Olga Ilić-Hristilić (Solun, 5. februar 1880. - Beograd, 17. januar 1945) bila je, početkom 20. veka i dugo u međuratnom periodu, velika srpska glumica i odlična pevačica.

Glumačku karijeru započela je i završila u Nišu. Zvali su je srpskom Sarom Bernar, a zapamćena je i kao prva poznata Srpkinja koja se fotografisala obnažena. Umrla je zaboravljena, u bedi, u staračkom domu.

Olga Ilić rođena je u Solunu kao Olga Gašparović, vanbračna kći Francuza Gastona Santa i majke Marije Gašparović. Najranije detinjstvo, do sedme godine, provela je u francuskom samostanu. Tada joj umire otac i ona sa majkom odlazi u Niš. U Nišu je Olga završila dva razreda gimnazije.

Njena majka radila je tada u niškom hotelu „Evropa” i tu je četrnaestogodišnja Olga odigrala svoju prvu pozorišnu ulogu, ulogu mladog slikara Stefana u predstavi Trnje i lovorike. Prvu pravu veliku ulogu odigrala je godinu dana kasnije, u petnaestoj godini, prilikom gostovanja mnogo starijeg i iskusnijeg glumca Ljube Stanojevića. Igrala je Dezdemonu u Otelu.

Po prirodi radoznala i nemirnog duha, Olga se pridružuje cirkusu „Fiori”, ali sa ovom trupom ne ostaje dugo, već se ubrzo i opet na kratko, oprobava u „Pikolo teatru”, pozorištu lutaka. U ovom pozorištu upoznaje glumca Kostu Ilića i udaje se za njega. Od tada pa nadalje nastupa kao Olga Ilić, odnosno Ilićka.

Sa svojim mužem Kostom Ilićem Olga je od 1896. do 1898. bila član nekoliko putujućih družina i gradskih pozorišta u Varaždinu i Šapcu. Konačno, 1898. godine dobija angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu. U narodno, pozorištu Olga ide iz važne u važniju ulogu, od Ofelije u Hamletu do Esmeralde u Zvonaru Bogorodičine crkve.

Publika je pozdravlja ovacijama, ali zbog sukoba sa koleginicama i skandala koji su je pratili, ona ne uspeva da dobije stalni angažman, pa u martu 1900. godine napušta Narodno pozorište i potom nastupa u beogradskim revijalnim pozorištima „Vesele večeri“ Koste Delinija (1900), “Orfeum“ Brane Cvetkovića (1901), „Veselo pozorište“ Mihaila-Mike Bakića (1903).

Potom je, u sezoni 1904/1905, i sama vodila putujuće pozorište kroz Bosnu.

nusicbranislav17.jpg
Arhiva 

Nakon toga stupila u beogradsko „Pozorište kod Sloge“ Mihaila-Mike Stojkovića i u Gradsko pozorište u Šapcu (1906), a između 1906. i 1909. godine gostovala je u raznim teatrima. Godine 1909. bila je prvakinja beogradskog „Pozorišta kod Bulevara” pod upravom Bogoboja Rucovića, a od jeseni 1910. beogradske „Opere” Žarka Savića, sa kojom je 1911. godine gostovala i u Novom Sadu.

Pomalo umorna od „čergarenja”, Olga Ilić odlučuje da se vrati u Niš, gde se, u pozorištu „Sinđelić”, današnjem niškom Narodnom pozorištu, upušta u nešto što je dotad na sceni uradila samo slavna Sara Bernar: igra najzahtevniju mušku ulogu ikad napisanu - danskog princa Hamleta. Zapisi kažu da ga je odigrala „vrlo inteligentno i psihološki produbljeno govorila tekst”, što nije jedina muška uloga koju je igrala.[3] Tokom 1912. godine nastupala je u Osiječkom kazalištu pod imenom Olivera Sant (uzimajući prezime svog oca), a naredne, 1913. godine, na poziv upravnika Branislava Nušića, postaje članica novoosnovanog Narodnog pozorišta u Skoplju.

Skandal u pozorištu

Po svedočenju same Olge Ilić u njenoj autobiografiji, razlog otpuštanja iz Narodnog pozorišta bio je prilično banalan. Naime, kad je dobila naslovnu ulogu u delu indijskog klasika Kalidasa Šakuntala, tražila je da joj obezbede raskošan kostim za lik Indijke, ali je strogi upravnik Branislav Nušić odbio taj izdatak. U isto vreme u izlogu ugledne fotografske radnje u centru grada pojavljuje se fotografija gotovo obnažene Olge Ilić u ulozi Šakuntale, što je u patrijarhalnom Beogradu bilo nezamislivo.

Drugi izvori tvrde da se Olga slikala obnažena iz inata.

Naime, kada je dvadesetogodišnja Olga angažovana u Narodnom pozorištu, glavna zvezda ove scene bila je čuvena Zorka Todosić. Netrpeljivost između dve glumice je rasla, da bi nakon jedne svađe Todosićeva izdejstvovala da se Ilići otpuste. Revoltirana, Olga je dan pre odlaska otišla u fotografski atelje Milana Jovanovića i zatražila od fotografa da je slika nagu.

Fotografiju je dostavila suparnici kako bi joj poručila da Zorkino vreme ističe dok njeno tek dolazi.

Kako u to vreme traje Drugi balkanski rat, bugarske vlasti interniraju Olgu, da bi je potom angažovale za priredbe u korist srpske sirotinje.

O tome je Olga, u svojoj autobiografiji zapisala:

"Nije bilo više pozorišta, nije više bilo aplauza i cveća. Zastor je zauvek pao i skrio skopljansku pozornicu. Moji drugovi prelazili su snežne goleti Albanije ili umirali iza bodljikavih žica dalekih logora. Nestalo je pesme, sedeljki i zanosa, svega što je do tada bio moj život, a na ulicama krvavi užas rata koji je moju dušu, naviknutu na iluzije, dovodio do očajanja. Bugarske vlasti me iz Skoplja interniraju u Leskovac, zatim u Niš i Knjaževac... Svake nedelje pevala sam u crkvi i znam da su ta moja nastupanja pod okupacijom izazivala divljenje i odobravanje naših građana, jer su im ulivala veru i nadu u oslobođenje.."

Posle oslobođenja, srpske vlasti su ova Olgina nastupanja protumačile kao služenje okupatoru. Uhapšena je i optužena za veleizdaju. Tri meseca čamila je u podrumu skopskog zatvora. Na zalaganje prijatelja, među kojima je bio i njen, tada već bivši muž i pod pritiskom javnosti i pozorišne publike, Olga je oslobođena optužbi i ponovo je postala članica Narodnog pozorišta u Skoplju, gde je odigrala i svoju poslednju ulogu Koštane, ali vreme provedeno u tamnici i nepravda koja joj je naneta ostavili su na nju dubok trag.

Udajom za glumca Petra Hristilića postala je član i reditelj njegove putujuće trupe (1923 - 1929), a u međuvremenu (1927 - 1928) sa njim upravlja Gradskim pozorištem u Leskovcu.

U sezonama 1930/31. i 1931/32 član je Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a od 1932. do 1934. godine je ponovo u pozorištu „Sinđelić” u Nišu, gde je proslavila 35-ogodišnjicu umetničkog rada ulogom Lukrecije Bordžije u istoimenoj Igoovoj drami.

Ovaj jubilej predstavljao je ujedno i njen oproštaj sa scenom.

Retko je koja glumica njene generacije u Srbiji raspolagala tolikim rasponom talenta i izražajnih mogućnosti kao ona. Od rane mladosti nosila je uloge poetičnih i mladodramskih heroina u klasici, kao što su Dezdemona, Julija, Ofelija i druge. Kada su uočene njene mogućnosti u ulogama subreta iz muzičkog repertoara postala je zvezda revijalno-muzičkih programa u beogradskim bulevarskim pozorištima.

Pričalo se naveliko o njenoj lepoti, šarmu, temperamentu, boemskom duhu, ekscentričnostima u stilu Sare Bernar i o njenom izuzetnom scenskom daru. Neposredno pred balkanske ratove repertoari pozorišta su podešavani njenim težnjama da se afirmiše kao primadona reprezentativnog dramskog žanra. Posle rata je tumačila role duhovitih dama u francuskim konverzacionim komadima, vojvotkinja, kraljica i klasičnih heroina u likovima tragičnih majki i starica, dostižući najviši stepen nadahnuća i saživljenosti, dramske snage i scenske ekspresije.

Boraveći u Šapcu, između 1896. i 1898. godine, susrela se sa Cicvarićima i zaljubila se u njihove sevdalinke. Nešto kasnije upoznala je Žarka Ilića, sina Jove Ilića, koji ju je ohrabrio da počne da se bavi pevanjem.[5] Olga Ilić je, pored svoje glumačke karijere, snimila preko dvadeset pet ploča i postala omiljena i poznata pevačica sevdalinki. Svoj raskošni pevački talenat često je prikazivala i dok je živela u Beogradu, u Skadarliji, gde je tokom tog perioda i stanovala.

O svojim pevačkim počecima i poznanstvu sa Žarkom ona piše:

"Tada su postale one sevdalinke, one pečalne makedonske pesme i strasne bosanske zapevke, koje sada slušam sa neznanih gramofona kad idem tamnim ulicama Niša."

Oko 1896. godine Olga upoznaje Kostu Ilića i udaje se za njega. Kosta Ilić bio je darovit glumac, visok, atletskog stasa i lepog lica. Na pozornici je delovao više nego upečatljivo, ali u braku je bio, kako sama piše „tiranin, koji je izbio oko mojoj lutki”. Ipak, njih dvoje su, uprkos zamršenoj ljubavnoj vezi punoj mržnje, gonjeni glumačkom strašću i boemskim nemirima, zajedno čergarili po raznim pozorištima širom Srbije i okolnih zemalja.

Prema Olginom pisanju u autobiografiji, u vreme njenog tamnovanja 1913. već su bili razvedeni. Ipak, ponovo se udala tek posle Kostine smrti, 1923. godine, za glumca i reditelja Petra Hristilića. Njih dvoje narednih sedam godina putuju i glume u svojoj pozorišnoj trupi po celoj Srbiji.

Petar Hristilić umire 1937. godine, a Olga svoje poslednje godine provodi u Beogradu, živeći u staračkom domu, u bedi i od milostinje onih koji je još nisu zaboravili. Umrla je 18. januara 1945. godine u šezdeset petoj godini.

Danas jedna ulica u Nišu, u opštini Pantelej, nosi ime Olge Ilić.

(Kurir.rs/Vikipedija/preuzela: T.J.)

Bonus video:

02:50
PEVAČ PRIZNAO! EVO KOJA GLUMICA MU JE BILA NAJVEĆA SIMPATIJA! Princ od Vranje nikad iskrenije odgovorio na ŠKAKLJIVIH 36 PITANJA Izvor: Kurir televizija