MNOGO SU GA OGOVARALI PO ČARŠIJI I ZAMERALI MU JEDNO! Tihomir Stanić iskreno o karijeri i Ivi Andriću na kog neverovatno liči

Tihomir Stanić je u svojoj dugogodišnjoj karijeri bio u prilici da dočara lik našeg jedinog nobelovca, Ivu Andrića, i to u TV ostvarenjima: “Lajanje na zvezde”,“Znakovi”,“Žućko - priča o Radivoju Koraću”,“Proleće na poslednjem jezeru”, ali i u monodrami “Ivo Andrić - Na Drini ćuprija”.

Šta vam je ovog puta bio izazov da snimite priču o našem nobelovcu?

- Ja se bližim godinama kada je on dobio Nobelovu nagradu i ima bezbroj stvari o kojima privatno razmišljam. U času kada smo pre sedam - osam godina počeli da radimo na ovoj seriji, u tom dokumentarnom materijalu gde je sačuvano par njegovih izjava, Andrić kaže: “Čekam da prođe ova gužva i halabuka i da se vratim svom svakodnevnom životu, radu i stvaralaštvu”.

Čini mi se da je to trenutak kada čovek uspe u svojoj profesiji i kada ga sve ono što prati uspeh odvoji od jedinog smisla njegovog života, a to je stvaralaštvo i radost stvaranja i radost u ovoj našoj profesiji, radost igre i novog. Razmišljao sam šta je to kao uspeh, a uspeh je dobiti nobelovu nagradu i jedini je on u tome uspeo. Ima bezbroj motiva koji su inicirali rad na ovoj seriji, a onda se iz dana u dan kako smo radili, a radili smo dugo i ozbiljno da uobličimo neki scenario koji je po našoj meri i za koji verujemo da će biti zanimljiv gledaocima, otkrivale različlite stvari.

U jednom času sam pomislio: ”Bože, pa ovo što mi imamo u seriji to svi znaju o Andriću”. Onda sam razgovarao sa bitnim ljudima koji su zaista poznavali Andrića i došao sam do zaključka da to možda zna 3 000 ljudi u zemlji. Oni su mi rekli ne 3 000 nego samo 300. Mislim da će širokoj publici pa i onoj koja dobro poznaje i život i delo Andrića, ovo biti zanimljivo a smatram i da smo dužni prema budućim generacijama da otrgnemo malo od zaborava sećanje na tako značajnu ličnost, književnika i mudrog čoveka. U njegovim delima se mnoge mudrosti mogu naučuti a sa druge strane i upoznati društveno bitan i značajan čovek - rekao je za Blic.

Ivo Andrić je često bio i osporavan?

- Mislim da sve ono što su njemu zamerali u čaršiji ili kako su ga ogovarali, a ogovarali su ga mnogo, da sve ono što su mu čak spočitavali kao manu a to je da se priključio i da je od bivšeg diplomate, ambasadora, potpredsednika vlade Milana Stojadinovića, koji je posle rata blisko sarađivao sa komunističkim vlastima - mislim da je to vrlina.

Činjenica je da nije otišao u Švajcarsku kada su mu nudili Nemci 1941. da se skloni nego je došao u Beograd i podelio sudbinu naroda za koju se odlučio da mu pripada. On se odlučio da pripada srpskom narodu i da bude srpski pisac iako je po rođeju bio nešto drugo. Nije potpisao apel o saradnji sa okupacionim vlastima. Ceo iznos Nobelove nagrade je poklonio za razvoj biblioteka u BIH. Malo je u našoj novijoj istoriji takvih ljudi mereno ovim društvenim normama. Mislim da njegov etički kod koji mnogi dovode u pitanje u privatnim i poluprivatnim razgovorima o Andriću, ja doživljavam kao visokomoralnog čoveka koji je u svakom vremenu imao prave odluke i ispravne postupke.

Decenijama ste glumac, a nekoliko puta ste se uspešno oprobali i kao producent projekata. Sada ste po prvi put i reditelj?

- Pošto sam dugo u ovoj temi onda iz pozicije reditelja mogu kontrolisati svaku fazu stvaranja ovog dela. Nije u pitanju nikakva moja ambicija da nastavim da se bavim tom profesijom. Možda i hoću, ali sve zavisi. Možda mi se rediteljski posao i dopadne. Mislim da sam suviše dobar glumac i šteta je da ne radim i igram ovo što znam.

To je očigledno jer ne bi me ljudi zvali da toliko igram da nemam u svojoj profesiji i neki standard koji je dovoljno dobar za razne žanrove. Ovde sam morao da izaberem tu poziciju, ali sam ipak pozvao svog saradnika i dugogodišnjeg prijatelja Borišu Simovića, koji je naš najbolji stručnjak za efekte. Ovo je njemu prvi put da režira jednu TV seriju ali naše veštine su kompatibilne i mi se dopunjavamo na jedan jako dobar način.

Glumac Stefan Bundalo je izjavio da je danas dobro biti pisac. A glumac?

- Uvek je to isto kako kome i kako kad. Ništa se ne može generalizovati. Vi imate mnoge glumce u svim vremenima za koje vidite da su prisutni i da mnogo rade a oni su često nezadovoljni unutar sebe. Možda ne rade baš ono što bi želeli, a možda ne rade na način na koji bi želeli. Iako ih ljudi vole u nekom žanru, možda su očajni jer su želeli nešto drugo da rade. Ja sam prolazio razne životne faze i iskušenja u ovoj profesiji, ali mi je poslednjih godina najharmoničnija i najsrećnija faza.

Da ne prizivam đavola! Zaista sam nekako apsolutno srećan što se bavim ovim poslom, na ovaj način. Ništa mi ne pada teško iako na ovom projektu radim nekoliko poslova. Zaista mi sve pričinjava zadovoljstvo i kao da smo uhvatili neku harmoniju sada sa samim sobom.

Zbog odlične maske i kostima stvarno ličite na Andrića. Kada se pogledate u ogledalo, šta kažete sebi?

- Stopili smo se u jedno (smeh). Pogledao sam neke snimajućio materijale i zaista ima ponekad ta dokumentarna sličnost, mada ja ne insistiram na tome.

Ali očigledana je sličnost?

- To me je i opredelilo ranije, ta slučajnost. Bio sam ne tako davno na izložbi u Vrnjačkoj Banji i u okviru kataloga bila je jedna njegova fotografija. Poneo sam taj katalog kući i moja mama kada je videla sliku mi je rekla: “Sine kada si se ovo slikao?” Ona je mislila da sam to ja. Moja rođena mama je mislila da je to moja fotografija. Iz nekog ugla, u nekom trenutku, zaista podsećam fizički a to je za seriju bitno.

(Kurir.rs/Blic)

Bonus video: