DEVEDESETE PAMTIM KAO DUGU, MUČNU, PIJANU NOĆ: Naš reditelj iskreno o novom filmu u kome je obradio pad Slobodana Miloševića

Za nagrade Srce Sarajeva u takmičarskim programima 29. Sarajevo film festivala ukupno će se takmičiti 49 filmova, a u selekciji igranih ostvarenja čast srpske kinematografije brani "Lost Country". Reditelj i scenarista Vladimir Perišić ovog dela već je pobedio u Sarajevu, a sada dolazi pravo s Kanskog festivala. U intervjuu za Kurir govori o uspehu svoje priče, koja u epicentar stavlja odrastanje devedesetih godina i pad režima Slobodana Miloševića, ali najavljuje i premijeru u Beogradu.

- Mene trema uhvati neposredno pred projekciju, kad apstraktnu ideju publike zamene konkretni gledaoci - njihova lica, tela, oči - u sali. Film postoji samo kao ono što se dešava između platna i gledaoca. Ako se ne desi ništa, nema filma. I zato zapravo uvek ima onoliko filmova koliko ima gledalaca u sali. Tek suočen s konkretnim gledaocima osetim taj strah u stomaku - da li će se desiti nešto između platna i baš tih gledaoca, na toj projekciji? Tako da ću odgovor na ovo pitanje znati tek večeras na premijeri.

Kako doživljavate uspeh svog novog filma i nagradu za glavnog glumca Jovana Ginića?

- Vrlo sam zadovoljan prijemom filma u Kanu, i od kritike i od publike, i veoma srećan što je Jovan dobio nagradu. Jer je tu nagradu u potpunosti zaslužio i svojom interpretacijom i svojom posvećenošću ovom filmu. I zato što iskreno volim da radim s naturščicima, to je deo procesa pravljenja filma u kom najviše uživam. Rad s naturščikom vas primorava da izađete iz sebe, iz onoga što ste zamislili i napisali, da se otvorite za drugog i za stvarnost. To je ujedno i odličan ispit da li je ono što je napisano i zamišljeno tačno ili ne.

Zanimljivo je da vaši filmovi "Lost Country" i "Ordinary People" nemaju srpski prevod. Da li postoji neki poseban razlog za takvu odluku?

- Oba filma su rađena kao međunarodne, a pre svega srpsko-francuske koprodukcije. I nikad nisam uspeo da nađem naslov koji mi se dopada na oba jezika. Kad bi mi se dopadao na srpskom, nije mi se dopadao njegov prevod na francuski. I obrnuto. I onda sam rešio da film ima samo jedan naslov na engleskom koji se ne prevodi.

Kako vi pamtite devedesete?

- Iz tačke gledišta deteta koji je bačeno u jedan zastrašujući svet koji ne razume: kao jednu dugu, mučnu, pijanu noć. To je ujedno i tačka gledišta glavnog junaka u filmu.

A političare iz tog doba?

- Kao međusobno suprotstavljene, podjednako tužne, suštinski udružene u pokliču "Živela smrt!".

Kad će vaš novi film moći da pogleda i publika u Srbiji? - Film dolazi u naše bioskope na jesen.

Šta biste voleli novo da radite? Da li bi vam bio izazov da režirate ili budete kreator neke TV serije?

- Da napišem roman. Seriju bi me zanimalo da režiram, ali pod uslovom da je scenario kvalitetan i da imam autorsku slobodu. Do sada nisam imao neku ideju kao kreator serije - zapravo, nisam siguran da me taj vid naracije po epizodama i od nekoliko sati suštinski interesuje. U filmu volim male forme koje su poput novele ili poezije i gledaocu ostavljaju veću slobodu.

(Kurir.rs)

Bonus video: