"LAKU NOĆ, KNEŽE" Komemoracija Jagošu Markoviću uz STAJAĆE OVACIJE, smenjivali se SUZE I SMEH, baš kao na njegovim predstavama

Komemoracija reditelju Jagošu Markoviću, koji je iznenada preminuo u petak u 58. godini, održana je danas u Narodnom pozorištu u Beogradu.

"Put je naš život", jedan je od citata u pomenutom intervjuu. Ovim je završena komemoracija uz višeminutni stajaći aplauz i ovacije u čast proslavljenog reditelja koji nas je prerano napustio.

Poslednji govor na komemoraciji održala je dramaturškinja Molina Udovički Fotez.

- Bilo je nestvarno kada uđete u pozorište i onako nestvarno kao čarobnim štapićem podelite zlatni prah. Znali ste koliko vas svi vole u toj ustanovi. Vašoj stvaralačkoj magiji samo je nebo bilo granica i tim putem ste vodili sigurno i pouzdano, a onda posle probe nikada ne biste dozvolili da zaboravite da zahvalite svima. Stvarali ste svetove bolje i lepše od onih koje zovemo stvarni. Svi grandiozni aplauzi i ovacije su njihovo hvala za to - započela je Udovički Fotez, pa nastavila:

- Poslednja poruka koju sam dobila od vas je da sreća prati hrabre, i da, dragi kneže, hrabrosti vam nikada nije nedostajalo naročito stvaralačke. Uvek ste se radovali uspehu i zato vas vaša lična i pozorišna porodica prate sa večnim dugom i dočekuju vas sa beskrajnom radošću. Ostalo je ćutanje, laku noć, kneže, laku noć, kneže - završila je.

Govor koji je održala glumica Radmila Živković rasplakao je Vanju Milačić, bivšu suprugu Jagoša Markovića.

- Rano je, mnogo je rano. Ima jedna njegova fotografija u radnoj sobi, kao dečaka. Sedi za radnims tolom svog oca, drži olovku u ruci i gleda pravo u kameru. Ima šest ili sedam godina. Iz te fotografije vas gleda jedan čovek, a ne dete. Sa 6-7 godina je bio čovek, a kao čovek je bio jedno veliko dete. Mnogo je rano, nezamislivo. Užasno je. Znam kako je vama tu koji sedite i slušate nas šta ćemo da kažemo. Znam da svako od vas ima jednu fenomenalnu priču o našem Jagošu.

Da vam ispričam šta je bilo kad je bila sahrana Ljube Tadića, kome je Mira Stupica držala govor. On je ispraćao Miru sa groblje i držao je ispred ruke. Rekao joj je: "Miro ovo je bio divan govor", a ona mu je kazala: "Ništa ne brini i tebi ću isto tako". I sad meni to stalno vrti po glavi. Smejao se i ispričao je to kao čudo. Sada dolazim u situaciju da govorim o Jagošu u ovakvom momentu, kao da mi je Mira prenela prenela svoju slučajno izgovorenu rečenicu - započela je Rada, pa nastavila:

- Jagoš je imao svoj put, putiće, svoje morske struje. Putovao je svuda. Putovao je svetlosnim godinama. Strašno je što nikada više nećemo iamti tu lepotu, bliskost i razumevanje. Sad se izvinjavam, ja govorim u svoje lično ime. Zvao me je gospođa Frojd, rođena Jung.

Mi smo na ovoj sceni, bez reči uradili mnogo stvari. Razumeli smo se pogledom. On je bio ogledalo, moje, ali i svih nas koji smo sa njim radili. Gledavši sebe u tom ogledalu smo rasli zajedno sa njim, kao ljudi i profesionalci. To ogromno ogledalo je njegovo. On se ogledao u nama, a mi u njemu. Izgubili smo ogledalo. Puklo je - ispričala je glumica.

Duboko potrešena odlaskom prijatelja Radmila Živković podsetila je sve pristune na Jagošev vedri duh, kojim je plenio. Tokom govora Rada se rasplakala, a glumica Vanja Milačić, koja je bila u braku sa Jagošem, takođe je zaplakala na ove reči.

- Toliko onoga što je Jagoš imao u sebi ne može da stane u jedno ljudsko biće, to je nemoguće izdržati. Toliku silinu osećanja, znanja, intelekta, metafizike... Bio mi je prijatelj, drug, bila sam mu i mama i sestra i tetka. Vodili smo svakojake razgovore. Naše nadrealne slike smo razmenjivali i videli nešto iza. To je sada izgubljeno i nisam još uvek spremna da to prihvatim.

Rano je. Šteta je ogromna. Voleo je mnogo sve. Voleo je svoju decu najviše na svetu, svoju Suzanu, Taru i onu koja mu je rodila decu, Sanju... Bio je pun poštovanja. Jedan ogroman, širok čovek. On je zlo prikazivao preko dobrog. To je veličina jednog uma, koji je povezan sa emocijom, ne samo čista glava.

Rano je. Tužna sam i to ne mogu da sakrijem. Tužna sam jer je ovo sada moja poslednja uloga kod Jagoša. Volim ga, njegovu decu, ženu, sve kolege koje su radile sa njima i one koje nažalost nisu imali priliku da rade sa njim. Ništa nije bilo jače od njega. Bio je jedan veliki gospodin. Jagoše, gospodine, hvala ti i nek ti je večna slava - zaključila je Rada u suzama.

Pozorišni reditelj Boris Liješević sve je nasmejao anegdotom s Jagošem koje se prisetio.

- U Crnoj Gori ona izreka kaže: "Duša mu pevala u raju" ja duboko verujem da mu je duša pevala u trenutku smrti, nadam se bez bola i straha. Dušo moja najosetljivija i emotivnija, pevaj u raju i sa njom nas dočekaj u čistoti i radosti i nema zbogom, tu si - završio je Liješević s knedlom u grlu.

Glumac Nebojša Dugalić prisetio se lika i dela Jagoša Markovića.

- Zaista je teško reći bilo šta o onome koji je sav bio neprepričljiv. Kada sam pročitao izjavu Nataše Ninković povodom njegovog odlaska zateklo me je što sam imao istu misao. Rekla je da joj je žao što svaki razgovor sa njim nije snimila. Pričali bismo satima, nije bilo moguće apsorbovati sve što je govorio u momentu. Znam da bi voleo da budem što kraći i zato ću probati koliko mogu, a što ne stignem razgovaraću sa njim nasamo. Ceo život nije hteo ništa drugo osim da da sve od sebe. Jagoš je bio čovek koji nije hteo ništa drugo osim da da sve od sebe, svima se osećao dužan i uvek je jurio dalje. Uvek kad odu ovakvi retki, osetim stid što smo ih podrazumevali za života jer smo mislili da smo ih zaslužili.

Za mene je zaista svaki trenutak sa njim bio neprocenjiv, nadam se da će sada juriti negde dalje i da mu neće biti tako tesno kao ovde. Pošto je bio čovek takve prirode i gladi koja je od samog sebe tražila sve sada i ovde, bez ostatka, isti takav je bio prema svima. Za mene nema većeg poštovanja osim tražiti sve bez ostatka, a on je izgarao u toj gladi koju nije bilo lako pratiti, ali je bilo blistavo kada isijava u zajedničkoj radosti. Jagoš je bio neprocenjiva gozba koja se desi jednom ili nijednom. Jagi moj dobri, raduj se...

Govor je održao i Dušan Kovačević.

- Sve što smo ovih dana čuli o Jagošu, samo je deo njegove ličnosti. Jagoševo ime je sinonim za pozorište. Oživeo je najznačajnije pozorišne priče. Dva ili tri sata njegovih predstava je kao tornado koji je ostavljao lepote. Svi se sećamo "Čuda u Šarganu", obradovala je ljude i bila svetlost u dugom putovanju. Kada mi je prijatelj iz Crne Gore javio da nas je napustio, a novine nisu objavile to mislio sam da je to neko drugi. Pričali smo par dana pre toga i razgovor smo završili dogovorom da se vidimo krajem meseca kad se vrati u Beograd. Ja ću samo čekati i čekati jer možda je sve ovo samo jeftina velika pozorišna iluzija, prijatelju moj.

Počast kolegi odao je i Jug Radivojević, upravnik Beogradskog dramskog pozorišta, potresnim govorom.

- Danas se raskida veza sa svevremenom jer naš dragi veliki Jagoš spajao je i prošlost i sadašnjost i budućnost u svom vremenu a mi smo bili svedoci istorije u kojoj smo živeli i radili. Bio je naslonjen na misao Sv. Avgustina da ne postoji vreme prošlo i buduće. Stalno je govorio da živi u sadašnjosti. Bio je moj prijatelj 36 godina, u proleće bi obeležili 36 godina prijateljstva. Za BDP je bio mnogo više, bio je otac i majka, vertikala prema kojoj smo se okretali. Imao je sve vreme ovog sveta i poklonio nam je "Sumrak bogova" i " Divlje meso". Odigrali smo "Sumrak bogova" te večeri, pre nego nas je napustio, a na dan njegove smrti nismo imali hrabrosti da odigramo reprizu. Danas je dan nacionalne žalosti, a ovaj aplauz koji smo mu podarili je deo njegove sveukupne režije. Otišao je iz malog kraja i samo je u toku noći zakoračio u drugi raj. Toliko davanja, nesebično davanja i ljubavi, toliko humora da bi svima bilo lakše. Ostavio je grandiozna dela koja će živeti decenijama. Verujem da svi koji će živeti u budućnosti će čuvati njegova dela. Hvala mu na svemu. BDP će zauvek čuvati uspomenu na velikog Jagoša i osećati njegov duh u našem teatru - završio je Radivojević s knedlom u grlu.

Tamara Vučković Manojlović, upravnica Jugoslovenskog dramskog pozorišta takođe je odala počast reditelju koji je stvarao i u ovom teatru.

- Naš Jagoš, bio je jedinstven, energičan, pun života, zanosan. Sretali smo ga na biciklu po Beogradu. Pun ljubavi i bez zadrške prema prijateljima, sa dečačkim osmehom objedinjavao je glumce. Pozorište mu je bilo život. Ušao je u taj svet sa 12 godina. U JDP je režirao devet predstava. Zanosom je činio da se svi - od portira do ljudi sa scene okupe i pokrenu u stvaranju predstave. Znam da bi voleo da danas samo formalno opraštajući se od njega slavimo pozorište", rekla je Vučković Manojlović, a potom je pročitala delove pesme koju je Jagoš voleo i poslao je zajedničkom prijatelju:

"Otišao sam tako iznenada.... Duga je moja poruka ljubavi

i možda će nrkada uspeti da te dotakne Uvek slušaj pravu muziku

i probaj da razumeš ako možeš"

Mili Jagoše, hvala na svemu i volim te zeuvek - ovim rečima je završila svoj govor upravnica Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Svetislav Bule Goncić, upravnik Narodnog pozorišta, koje je i bilo matično pozorište Jagoša Markovića, prvi je održao govor na komemoraciji.

- Niko ne može da shvati ili prihvati da se ovo dogodilo. Napustio nas je naš veliki reditelj, umetnik i prijatelj Jagoš Marković - započeo je Goncić i pozvao na minut ćutanja.

- Jagoš je došao iznenada, neočekivano, naprečac. Svojim talentom je pokrenuo ovu scenu i pozorište. Onda nas je iznenada napustio, baš kao i u njegovim predstavama. Jagoš je prestao da bude zarobljen u trivijalnosti i prolaznosti i postao umetnički zamah večnosti. Jagoš je bio po svom mladalačkom talentu Mocart, ali i Cezar po svom osvajačkom opusu. Bio je veliki dečak u svetu odraslih. Samo svoj i neuporediv. Pozorište je bilo deo njegovog bića. Igra dovedena do kraja, koja je savladavala sve prepreke i uspevala. Mi smo krajputaši Jagoševog života. Tu smo da zabeležimo njegovu večnost i neprolaznost duše, večne duše Jagoša Markovića. Kod Jagoša je pozorište bilo strast, do poslednjeg atoma snage i daha. Kod Jagoša je pozorište bila umetnost, ona istinska, koja ponekad ne može rečima da se opiše, koja se oseća u srcu kao velika, prava i neponovljiva. Jagoš je od imena postao odrednica, Jagoševa predstava, estetika, glumac. Njegovo ime postalo je deo nasleđa koje će zauvek živeti. Biće zauvek uklesan u Narodno pozorište. To je definicija velikana, čije se nasleđe prenosi vekovima. Jagoševa duša je sada deo svih nas. Baš u trenutku kada postane neočekivano, shvatimo da je njegova božanska iskra zasijala punom snagom. Ovde u Narodnom pozoruštu Jagoš će postojati zauvek. Realno sva su pozorišta bila njegova i ovde i u Crnoj gori. Primili smo mnogo saučešća odakle sve ne, kojima su se ljudi oprostili od njega. Stvarao je nezaboravne, legendarne, nepogrešive, Jagoševe predstave - rekao je Buncić.

- Slava mu je bila saputnica, a slava mu i danas, kada odlazi da bi zauvek ostao među nama. Neka ti je lep i svetao put, dragi Jagoše - bio je govor Svetislava Buleta Goncića.

Nakon snimka na kome je prikazan bogat opus Jagoša Markovića čuo se goromoglasan aplauz u sali, koji je trajao pet minuta, a svi prisutni su ustali u njegovu čast.

Komemoracija je otvorena videom u kome je kratko prikazan pregled Markovićevog opusa. Prisutni su mogli da se prisete i legendarnih glumaca koji više nisu među nama, a igrali su u Jagoševim komadima.

Sala Narodnog pozorišta bila je mala da primi sve one koji su došli da se prisete lika i dela reditelj koji je iznenada preminuo u snu u 58. godini.

U prepunoj sali Narodnog pozorišta mnoge znamenite ličnosti domaće kulture dostojanstveno, uz muk, odaju počast reditelju Jagošu Markoviću, koji je ostavio neizbrisiv trag na pozorišnoj sceni.

Komemoraciji prisustvuje i princ Filip Karađorđević.

U holu Narodnog pozorišta oni koji su došli da odaju počast proslavljenom reditelju zastaju pored njegove fotografije kako bi mu uputili poslednji pozdrav.

Među prvima su na komemoraciju stigli Jug Radivojevićsa suprugom,Radoslav Zelenović, Anica Dobra, Dušan Kovačević, Dejan Lutkić, Dragan Bejlogrlić sa sinom Aleksejem, Svetlana Bojković i Katarina Žutić...

Reditelj će biti sahranjen danas na Novom groblju u Beogradu. Opelo počinje u 14 časova, a sahrana pola sata kasnije u Aleji zaslužnih građana.

Podsećamo, Marković je rođen u Podgorici 1966. godine, a važio je za jednog od najistaknutijih pozorišnih reditelja naše zemlje, ali i čitavog regiona.

Prvu režiju imao je sa svega 12 godina, a na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirao je kad mu je bila samo 21.

Tokom karijere režirao je najznačajnije naslove svetske i domaće klasike, dela Euripida, Molijera, Jovana Sterije Popovića, Nušića, Ljubomira Simovića, opere Rosinija i Verdija.

(Kurir.rs)