"SRBI SVUGDE VIDE DUGE PRSTE SLUŽBE" Istoričar Predrag J. Marković: "Nijedna tajna služba nije sačuvala režim koji je branila"

Ima li išta zavodljivije od teorija zavera, tajnih misija, misterioznih agenata i špijuna, zapitao se u novoj knjizi "Državni neprijatelji: Štetna uloga tajnih službi" istoričar doktor Predrag J. Marković. Intrigantna tema, koju je obradio u novom delu u izdanju "Vukotić medije", pokrenula je brojna pitanja, a u razgovoru za Kurir razbija mitove koji se vezuju za istorijat i rad tajnih službi kako u Srbiji, tako i u svetu.

Često se mešaju pojmovi obaveštajna služba i politička, tj. tajna policija. U čemu je razlika?

- Obaveštajne službe su zaslužne za neka velika dostignuća čovečanstva. I uglavnom su se bavile borbom sa spoljnim neprijateljem. Na primer, kompjuterska epoha je počela kada su britanski obaveštajci, predvođeni Alanom Tjuringom, napravili mašinu koja je dešifrovala nemačke podmorničke kodove. Zorge i naš Branko Vukelić spasli su svet od nacizma kada su javili da Japan neće napasti SSSR, što je omogućilo Crvenoj armiji da prebaci snage sa Dalekog istoka u odbranu Moskve. Političke ili tajne policije su bile nešto drugo. One su vodile borbu sa unutrašnjim neprijateljem, to jest svojim narodom. Obaveštajne službe su često nailazile na nerazumevanje svojih političara. Tako je Staljin zanemario potpuno precizne najave kada počinje napad na SSSR, jer je verovao više Hitleru nego svojim diplomatama i obaveštajcima. Potpuni debakl Mosada i Šin beta u predviđanju napada Hamasa delom je posledica i loših odnosa izraelske obaveštajne zajednice i vlade.

Mogu li tajne službe da predvide državni udar?

- Dva meseca pred Homeinijevu revoluciju u Iranu, CIA je tvrdila da on nema šanse. Godinu-dve pred pad komunizma tvrdila je kako je sovjetski režim stabilan. Britanska SOE je plaćala neke ljude u Jugoslaviji pred 27. mart 1941, ali to nisu bili oni koji su izveli državni udar. Glavni britanski obaveštajac u Beogradu 26. marta nema pojma da iste noći počinje puč. Arapsko proleće je takođe potpuno iznenadilo Amerikance, koji su u početku podržavali Mubaraka. CIA jeste organizovala državne udare u Gvatemali, Iranu i Čileu. Na dugu stazu, ove akcije su nanele veliku štetu ugledu i interesima SAD. Primer Gvatemale je pogurao Kastra i Če Gevaru Sovjetima, a sama Gvatemala je postala izvor nestabilnosti i velikog broja migranata. Obaranje demokratskog režima u Iranu izazvalo je mržnju prema Americi, koja je na kraju proizvela islamski fundamentalizam. Čile je bio velika mrlja za ugled Amerike.

Na koji način poznavanje istorije tajnih službi može pomoći u razumevanju savremenih izazova u oblasti nacionalne sigurnosti?

- Fraza o tome da onaj ko ne nauči greške mora da ih ponavlja nije tačna. Istorija se nikada ne ponavlja. Sistemska greška svih tajnih službi jeste to što arogantno uveravaju sebe i svoje države da mogu da predviđaju događaje. A to nije moguće. Da je moguće, berzanski analitičari i ljudi koji se klade u sportske događaje nikada ne bi gubili novac.

U čemu se ogledaju njihove najveće slabosti?

- To su birokratske organizacije, a kao takve, sklone su prikrivanju grešaka, zabušavanju, izbegavanju odgovornosti. Na primer, agenti CIA za vreme Korejskog rata uglavnom nisu znali korejski. Većina informacija koje su slali u Vašington bile su falsifikati, koje su im podmetali Kinezi i Pjongjang. Međutim, prikrili su informacije o tom debaklu. Tajne službe su posebno bile neefikasne tamo gde nije postojala javna kontrola nad njihovim radom. U komunističkim zemljama se najveći deo njihovih agenata pravio da nešto radi. Na primer, stotine agenata KGB su progonile tinejdžere koji su šezdesetih slušali Bitlse, a sedamdesetih Dip parpl. Mada je KGB uspeo da ubaci svoje agente u najviše redove američke i britanske obaveštajne službe. U početku su to bili ljudi koji su voleli komunizam i verovali u svetsku revoluciju. Na kraju su krtice u zapadnim službama radile samo za novac. Taj špijunski rat je imao nekog smisla. Rat protiv svog naroda je uglavnom bio potpuno besmislen.

Mogu li uopšte da spreče političku katastrofu i očuvaju nacionalnu sigurnost države?

- Nijedna tajna služba nije sačuvala režim koji je branila. To važi posebno za diktature. To nije uspelo ni ruskoj carskoj Ohrani, ni iranskom Savaku, ni sovjetskom KGB, ni istočnonemačkom Štaziju, ni našoj Udbi. Ove komunističke tajne službe ne samo da nisu sačuvale režime koji su branile nego su izgubile i države koje su tobože štitile. Nisu mnogo bolje ni službe na Zapadu, ali su barem njihove države opstale. CIA nije predvidela nijednu opasnost za nacionalnu bezbednost Amerike, od Korejskog rata, preko Iranske revolucije, do talibana i 11. septembra.

Veruje se da je Udba održala komunistički režim u Jugoslaviji. Da li je bila neophodna?

- Kao što sam rekao, nijedna tajna policija nije spasla nijedan režim u istoriji. Kontraobaveštajna služba je neophodna i važna za svaku državu. Politička policija koja progoni svoje građane koji nisu teroristi, mafijaši ili špijuni samo nanosi štetu svojoj zemlji.

Koje specifičnosti karakterišu srpski pristup tajnostima i obaveštajnim aktivnostima u poređenju s drugim zemljama?

- Srbi su narod koji mistifikuje takozvanu službu. Svugde vide njene duge prste. Službi se pripisuje moć da postavlja i smenjuje političare. Ne znam šta je gore. Da li je gore ako je ta vera u zavere samo mit, pa pokazuje iracionalnu prirodu našeg mentaliteta. Ili, ako jedna organizacija sa vrlo sumnjivim istorijskim postignućima stvarno ima veliku društvenu moć?

Zanimljive ličnosti bile su predmet praćenja domaćih tajnih službi. Poseban segment u knjizi posvetili ste Branku Ćopiću.

- Udba je potrošila ogromna sredstva i trud da prati pisca koji je bio simbol jugoslovenske revolucije. Da li je iko verovao da je Branko Ćopić neprijatelj režima?

A šta je sa Ćosićem. Da li je to bila samo sveopšta histerija ili se nešto drugo krije iza toga?

- Kriju se glupost i lenjost. Lakše je prisluškivati i pratiti po beogradskim kafanama Ćopića i Ćosića nego se boriti sa ustaškim i albanskim teroristima. Ja sam u knjizi napravio upitnik u kome se postavljaju pitanja o radnom danu udbaša koji prate, recimo, Ćosića ili Matiju Bećkovića. Da li idu u kafanu za njima, kao u komadu i filmu "Profesionalac" Dušana Kovačevića? Da li čovek koji se po Divčibarama šunja za Dragoslavom Mihailovićem i obija (greškom) vikendicu pesnika Petra Pajića stvarno veruje da spasava državu?

Postoje li neki nedavni događaji ili trendovi koji, prema vašem mišljenju, oblikuju budućnost tajnih službi ili će imati dugoročni uticaj na njihovu ulogu u društvu?

- Imamo dva protivrečna procesa u današnjem svetu. Jedan je sve veća mogućnost nadziranja celokupnog života ljudi. Sve je vidljivo kamerama i satelitima. Na drugoj strani, ista ta tehnologija otežava i tim državama i službama koje vrše nadzor da išta sakriju. Setimo se Snoudena i Asanža.

Mislite li da će doći vreme kad će tajne službe biti ugašene?

- Ne treba da budu ugašene. Samo treba da se bave zaštitom države od spoljašnjeg neprijatelja, terorizma ili organizovanog kriminala. Nikada više obični građani, nedužni civili, ne smeju da budu meta progona, kao u vreme diktature.

Kurir.rs/

Bonus video: