POSLEDNJI APLAUZ ŠMEKERU TRAJAO MINUTIMA Cela sala u suzama aplaudirala: Zbogom, legendo (FOTO, VIDEO)

Komemoracija povodom smrti Žarka Lauševića upriličena je danas u 11 sati u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, matičnom teatru glumca koji nas je napustio 15. novembra u 63. godini usled teške bolesti.

Nakon govora Petra Božovića puštena je scena iz serije "Kalkanski krugovi", gde je Laušević odigrao jednu od poslednjih uloga, a u insertu objašnjava šta je "zabran".

Poslednji je na komemoraciji govorio Petar Božović, dugogodišnji prijatelj i kolega Žarka Lauševića.

- Dva veka i dva milenijuma. Kad čovek ne zna odakle da krene, hajde od početka. To je bilo 1978. ili 1979, selo Crnica, jesen, mirno vreme. Profesor Milo Đukanović režira dfamu "MV", tema je povratak čoveka iz amerike. Dolazi Milo i predstavlja mi jednog prelepog mladog dečka i kaže "ovo ti je sin". Baš sam se oduševio. Lep mi je sin. Mi snimamo tako. Kad ono, sin mora da ide. Dolazi Milo, predaje mu jednu kovertu za profesora Minju Dedića, a ja ni ne znam da Žarko ide na prijemni. Vraća se Žare i vraća kovertu neraspučenu. Predaje je Milu Đukanoviću i meni kaže da je položio. Tada sam uočio jednu crtu koja ga je krasila. Prođe par godina, sedimo u kafani i pijemo. Kaže on meni "znaš da je mene i dan dana sramota što ti nisam doneo čašu vode kad sam položio prijemni". Ja se toga ni ne sećam. Ćutimo, a on mi kaže: "Oli da ti sad donesem čašu vode?" "Koju bre vodu? Eno najbolji viski da mi doneseš", nasmejao je Božović prisutne anegdotom. Kao što reče naš dragi prijatelj Mićko Gak, odlete nam Žare - zaključio je Petar Božović, koji se po završetku govora poklonio fotografiji Žarka Lauševića.

Milan Marić, koji je glumio u seriji "Pad", nastaloj po motivima knjige Žarka Lauševića, takođe je bio govornik na komemoraciji.

- Dragi Žarko, Žare, Lauše, za mene si bio pre svega veliki glumac, ali ne samo za mene, već za sve nas. Međutim, pored svega toga, za mene si bio neko ko je umeo dostojanstveno i hrabro nosi svet na leđima koliko god život bio težak. Na toj lekciji sam ti beskrajno zahvalan. Hvala ti, Žare, i za vreme koje si mi posvetio. Žao mi je što ga nije bilo više. Hvala ti za sve šale, toplinu, nežnost i drugarstvo. Hvala ti za sve što si nam davao. Hvala ti što te naša mladost nije plašila, već si je poštovao. Tako ću te pamtiti. Smrt boli, ali je banalna i na kraju uvek pobedi život. Ja sam kod tebe, Žare, najviše cenio život. Hvala ti za sve.

Nakon potresnog govora Svetozara Cvetkovića pušteni su inserti iz filma "Ruski konzul", gde je Laušević ostvario poslednju ulogu, a čija je premijera planirana za narednu godinu.

Svetozar Cvetković prisetio se kolege i prijatelja simbolično, kroz četiri anegdote, kao četiri čina predstave.

- Jednom je mali pas ostao je bez gospodara. Posmatrao sam ga kako tumara i čeka da padne u nesvest da vidi lice svog vlasnika na pragu. Isto kao što je to uradio u Long Ajlendu, kada je otišao da kupi nešto u prodavnici. Najednom, kao u nekom komadu ostali smo sami i preda mnom se pojavi prilika. Kažem mu: "Znaš, jednom početkom devedestih, išao sam kod jednog čoveka i on mi je rekao jednu stvar. Ta se stvar ticala moje prošlosti i budućnosti. Pitao me je da li znam Žarka Lauševića. Mora da mi se javi." Mirno me gleda Žarko, kao da je reč o nekom drugom ili trećem. Nisam mu to rekao, osećao sam se odgoovrnim što ti nisam to rekao tada. Gledali smo u nebo. Te godine Žare izusti prilično mirno: "Te godine je bilo njih 15 koji su mi poručivali da im se javim. Nikome se nisam javio." Otpismo po gutljaj i zatekla nas je kako se smejemo. Žarko me otprati na metro - prisetio se Cvetković, te se osvrnuo na snimanje filma "Boj na Kosovu", gde je Laušević glumio Miloša Obilića, a on Milana Toplicu.

- Druga scena: Snimamo film "Volja sinovljeva". Na slobodan dan čekamo da da idemo do grada. U retrovizoru vidim motor Jamaha i dvoje na njemu. Staju pored prozora, motorista kreće da turira mašinu, deluje kao da će da krene, ali neće i tako minut, dva, pet. Gledamo isped sebe. Ulazi Marta u auto, a Jamaha se iznenada odlepi od prozora. Šta je ovo, pitaju me. Vidimo četvrtastu tablicu. "Da li sam dobro video", pita Žarko. Ovo je cetinjska tablica u Boru. Sretnemo ih ponovo. Žarko je samo prećutao.

- Tri: Godinama pak ranije igramo "Mizeri", a Žarko nam ljubazno ponudi da igramo u Njujorku i da će on sve da nam organizuje. Bio je veseo i umoran od posla. "Anica Dobra spava kod Beke, a ti ćeš u crkvi" kaže Žare. "Kako ja u crkvi?" Stižemo u staru crkvu, mali sobičak, a ja ga zamolim da ne budem tu. Pop prihvata da ne budem tu. Žarko će meni "Ja noću ne spavam, pišem. Onda nekad kopam te snimke i ne znam po koji put gledam prekid te predstave "Sveti Sava". U jednom trenu međ svim tim ludacima koji urlaju vidim ovog paroha, godinama mlađeg. Pomislim, možda samo liči na njega" Ne verujem šta čujem. "Taj čovek mi dolazi dolazi u kuću. Pitao sam ga da li je bio tada. Oče, bili ste pored Šešelja koji je pozivao na moju smrt. A on mi odgovara "šta sam ja znao"

- Četiri: Snimali smo i spavali u Trebinju, a finalnu scenu "Noža" snimali smo u Hercegovini. Scena međusobnog prepoznavanja braće, pa spojene u poslednjem ratu. Uzbudljivo i dosta ekspresivno gazimo po sceni, a ulazi policija da nas razdvaja jer misli da se radi o porodičnoj sceni. Žarko me zove da mi pokaže nešto. Ploča je od belog kamena, a crnim slovima je uklesano "Ovde je granata usmrtila mog sina i njegovog najboljeg druga, ploču postavlja otac". Kaže on meni: "Vidiš, ovaj datum na ploči je isti kao i kada sam ja ubio dva čoveka. A otac koji se potpisao na ploči isto se zove kao jedan od mladića koji je ubijen. Ceo dan snimamo ovde, to mi ne da mira." Nikada više nismo pomenuli. Kad god gledam tu scenu, zapitam se šta se to zadesilo sa tim mladićima i onima iz kafića - zaključio je Cvetković.

Književnica i rediteljka Vida Ognjenović održala je emotivan govor.

- Žarko je Žarko, Žarko, Žarko. Obeležavali smo crvenim slovom datume njegovog dolaska. Uzbudljivo je bilo kad smo saznali da će posle stranstvovanja živeti ovde, bez redova letenja. Nemamo snage da prihvatimo njegov odlazak. Nagovestio ga je poklon publici. Ne bi Žarko bio Žarko da nije naslutio blizinu odlaska. Ne bi on bio on da nije ubedio lekare da mu pomognu da dođe i pokloni se publici. Stajao je u blagom naklonu, sjaju njegove svojstvene lepote. Namučen, blag i setan dok su ga zapljuskivale salve aplauza u očima su mu bile iskrice uzbuđenja i dugog bola. I dan je prošao i sve, pa i doživotna i evo poručivao je publici: "Evo, upravo prolazi i život, samo sam ga zamolio da malo sačeka da vam se poklonim." I ne pitajte više za kim zvona zvone ni ko je bio Žarko Laušević. Došao je iz nekog svog mitonosnog sveta i bio je mitska pojava. Umeo je da naslika, a ono za šta je slika nedovoljna iskazivao je pismom.

