JA NISAM BIO ŠEF OCU, A MOJ SIN MENI JESTE! EKSKLUZIVNO: Rob Lou opisuje susret s naslednikom u seriji koja ga vraća na ekrane

Za razliku od većine kolega, zlatnih lepotana koji su obeležili osamdesete godine prošlog veka, Rob Lou karijeru nije započeo reklamirajući gazirani sok, farmerice ili cigarete, već radeći upravo ono što će i biti njegov profesionalni poziv.

Prvu ulogu u predstavi "Šerlok Holms" na lokalnom univerzitetu dobio je sa svega 12 godina, nakon što je pozvao gotovo svako lokalno pozorište u Ohaju, gde je odrastao raspitujući se da li imaju posao za njega. Samo sedam godina kasnije usledila je i prva nominacija za Zlatni globus i to u hitu Fransisa Kopole "Autsajderi", a status zvezde dobio je filmom "Vatre Svetog Elma".

Godine pred njim upisale su ga među holivudske ikone, a na njegovom putu do zvezda bilo je i mnogo trnja koje je došlo kao naplata za to što je veoma mlad postigao svetsku slavu. Lou je dvadesete proživeo balansirajući između popularnosti i svih mogućih poroka koji su ga vukli na dno i pretili da bace ozbiljnu mrlju na njegov zlatni sjaj. Danas ga ponovo gledamo u velikim TV hitovima, a jedna od poslednjih rola je u seriji "911: Teksas", čiju najnoviju četvrtu sezonu pratimo ponedeljkom i utorkom od 22 časa na TV FOX Crime.

U intervjuu za TV Ekran, Lou otkriva kako je došlo do toga da odelo zameni za ulogu vatrogasca.

Na koji način vam je ova serija promenila život?

- Najvažnije je što mi je serija "911: Teksas" podarila priliku da se vratim velikim naslovima i ulogama. Ponovo se na ozbiljan način bavim onim što najviše volim, a to je gluma.

Mnogi se čude što ste rad na seriji započeli u trenutku kada je život na zemlji nasilno izbačen iz koloseka.

- Bilo je to te nesrećne 2020, kada je pandemija korone zaustavila ceo svet, pa i Holivud. Ništa se nije snimalo, ili su na novim projektima radili samo najhrabriji, spremni na sve iscrpljujuće zahteve koje su tadašnje mere predostrožnosti zahtevale.

Međutim, meni je delovalo logično i sasvim opravdano da baš u tom vanrednom vremenu snimamo seriju o onima koji su na prvim linijama fronta upravo u takvim situacijama. Osećao sam se prirodno na setu, ali i kao da sam nešto mnogo više od glumca. Kao da našim radom odajemo počast tim izuzetno hrabrim ljudima koji priskaču u pomoć kada je najpotrebnije.

Kako je jedan od najvećih holivudskih miljenika s kraja 20. veka, zvezda romantičnih hit komedija i čuvenog "Zapadnog krila", kao i serije "Gli" završio u ulozi vatrogasca? Kako je došlo do toga?

- Glavni razlog je, bez mnogo sumnje, producent serije Rajan Marfi. Kako odbiti čoveka koji potpisuje serije kao što su "Reži me", "Američka horor priča", "Gli" i gotovo svaki važniji naslov uz koje su odrastale TV generacije od devedesetih do danas. Takođe, bilo mi je veoma zanimljivo da se i sam oprobam kao producent na ovom projektu, što je još jedna od radosti koju mi je omogućila ova serija. Siguran sam da nisam uspešan u tome kao Rajan Marfi, ali se uvek radujem da učim i stičem nove veštine.

Šta je za vas značila uloga u seriji "911: Teksas"?

- Pre svega, svako od nas je odrastao uz neku od legendarnih serija o lekarima, vatrogascima ili policajcima. One su obeležile decenije za nama i stekle kultni status. Čini mi se da ne postoji neko ko nije gledao "Urgentni centar", "Uvod u anatomiju", "Red i zakon" ili "Mesto zločina". Rad na ovako velikim serijama zahteva ogromnu odgovornost i organizaciju. Gledaoci često ne shvataju da je na svakom kadru u svakom trenutku angažovano skoro 300 ljudi koji se ne vide. To su sve naše kolege koje rade posao iza kamera i zahvaljujući kojima serija i postoji. Glumci su samo vrh tog brega. Biti deo te mašinerije velika je privilegija. To nisu samo tri stotine ljudi, već isto toliko porodica koje žive od tog posla.

Koliko je bilo izazovno dočarati ulogu vatrogasca?

- Ovo je nešto potpuno drugačije od mojih pređašnjih uloga. Na neki način uloga me jeste plašila, ali mi je bila i veliki izazov. Nikada nisam sebe isprobao u akcionom žanru. Međutim, postoji zanimljiva priča iza svega. Dugo sam pokušavao da dođem do neke serije na kojoj bih radio s Marfijem, jednim od mojih omiljenih producenata. "Reži me" i rola doktora Kristijana Troja, koju je sjajno dočarao Džulijan Mekman, oduvek su mi bili posebno TV štivo. Obožavao sam to što je Rajan uradio s njegovim likom u ovoj seriji.

Kada smo se jednom našli na ručku, to sam mu i rekao, a on je samo prebledeo. Tada mi je otkrio da je tu ulogu radio upravo za mene i da je pokušao da stupi sa mnom u kontakt preko mojih agenata, ali da su ga oni odbili u moje ime. Bio je to ogroman šok za mene. Od tada smo svake godine pokušavali da nađemo neki projekat na kom bismo radili zajedno. Trebalo je da glumim u prvoj sezoni "Američke horor priče", ali sam bio zauzet. Isto se dogodilo i sa originalnom serijom "911", da bismo uspeli da uskladimo raspored tek sa spinofom "Teksas". Trebalo nam je 10 godina da nam se konačno ukrste putevi.

Osim po zahtevnim scenama, po čemu ćete pamtiti ovo iskustvo?

- Po tome što sam ponovo sreo neke od dragih ljudi iz "Zapadnog krila", serije s kojom smo osvojili gotovo 30 Emija. Tu je Lisa Edelstin, koja sada glumi moju bivšu ženu, a koja je u međuvremenu napravila sjajnu karijeru - od "Hausa" preko "Kasla" do novijih naslova kao što su "Kominski metod", "Dobra žena", "Skandal". Zaista je bilo divno ponovo biti s njom pred kamerama i podsetiti se tog zlatnog doba moje karijere. Takođe, jedna od veoma važnih stvari za mene kao roditelja bila je i to što sam na ovoj seriji imao priliku da radim s mojim sinom Džonom, koji je upravo na ovoj seriji ušao u producentske vode.

Kakva je bila vaša saradnja?

- Bilo je neobično. Znate kada sedate prekoputa nekoga kome ste menjali pelene, a on vam sada ozbiljnog pogleda kaže: "Dakle, Robe, evo kako treba da snimimo ovu scenu". Toliko pitanja vam se tada mota po glavi. U trenutku ste ponosni, a onda se zapitate da li je ovo normalna situacija. Treba li da poštujem ja njega ili on mene (smeh). Šalu na stranu, zaista sam slušao sve što mi kaže i prihvatao sam svaku njegovu sugestiju, ali priznaćete, neobično je kada očevi moraju da slušaju sinove. Za razliku od Džona, koji je krenuo očevim stopama, iako sam se silno trudio da do toga ne dođe, i ne znam u kom trenutku sam napravio taj propust, njegov brat je postao advokat i nadam se da s njim neću morati da imam poslovnu saradnju (smeh).

Može li se u isto vreme biti otac i glumac na setu?

- Veliki sam zaljubljenik u antropologiju i psihologiju. To mi je mnogo pomoglo da shvatim sve ono što prolazim svakodnevno s decom. Znate li da su naši momci, kada su napunili 20 godina, prestali da nas zovu mama i tata. Tek kada sam malo proučio taj fenomen, shvatio sam da je to, u stvari, tipično za taj uzrast. Verovatno smo i mi prošli kroz istu fazu, ali zaista je čudno kada te dete koje si odgajio od porodilišta jednog dana oslovi s "Rob". Pri čemu sam ja dobro prošao. Moju ženu ne zovu čak ni po imenu, nego upotrebljavaju pun naziv njene firme. Tako, kada me Šeril zove telefonom, Džon mi kaže: "Hej, Robe, 'Šeril Lov dizajn' te traži, javi se". Čini mi se da su oni mnogo ozbiljniji i stariji u svojim dvadesetim nego što smo to bili mi u našim. Za početak, ja nisam bio šef mom ocu u tim godinama (smeh).

(TV Ekran / Nikola Dražović)

Bonus video: