UMETNIK: U poseti Janisu Markantonakisu, poznatom grčkom skulptoru

Život može biti kratak, ali trag života može biti večit, napisala je književnica Isidora Sekulić. Ispravnije bi bilo reći da je svaki, pa i najduži život - kratak, a da je jedino važno da mu trag bude večit. U to me je uverio Janis Markantonakis (1952), jedan od najboljih grčkih skulptora i umetnika iz Hanje, najlepšeg grada na Kritu. Kao noseće tačke gradske lepote rasute su po gradu njegove skulpture. Jedno svoje umetničko delo - crtež kosmosa - poklonio je za Muzej knjige i putovanja udruženja Adligat.

Privukla mi je pažnju i skulptura divokoze na pijedestalu od kamenja, koji imitira njeno prirodno stanište - visoke nepristupačne kritske planine, oštre litice, svete vrhove. Zovu je „kri-kri“, danas živi jedino na tri grčka ostrva. Tokom Drugog svetskog rata su bile pred izumiranjem jer su bile jedina hrana pobunjenicima rasutim po planinama koje se na Kritu uzdižu do visine od 2.500 metara. Predstavljane na drevnim minojskim vazama, simbol su Krita, lepote koju nosi divljina i sloboda.

Kraj puta koji vijuga u brda zaustavih se zbog pogleda, ali i biste poginulog pilota. „Milioni evra potrošeni su u besmislenom nadigravanju grčkih i turskih aviona nad Egejskim morem. Kad bi se taj novac potrošio za obrazovanje, kulturu, turizam, ne smem ni da zamislim šta bi i nama i Turcima značio“, kaže mi prijatelj Paraskevakis iz lokalnog lista Haniotika nea i veze priču o bisti Kostasa Ilikijakisa: „Mladi pilot, moj dragi rođak, platio je tu strašnu igru svojim životom. Naš najveći umetnik Markantonakis ovekovečio ga je u bisti, koju je neki mladi Rom ukrao. Dva dana smo na naslovnoj strani pisali o podvigu pilota i šta ta bista znači za svakog od nas. Mladi Rom se pokajao, bistu je vratio.“

Filozofske dubine

Tako se spojila umetnost sa životom grada, kao nerazdvojno tkivo. Markantonakis je dva puta bio dobitnik prestižnog grčkog nacionalnog priznanja. Dela su mu puna simbolike s filozofskim dubinama. Poznat je i po performansima inspirisanim prirodom i grčkom mitologijom. Trideset godina vodi umetnički centar u Hanji, odakle nije želeo da odlazi ni kada mu se na drugim meridijanima smešila uspešnija karijera.

Uputio sam se u skromni umetnički atelje, gde me je dočekala umetnikova supruga, koju je pre tri decenije upoznao na jednoj pesničkoj večeri. Od tada zajedno žive umetnost. Zaprepasti me figura čoveka čija je koža uvijena nalik zavojima: u središtu tela je srž maslinovog stabla. Preko celog zida je lik Antonija Tabukija, nesuđenog italijanskog dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Mozaik portreta sastavljen je iz bezbrojnih komada isečenih satova, a umetnik moli svakog posetioca da po jedan doda: ja sam već sedam hiljada i neki učesnik ogromnog umetničkog dela.

Viktor Lazić