Sledio je '68. slogan "Budimo realni i tražimo nemoguće". Žarko je igrao sve i na sceni i na ekranima i u životu. Tražio je nemoguće jer je i sam bio iznad svega. Surovom samoanalizom ispitivao je sebe. Napisao je da tu izdržljivost zahvaljuje osim najbližih i rodbine, čije je posete u zatvoru iščekivao kao željan svega. Tako je uspeo da uz sve nedaće ostane umetnik. Osetljiv, blag i osećajan i da uprkos svim zalima sačuva krhko biće i sa takvim žarom piše o svojoj porodici. Duboko saosećam sa njihovim bolom danas. Zbogom, neponovljivi Žarko moj, neka su ti povratak u nit i beskraj lakši no što ti je život bio - završila je Vida Ognjenović.

Jedan od govornika je i glumac, producent i reditelj Dragan Bjelogrlić, takođe Lauševićev dugogodišnji prijatelj.

- Kada odu najveći, svet zastane, zvezde se uskomešaju, disanje se zaustavi, srce se stegne, a nebo se otvori da primi velikana. Postajemo zbunjeni sa ogromnom prazninom. Žarka sam voleo da gledam na sceni i platnu, voleo sam da ga čitam, njegove slike i crteže, voleo sam sa njim da radim. A najviše sam voleo da pričam sa njim. Pričao sa njim o glumi, veri, nacijama, istoriji...o svemu. Svaki taj razgovor, nebitno kad i gde se dešavao, svi ti topli ljudski razgovori odisali su njegovom gospodskom diskrecijom bez zadiranja u sagovornikovu intimu. Poslednji beše na terasi tvoje bolničke sobe,pre mesec dana. Bio je topao jesenji dan. Jeli smo teletinu. Ti, Anita i ja smo pričali dugo i polako, o svemu i svačemu. Rekoh ti tada kako mi je to najlepši dan posle dužeg vremena, nisam znao da ću ga pamtiti do kraja života. Bio je talentovan, imao je jedinstven žar, neprestano se saplićući o njegovu krhku i tananu dušu. Kao da je zlo izabrao junaka savremene antičke drame. Kroz takav život Žarko je suvereno nosio ulogu tragičnog junaka jednog zlog vremena. Radio je sve to dostojanstveno, zrelo i muški. Ipak, njegova krhka i ranjena duša to nije mogla da izdrži. Podlegla je ranama. Poslednja slika - ti stojiš na terasi bolnice. I dalje si lep. Mašeš mi i vičeš mi - "vidimo se". Vidimo se u nekom boljem svetu, ako zaslužim da budem pored tebe - rekao je Bjelogrlić, koji nije uspeo da zadrži suze.

Okupljenima se obratio i Milutin Mima Karadžić, koji je bio dugogodišnji prijatelj i kum Žarka Lauševića.

- Kad smo bili klinci, između ostalog, igrali smo se i pozorišta. Bilo je divno. Upoznali smo jednog starijeg druga zvao se Sloba Mijatović. Napravili smo pozorište "Dodest". Došao je jednog dana jedan klinac, fino očešljan sa velikom dioptrijom, rumen u obrazima. To je bio Žarko. Posle je Sloba napravio predstavu o Marku Kraljeviću. Žarko je bio Šarac, a ja Buzdovan. Obišli smo celu Jugoslaviju. To pozorište "Dodest" je postao izbiljno pozorište. Ah, govorili smo i poeziju. Obično bih ja Vita Ivanovića, a Žarko meni Lesa Ivanovića. Nema više ni Karibola, ni Šabana, nema ni lesa, ni Vita, a nema ni tebe, moj dobri Laćo. Moj dobri kume, putuj sa anđelima - izgovorio je Mima Karadžić s knedlom u grlu.

Nakon obraćanja Svetlane Bojković emitovani su inserti iz serije "Kalkanski krugovi", u kojoj je ostvario jednu od poslednjih uloga u karijeri.

Svetlana Ceca Bojković obratila se video porukom.

- Prvi veliki bljesak Žarkovog raskošnog dara dogodio se na samom početku kada je stupio na scenu. Bilo je jasno rođen je veliki glumac. Usledile su godine kontinuiranog uspona do 1993, na dan Ognjene Marije, koji mu je bespošteno promenio život. Sledila su suđenja, zatvor, kazna. Mislim da je najveća kazna bila njegovo samoispitivanje i griža savesti. To sve, tu dramu i tragediju, Žarko je ispisao u četiri uzbudljive knjige koje su dnevnik jedne robije, to je bio put i težnja ka sopstvenom iskupljenju. Po tom putu ka slobodi, vratio se ponovo da zablista u punom sjaju svojim glumačkim darom. Svi smo mu se divili i voleli ga. Onda je došla opaka bolest koja ga je odnela. Šta reći? Dragi Žarko, duboko smo pogođeni tvojim odlaskom. Imamo saznanje o tvom iskupljenju. Ispraćamo te sa tugom i velikom ljubavlju za tebe - rekla je glumica.

Irfan Mensur se obratio potresnim govorom.

- Nemojte da je ko suzu pustio, Anita, Branka, deco, dragi prijatelji. Ljutiće se Žarko, znam ga. Svi su već sve rekli i zapisali i meni nije ostalo ništa, ostala su mi samo sećanja. Da bih se prisetio napravio sam puškice. Napisao sam sve na ruci. Šta će meni nedostajati. Nedostajaće mi naši razgovori dok je bio u Njujorku, tekstovi koje mi je slao još nedopisanih knjiga sa pitanjem "šta misliš" i ja sam nekad mislio... nedostajaće mi preporuke koje knjige da pročitam i koje je kupovao. Nedostajaće mi ono što sam mu preporučivao. Nedostajaće mi jedan poklon koji sam dobio od njega, neke žute čarape. Nedostajće mi naše šetnje. On upali kameru na svom telefonu pa šetamo Njujorkom, a onda ja upalim kameru posle par dana pa šetamo Beogradom, a on mi kaže "lakše malo, da uživam". Dragi moji, ode Žarko, ali ja ne pristajem na to jer nije fer - rekao je Irfan Mensur.

Vojislav Brajović, kolega i prijatelj Žarka Lauševića, odao je počast glumcu citirajući stihove Šekspira i Branka Miljkovića.

- Pitaju šta je to čime biste opisali Žarka? Šta je to što ga čini tako velikim? Setio sam se priče o balerini koja je polagala audiciju za Baljšoj teatar. Odigrala je svoju tačku, direktor joj je aplaudirao "Odlilno poznajete muziku, imate divan pokret. Bićete primljeni u teatar". Ona još uvek u poklonu i bila je zadovoljna. Dodao je: "Nikada nećete biti primabalerina. Zato što nemate ono što čini da publika ustane sa sedišta i aplaudira vam". Žarko Laušević je imao to ono. Ko to može da opiše rečima ne znam. Zato su ga jurili da ga dodirnu. Eto, zbog te antičke tragedije mi govorimo o njemu, umesto da on isijava svoj dar. Naravno da je Šekspir taj kako je on počeo, ali nekako je moje uverenje da je Šekspir svojim glumcima dao snagu - započeo je svoj govor Vojislav Brajović, a potom pročitao Šekspirove stihove:

"Ali tvoje leto sa lepotama tvojim izbledeti neće. U večnost ovim ćeš stihovima poći."

- Kopajući po stihovima koje bih mogao da mu podarim pronašao sam stihove za koje dam mislio da ih je Žarko napisao, a zapravo je Branko Miljković. "Završiće se putovanje ostaće tišina. To čemu se molite je žalosni slavuj, ljubav nikada nije završena. Čega ima ljudskog u patnji? Dan odjekuje, zvezde stoje. Prazno srce, prazna scena, a mene nema, ali ima ljubavi moje.." Njega nema, ali ostaje naša ljubav, poštovanje i divljenje - rekao je Brajović drhtavim glasom.

Na video-bimu je prikazana retrospektiva najznačajnijih uloga Žarka Lauševića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Emitovani su isečci iz predstava "Bal" iz 1988, "Pozorišne iluzije" iz 1991... Dok je salom odjekivao Žarkov glas, čuli su se i prikriveni jecaji i uzdisaji.

Komemoraciju je govorom otvorila Tamara Vučković Manojlović, upravnica Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

- Danas se opraštamo od našeg prijatelja, druga, kolege, glumca, našeg Žarka Lauševića. Prvi put je zaigrao na ovoj sceni 1981. u predstavi "Raskršće". Ovde je ostvario uloge u brojnim predstavama i svojim talentom, umećem i ulogama je obeležio taj period i istoriju JDP. Ostavio je neizbrisiv trag u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji. Žarkov život bio je jedinstven, baš kao i njegov talenat. Napustio nas je 15. novembra 2023. Molim vas da mu minutom ćutanja odamo počast.

Skup je započet minutom ćutanja u čast glumcu.

Velika sala JDP-a je ispunjena do poslednjeg mesta, a u prvom redu sedi supruga Žarka Lauševića, Anita, sa decom.

Na komemoraciju je došao i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, a od političara je tu i bivši premijer Srbije Zoran Živković, Vuk i Danica Drašković.

Među mnogobrojnim kolegama su i Rade Zelenović, Milan Caci Mihailović, Aleksandar Srećković Kubura, Goran Jevtić, Vesna Čipčić, Nina Janković, Branka Petrić...

Velika sala JDP-a se polako puni poštovaocima lika i dela glumca.

Milutin Mima Karadžić, kolega i kum Žarka Lauševića, koji je i jedan od govornika na komemoraciji, stigao je u Jugoslovensko dramsko pozorište vidno utučen.

Na komemoraciji Žarku Lauševiću govoriće: Tamara Vučković Manojlović, Vida Ognjenović, Vojislav Brajović, Irfan Mensur, Svetlana Bojković, Milutin Karadžić, Dragan Bjelogrlić, Svetozar Cvetković, Milan Marić, Petar Božović.

Među prvima su na komemoraciju, već nešto posle 10 sati, stigli glumci Irfan Mensur i Miodrag Krivokapić sa sinom, takođe glumcem, Bojanom Krivokapićem, a došao je i glumac Voja Brajović sa suprugom i glumicom Milicom Mihailović.

Velika sala Jugoslovenskog dramskog pozorišta do poslednjeg mesta je ispunjena Lauševićevim kolegama, prijateljima i članovima porodice koji su se okupili kako bi odali počast glumcu koji nas je prerano napustio.

Podsetimo, Žarko Laušević preminuo je 15. novembra usled teške bolesti u 63. godini.

Tužnu vest o smrti glumca je podelila glumčeva supruga Anita, u ime porodice.

"Obaveštavamo javnost da je danas 15.11.2023. godine u 63. godini života, posle kraće i teške bolesti, preminuo naš suprug i otac Žarko Laušević. O datumu i mestu sahrane javnost će biti blagovremeno obaveštena. U ime porodice Anita Laušević", pisalo je u saopštenju.

Ispraćaj Žarka Lauševića na kremaciju biće obavljen danas na Novom groblju u Beogradu u 14 sati.

Rođen je 19. januara 1960. godine na Cetinju. Gimnaziju je pohađao u Podgorici i na jednom času književnosti je poželeo da se bavi glumom.

Glumac Žarko Laušević, veliku slavu stekao je 80-ih godina prošlog veka, nakon uloge Miloša Oblilića u kultnom filmu “Boj na Kosovu”.

(Kurir.rs)

Bonus video: