnogo promenilo, a to je ono s Nebojšom Glogovcem. Bio je možda najbolji glumac koji je ikada hodao daskama koje život znače.

Kako ste se upoznali?

- Radili smo nekoliko puta zajedno, družili se, šalili, pričali o životu, svetu, svemu... Bio sam privilegovan da pored Glogovca provedem neko vreme, da se smatramo prijateljima i da mogao da ga pozovem kad god sam imao neko pitanje. Taj odnos s njim smatram jednim od svojih najvećih profesionalnih uspeha. Načinom na koji je radio i svojim stavovima bio je zvezda vodilja za mlađe generacije i u moralnom i umetničkom kontekstu.

Sećate li se nekih njegovih rečenica?

- Sećam se flipera koji smo igrali. Iako je to igra za jednog, on je smislio da je igramo u paru. Jer ništa na ovom svetu nije za jednog čoveka. I taj jednostavan, slučajan postupak u nekoj zabavi otvorio mi je svest o tome kako bez kolege, partnera, saborca ništa nema smisla. A fliper jeste zabavniji kad ga igraš u dve ruke. Podeliš odgovornost i zabavu. Šta će mi zabava ako sam uživam. Od tog trenutka postao sam bolji prema prijateljima i porodici. I tek sad shvatam koliko je taj trenutak indirektno važan za sve što sam radio posle. Sarađivao sam s mnogo kolega i od svakog nešto poneo, mnogi od njih jesu ili su bili hodajuće enciklopedije. Samo da sediš i slušaš, uspeo si. U toj razmeni misli nastaje prava umetnost. Jer, ne čine život male stvari, čine ga sve stvari, ali sitnica može da ti popravi dan. Sitnica poput flipera u meni je ugasila sebičnost.

Mislite li još da je pozorište kuća, a film kuća na moru?

- Kuća na moru se, nažalost, danas smatra luksuzom isto kao i rad na ozbiljnom filmu ili seriji. A jednom kad se navikneš na luksuz, teško ga zaboraviš. Prema kući na moru treba da imaš odgovornost, da je održavaš i posećuješ, a onda i da se raduješ kad odeš. Obična kuća, to jest pozorište, jeste kao crkva. Kad si nesiguran, imaš dilemu, ideš tamo. Doživljaj koji deliš sa još 400 istomišljenika u sali je kao osećaj koji imaš s porodicom. Zato je pozorište kuća.

Smatrate li okolnost da vas publika ne pamti po jednoj, već po mnogim, i to različitim ulogama, savršenom bazom za dalje?

- Volim da razmišljam kako sam tek sad počeo da odrastam. Ranije sam žalio za nekim ulogama, a danas sam svestan kako izgledam, kakvi su mi ponašanje i karakter i verujem da će vreme uloga za koje sam kompetentan tek doći. Osetio sam i popularnost, i prija. Ali i ona je relativna stvar. Ipak, postalo mi je važnije da uradim nešto dobro. Da li će to biti popularno, ne zavisi od mene. Danas su popularne stvari koje nisu dobre. A uvek kvalitet ispliva kad prođe neko vreme. Vratilo mi se samopouzdanje koje nisam imao godinama i radujem se svakoj sledećoj sezoni i snimanju.

Bavite li se nečim pored glume?

- Odlučio sam da u aprilu naučim da budem skiper na jedrilici. Znam svašta nešto da radim pored glume, ali hoću da znam i to. A davnašnja mi je želja da naučim da vozim viljuškar, bager i kamion. Potreba za teškim mašinama valjda je moja potreba za kontrolom.

Svirate li još gitaru?

- Završio sam osnovnu i srednju muzičku školu, u kući imam i klavir i dve gitare, ali svelo se na to da se podsetim samo za potrebe neke uloge. Sad gitaru uvaljujem svojim klincima, mene zanimaju druge stvari, ali vratiću joj se kad me prođe želja za kamionom i motorom (smeh).

(TV Ekran / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: