"UZ GLUMU RAZUMEM I DRUGE I SEBE": Slaven Došlo o seriji DECA ZLA i svom neobičnom hobiju

Glumca Slavena Došla publika je pre desetak godina upoznala zahvaljujući filmovima "Panama" Pavla Vučkovića, "Pored mene" Stevana Filipovića i "Vlažnost" Nikole Ljuce.

Neke od serija u kojima je ostvario zapažene uloge su "Vojna akademija", "Biser Bojane", "Švindleri" i "Ubice mog oca". Poslednju u nizu ostvario je u hvaljenoj ekranizaciji romana "Deca zla", koju je kupio HBO. Za TV Ekran Došlo se priseća svojih početaka i otkriva u čemu uživa kad se ugase kamere.

Kakve su reakcije vaše okoline na seriju "Deca zla"?

- Veoma dobre. Svaki dan mi se neko javi da kaže kako je imao neprospavanu noć jer je odgledao seriju. Nažalost, ja još nisam uspeo da sednem i pogledam je, ali sudeći po komentarima i onome čega se sećam sa snimanja, verujem da smo napravili kvalitetnu seriju.

Kako je tekao proces istraživanja tog vašeg misterioznog lika Milana?

- Pokušavao sam da razumem zašto bi i kako čovek mogao da donese takve životne odluke i vidim na koji način se ljudska psihologija, bol i traume poigravaju s našim životima. Pored romana, koristio sam i razne izvore iz psihološke literature.

Šta vam je tada bio najveći izazov?

- To što su Milanovi odnosi s većinom likova iz serije vrlo komplikovani, a mesta za odigravanje svega toga je vrlo malo.

Snimali ste usred epidemije korone. Jeste li uspeli da ostanete zdravi?

- Sećam se da sam bio oduševljen nekim scenama koje je Peđa Marjanović (igra njegovog polubrata, op. aut.) snimao. U jednom trenutku sam dobio temperaturu od umora i nastala je cela frka da slučajno ne zarazim druge koronom. Odmah smo radili brze testove i sve ostale procedure, a stvar je ipak na kraju bila mnogo jednostavnija - samo je trebalo da se naspavam.

Šta vam je donela ova serija?

- Sjajna je stvar što je prikazana na HBO, jer će više ljudi moći da je odgleda u kraćem roku, a po reakcijama shvatam da je već vrlo gledana.

Jeste li njome pomerili svoje umetničke granice?

- Imao sam priliku da sarađujem sa sjajnim rediteljima, Vladom Tagićem, sa kojim nisam radio od "Paname", i Ivanom Stefanovićem, koji je divan čovek pun podrške, kao i sa ekipom kolega glumaca s kojima se ranije nisam susretao. Na tome sam vrlo zahvalan produkciji "Fajerflaj".

Prošli put kad smo razgovarali bili ste na kastingu za jednu Netfliksovu seriju. Ima li rezultata?

- Prošao sam u uži izbor i otišao u Dansku, ali nisam dobio ulogu. Svet je prosto mnogo otvoreniji za snimanja nego ranije. Ima dosta uloga koje ne zahtevaju engleski sa savršenim akcentom, što je sjajna prilika za naše glumce da iskuse kako industrija funkcioniše negde drugde, a to i sebi želim.

Pre deset godina ste snimali filmove "Panama" i "Pored mene". Kako danas gledate na svoje početke?

- Tada nisam imao pojma kakva je sreća i privilegija da tako rano dobiješ glavne uloge u filmu. Prezadovoljan sam što je to upravo bilo s Pavlom Vučkovićem i u našem studentskom projektu, koji je vodio Stevan Filipović. Danas, kad se osvrnem, i dalje mi je nerealno da sam se zbog tih filmova i s tim laganim studentskim pristupom našao u Kanu ili da smo pred punom Arenom u Puli dobili nagradu za film. Sad bih te prilike verovatno iskoristio mnogo više nego što je to tada bio slučaj.

Koju ulogu smatrate prekretnicom u karijeri?

- Pošto ima mnogo istina u tim stalno ponavljanim rečenicama, izgovoriću i sada jednu floskulu. Svaki put kad stanem na scenu pitam se umem li ja ovo. Sad sam u fazi da želim da budem toliko spreman kad je predstava izašla da prosto uživam dok je igram, a takva je "Žene na ivici nervnog sloma" u Pozorištu na Terazijama. Dobio sam priliku da igram nešto što publika ne bi očekivala od mene i da se služim sredstvima koja do sada nisu bila karakteristična u mojoj igri. Svaki projekat može biti prekretnica i svaki verovatno i jeste, u ovom ili onom pravcu.

Da li ste zahvaljujući svojoj profesiji, tumačeći razne likove, pronašli odgovore na životna pitanja koja su vas možda ranije mučila?

- Gluma mi je oduvek bila alat za razumevanje realnosti, drugih ljudi i sebe. Živimo u svetu u kom su priče jedna od najdragocenijih stvari, iz kojih toliko toga učimo i u odnosu na koje preispitujemo ili reflektujemo sopstvena iskustva i verovanja. Sama prilika da se stalno zapitam nad nekom novom sudbinom junaka nudi pregršt mogućnosti da neke stvari izmenim i prilagodim kod sebe.

Šta je u glumi najlepše, a šta najteže?

- Najlepše je kad si već toliko jasno uspostavio tehničke stvari da možeš da budeš prisutan, gledaš u oči partnera i igraš se u odnosu na trenutak koji se dešava. To je istovremeno i najteže.

Opterećuje li vas popularnost?

- Ne toliko koliko način na koji je formiran naš javni diskurs, teme koje se obrađuju i senzacionalizam u načinu na koji se tretiraju. Neka prepoznatljivost na ulici mi je uglavnom prijatna.

Mladi ste birali profesiju, a mogli ste da budete dobar muzičar. Jeste li se nekad pokajali?

- Nisam. Pozorište na Terazijama mi je omogućilo da se vrlo intenzivno bavim i svojim muzičkim talentom.

Imate li vremena za neki hobi i čime volite da ispunjavate slobodno vreme?

- Treniram, idem u teretanu i na jogu. Veoma je bitno da čovek održava fizičku kondiciju jer, pored toga što je zdraviji, ona smanjuje stres i čini nas srećnijim i zadovoljnijim. Krenuo sam i na kurs za di-džeja, čisto da bih naučio nešto novo, jer čovek treba da se izmešta iz rutine. Povremeno sviram gitaru, a nedavno sam kupio i hendpen, instrument koji je u suštini bubanj, ali ima vrlo začudan zvuk poput harfe. Još njime nisam počeo da se bavim. Imam i milion knjiga koje čekaju da budu pročitane, ali trenutno se učim tome da ne mora sve odmah i instant, tako da će neke stvari sačekati pravo vreme.

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov

Bonus video: