SRBI KOJI PATE PRIKAZUJU SE DRUGAČIJE U ODNOSU NA NJIHOVE SAPATNIKE IZ DRUGIH NARODA: Ovako je Handke pisao o Srbiji 90-ih

Najveći živi pisac na nemačkom jeziku je nobelovac Peter Handke. Ovaj književnik svojim bogatim opusom ostavio je neizbrisiv trag u svetskoj književnosti, a poznat je kao veliki prijatelj Srbije i Beograda.

Tokom poslednje posete Srbiji, u julu 2022. godine književnika je dočekao veliki broj poštovaoca njegove pisane reči.

On je prvi put posetio našu zemlju 1996. godine, kada je cela zemlja bila u vihoru rata. Od tada je promenio narativ o Srbiji i posato njen prijatelj.

Nakon posete Srbiji, Handke je za magazin Intervju 1996. godine napisao autorski tekst, gde je podelio svoje impresije, a tekst je preneo Yugopapir.

Ipak, pišući o ratnim događajima na prostoru bivše Jugoslavije i prijateljstva sa Slobodanom Milošević i Srbima mnogima u Evropi postao je trn u oku.

Mi vam tekst prenosimo u celosti sa originalnim podnaslovima.

"Januar 1996:

Već dugo, gotovo četiri godine, od završetka rata u istočnoj Slavoniji, uništenja Vukovara, od izbijanja rata u Bosni i Hercegovini nameravao sam da otputujem u Srbiju. Od cele zemlje poznavao sam samo Beograd, gde sam pre gotovo tri decenije kao autor jednog komada bio pozvan na pozorišni festival. Od tih možda dan i po ostalo mi je u sećanju samo moje mladalačko ili pre bi se moglo reći autorsko negodovanje zbog neprestanog žamora srpske publike na predstavi bez reči, zbog publike koja, kako sam tada mislio, južnjačka ili balkanska, kakva je bila, naravno nije mogla da bude zrela za tako dugotrajno ćutanje na pozornici.

Od velegrada Beograda u sećanju mi nije ostalo ništa, osim blage strmine obeju obala reka Save i Dunava, koje se u niziji ulivaju jedna u drugu - ali ne i slika o dvema vodama koje zaprečuju horizont i o "tipično komunističkim" soliterima. Tek sada, nedavno, prilikom drugog boravka u srpskoj, nekadašnjoj jugoslovenskoj prestonici, dok sam prolazio kraj "doma književnika" u jednoj sporednoj ulici, oivičenoj lipama, koje unaokolo rasipaju jesenje lišće, setio sam se da sam jednom čak bio unutra.

Tom prilikom bio sam ugošćen i uzgred, zbog svog mladalačkog književnog razmetanja, izložen prijateljskom podsmehu ne toliko starijeg, tada širom Evrope poznatog književnika Miodraga Bulatovića, koga sam i ja prilično oduševljeno čitao, autora knjige "Crveni petao leti u nebo" (on je umro pre nekoliko godina, usred jugoslovenskog rata, i do kraja je, kako su mi pričali u Beogradu, ostao podsmešljiv i u isto vreme uvek spreman da svakome pruži pomoć; da li su van njegove zemlje o njemu objavljeni nekrolozi?).

U zemlji agresora

Pre svega sam zbog rata želeo da idem u Srbiju, u zemlju "agresora", kako su je uopšteno nazivali. Ali, takođe me je mamilo da jednostavno osmotrim, zemlju koja mi je od svih jugoslovenskih republika bila najmanje poznata i pri tom, možda upravo kao posledica vesti i mišljenja o njoj, ona koja je u međuvremenu stekla najveću privlačnu moć i po čuvenju bila najzačudnija, takoreći najzanimljivija.

Gotovo sve slike i izveštaji iz protekle četiri godine stizali su s jedne strane fronta ili granice, a ako su ponekad stizali i sa druge, činile su mi se, s vremenom sve više, kao uobičajene uigrane slike, kao ogledalo u ogledalu naših zenica, a u svakom slučaju ne kao svedočenje očevica. Neodoljivo me je vuklo iza ogledala. Vuklo me je na put u zemlju Srbiju, koja je svakim člankom, svakim komentarom i svakom analizom postajala nepoznatija i dostojnija istraživanja ili makar samo posmatranja. A, onaj ko sada pomisli: "Aha, prosrpski nastrojen!" ili "Eto, jugofil!" - ovo drugo je reč iz "Spiegela" (reč?) - taj ne treba dalje ni da čita.

Doduše, poslednjih godina dobijao sam povremeno poziv za posetu smanjenoj Jugoslaviji, Srbiji ili Crnoj Gori. Ali, želeo sam da izbegnem da tamo budem neka javna ličnost, pa ni polu-javna. Palo mi je na pamet da budem običan prolaznik, koji čak nije prepoznatljiv kao stranac ili putnik, i to ne samo u metropolama Beogradu i Titogradu (u međuvremenu Podgorici), već, pre svega, u gradićima i selima, a po mogućnosti katkada daleko od bilo kakvog naselja.

Ali, podrazumeva se da mi je u istom vreme bio potreban dobar vodič koji poznaje teren, saputnik, a možda i prevodilac. Naime, nije mi bilo dovoljno moje polovično znanje slovenačkog i sećanje na nekoliko reći srpskohrvatskog, koje sam jednog leta pokupio najadranskom ostvru Krk, pre više od 30 godina, jer ovo nije trebalo da bude obično putovanje. (Nasuprot tome, nepoznato ćirilično pismo nije predstavljalo nikakav problem, jer se činilo da je za ovaj poduhvat baš dobro što sam sričući morao da odgonetam).

Zgodna okolnost bila je što sam već dugo imao dva prijatelja iz Srbije, koji su prilično mladi otišli iz svoje zemlje, ali se u manjim ili većim razmacima vraćaju kući, pa i sada za vreme rata. Poseta roditeljima ili obudovelovoj majci i/ili jednom ili drugom vanbračnom detetu i ranonapuštenoj srpskoj ljubavnici.

Jedan je Žarko Radaković, prevodilac nekoliko mojih dela na srpski, koji je i sam u svoje vreme bio pisac. Ali je, doduše, za život zarađivao tako što je posle studija u Beogradu i dugog boravka u Tibingenu bio prevodilac i spiker nemačkih članaka u radio-stanici "Deutsche Welle", čije su emisije namenjene Balkanu. Čak i tada, često u procepu između srpskog bitka i nužnosti oponiranja (vidi na primer tendencioznu paljbu FAZ, koja nikada ni u nagoveštaju nije bila "prosrpska"), bio je veran prevodilac-spiker, koga je glas katkada izdavao.

Možda je takav život doprineo nemuštosti, koja je obuzela mog prijatelja od početka rata, ne samo među prijateljima, nego i samnom. Doduše, on je i dalje prevodio tu i tamo, a to je, uprkos ratu, objavljivano u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu. Međutim, od njega više ništa nisam čuo o tome - Žarko R. živeo je, prevodio i pisao u nekom zamračenju za koje se sam opredelio. Da bih ga sada pronašao u tome, morao sam da se obratim njegovom poslednjem prisnom prijatelju, jednom mormonu, daleko u američkoj državi Utah. I kao što priliči takvoj mormonskoj zaobilaznici, Srbin i ja, Austrijanac, opet smo se okupili u neku ruku za tili čas: usledio je poziv iz Kölna - važi, početkom novembra sastanak u Beogradu, "jer ionako tada posećujem svoju majku" - a nedelju dana kasnije zajedničko putovanje do bosanske granice, gde se, u jednom gradiću na pograničnoj reci Drini, opet "ionako" već bio dogovorio sa svojom nekadašnjom prijateljicom i skoro punoletnom zajedničkom ćerkom.

Logika profesionalnog kockara

Drugog srpskog prijatelja koji je trebalo da mi približi svoju zemlju i ljude upoznao sam pre gotovo jedne decenije u Salzburgu. Zlatko B. bio je stalni gost jednog lokala u Schallmoser Hauptstrasse, koja vodi iz grada, u kome sam često obitavao mnoge godine, između ostalog zbog starinskog, večito preglasnog džuboksa, na kome su se uvek vrtele iste pesme grupe Creedence Clearwater Revivala "Have You Ever Seen The Rain?", "Looking Out The Back Door" i "Lodi". Na početku poznanstva, Zlatko je igrao karte, uvek u velike pare.

Napustio je Srbiju posle detinjstva provedenog na selu, precizno-mehaničarskog zanata u Beogradu i veoma dugog vojnog roka u više zabačenih delova Jugoslavije, i došao u Austriju da bi se, kako je tvrdio, obogatio. To mu kao radniku u jednoj vešernici u predgrađu Salzburga nije pošlo za rukom. I tako se, u međuvremenu radeći kao pomoćno osoblje i kurir u jednom turističkom birou, okušao kao profesionalni kockar u "Mirjam's pub", ali prepušten sam sebi nije imao nikakvu šansu protiv evropskih kockarskih bandi, koje su se smenjivale u ovom lokalu. (Iz tog vremena mi je u sećanju ostao njegov česti pogled u nevidljivo nebo posle svake izgubljene igre.)

Posle toga je takoreći trajno postao pošten, sezonski radnik, uvek hitar, pri čemu je uzgred i u posebnim prilikama, gotovo uvek samo po porudžbini, slikao čudne žanrovske prizore, daleko od šarenila i ne isključivo samosvojne mašte nekada veoma skupih srpskih naivaca - podsećajući na primer na slovenačko naivno slikarstvo iz XX veka kada su oslikavane košnice (koje se mogu videti u simpatičnom muzeju u Radovljicama kraj Bledskog jezera) ili gostioničarski natpisi gruzijskog majstora zidnog slikarstva Prismanija. I Zlatko B. se, baš kao i Žarko R, od izbijanja jugoslovenskih ratova povukao iz centra Salzburga na selo, a onda je čak zvanično zamenio svoje srpsko ime jednim koje zvuči nemački - a u stvari je ime holandskog žanr-slikara iz XVII veka Adriaena Brouwera, koga veoma ceni.

Tako smo krajem oktobra 1995. iz tri različita pravca krenuli na put u Beograd: jedan iz Salzburga, kroz Austriju i Mađarsku (na kraju ipak sopstvenim vozilom), drugi iz Kölna avionom Lufthanse, a treći iz pariškog predgrađa, posle vožnje kroz Lotaringiju, do Švajcarske, zatim Swissairom od Züricha, sa S. Ovo je jedno od malobrojnih putovanja u životu koje nisam preduzimao sam. I bilo je prvo u kome sam gotovo uvek bio u društvu.

Uoči odlaska, u jednom bisokopu u Versaillesu, pogledao sam film "Podzemlje" Emira Kusturice. Prethodni filmovi ovog Bosanca iz Sarajeva, recimo "Dom za vešanje" ili "Arizona dream", u meni su sa jedne strane izazivali divljenje, zbog mašte koja ne samo da se slobodno razvija, već doživljava prave uzlete, u slikama i sekvencama koje su tako skoncentrisane i ujednačene da gotovo prelaze u istočnjačke ornamente (što bi moglo predstavljati suprotnost skučenosti), dok mi je sa druge strane u ovim slikovitim uzletima uvek nedostajalo nešto kao veza sa tlom, zemljom, ili uopšte svetom, tako da bi se sva ta fantastika ubrzo ponovo rasplinula u fantazmagorije koje zasenjuju oči; a ja sam divljenju uvek pretpostavljao duboku dirnutost, ili gotovo dirnutost, koja na mene ostavlja najjači utisak i najduže u meni traje.

"Podzemlje" je, međutim, bilo prvi Kusturičin film koji me je (gotovo) duboko dirnuo. Najzad se jedna puka sposobnost pripovedanja pretvorila u pripovedačku snagu, time što se veliki sanjarski talenat povezao sa opipljivim delom sveta i istorije - nekadašnjom Jugoslavijom, domovinom mladog Kusturice. A, nije li snažna scena pred kraj, usred najžešćeg građanskog rata, u kojoj jedan od junaka filma, koji već godinama traži sina koji je nestao u Dunavu kod Beograda, trči kroz metež i dim bitke i na smenu nariče za svojim izgubljenim detetom i urla naređenje: "Pali!"?

Kako mi je u tom trenutku glupo i zlonamerno delovalo mnogo onoga što je protiv "Podzemlja" napisano. Ne samo to što je nakon premijere u Kanu Alain Finkielkraut, jedan od novih francuskih filozofa, koji od izbijanja rata piše neshvatljive gluposti u korist hrvatske državnosti, Kusturičin film, i ne videvši ga u "Mondu" optužio za terorizam i prosrpsku propagandu: pre nekoliko dana je u "Liberaciónu" André Glucksmann, još jedan od novih filozofa, stvar sasvim groteskno izokrenuo, time što je Kusturici, čiji je film video, čestitao za obračun sa terorističkim srpskim komunizmom koji, za razliku od Nemaca, nije na svojim istorijskim nedelima ništa naučio - šta je video onaj ko iz "Podzemlja" izvlači nešto tako? Šta taj uopšte vidi?

A, kritičar ovoga filma koji piše za nemački "Zeit", inače sposoban za neke dobre uvide, kod Kusturice je našao gnev, indignaciju, pa čak i "žudnju za osvetom". Ali, ne: "Podzemlje" dolazi, deluje i sastoji se, ja sam to video, samo od bola, ojađenosti i žestoke ljubavi; čak i grubosti i drečavi tonovi u njemu su deo toga - a to se naposletku jasno videlo, čak bih rekao i vidovito, daje tu drugu jugoslovensku priču, ili, pak, ono prirodno bajkovito, kao na primer na kraju, gde se od kontinenta odvaja jedno ostrvo sa kog se luđak iz ovog filma, koji najednom više ne deluje baš tako retardirano, a kamoli kao idiot, jasno i sa blagim autoritetom, kao obični pripovedač bajki, obraća gledaocu svojim "bila jednom jedna zemlja..." (mogu da kažem da sam tamo, u bioskopu, njegovoj bajci mogao da zamerim samo to da je prekratka).

Primeri francuske nekulture

Što se "Podzemlja" tiče, pošto se uredništvo "Monda" resilo da se obračuna sa Kusturicom i njegovim prosrpskim, odnosno jugofilskim filmčićem - sada se pored jezički prozirne i dirigovane recenzije glavnog filmskog kritičara - inače - koji filmu zamera njegove barokne, što će reći poigravanjem sa sobom samima zaokupljene forme, takođe u kulturnoj rubrici pojavio i članak iz pera jedne žene, koja je čitaocima do tada bila poznata samo kao ratni dopisnik "Monda" iz Jugoslavije i čije je izveštavanje bilo ne samo pristrasno - u ovom slučaju, zašto ne bi i bilo? - već i ispunjeno neiscrpnom i gotovo zavidno samosvesnom mržnjom prema svemu što je srpsko, i to iz broja u broj. U spomenutom članku, ona se trudi da dokaže da je Kusturičin film, snimljen na srpskom tlu (i vodi), sigurno proizveden uz pomoć tamošnjih firmi i stoga predstavlja kršenje embarga UN nametnutog Srbiji i Crnoj Gori.

Sa mučnom, krajnje arbitrarnom, a pritom prividno na činjenicama zasnovanom temeljnošću ona dalje, mada kroz četvrt stupca, nabraja sve rezolucije UN koje bi protiv "Podzemlja" navodno mogle da se primene, paragraf za paragrafom, aneks za aneksom, sve to mučno složeno, sabrano, i nakarikano u pravoj litaniji, koja za cilj ima dokazivanje krivice i kakva se inače može naći samo u obrazloženju neosporne, konačne, neopozive presude - sugerišući time da Kusturičin film, već i kao proizvod, odnosno roba, ima u sebi nešto nezakonito, da su njegovi nesrpski (francuski i nemački) "koproducenti" prekršili zakon, da bi ovaj film, bar u zemljama koje su se obavezale na poštovanje embarga trebalo ukloniti sa scene, povući iz bioskopa, (ovde u prilično blagom obliku prenosim sugestiju autorke spomenutog članka), da "Podzemlje" nema prava da postoji i da je režiser i producent Emir Kusturica u najmanju ruku ratni profiter.

Lažni rat u Sloveniji

Ovim sam (možda) sporednim zbivanjima, pre dostojnim policije za zaštitu morala nego Philipa Marlowea, toliko vremena posvetio, jer mi se ovde navedeni način pisanja, gotovo isključivo diktiran unapred smišljenim smernicama za fabrikovanje glasina, čini karakterističnirn za pretežan deo natpisa o ratu u Jugoslaviji, od samog njegovog početka.

Šta, možda bi hteo da pomogneš da se nedela u Bosni, Krajini, Slavoniji učine manje stvarnim, kritikom sredstava javnog informisanja koja nastoji da sagleda dublje slojeve realnosti? - Stani, strpi se. Budi pravičan. Ovaj problem - samo moj? - je mnogo složeniji, složen od brojnih nivoa, odnosno stupnjeva stvarnosti: a ja, u nastojanju da ga rešim, ciljam na nešto sasvim realno, pri čemu svi prikazi stvarnosti koji se međusobno prožimaju daju da se nasluti nekakva povezanost.

Jer, šta zna onaj čije je učešće gotovo uvek samo učešće (televizijskog) gledaoca? Šta zna onaj čije se sve znanje sastoji iz obaveštenosti, sazdane iz samih direktnih prenosa i uključenja u vezu, bez onog istinskog znanja koje se može steći samo učenjem, gledanjem i učenjem? Šta zna onaj ko umesto stvari pred sobom ima samo njihovu sliku, ili pak, kao u televizijskim vestima, samo fragment slike, ili, kao u satelitskom prenosu kratkog pregleda vesti, fragment fragmenta?

Postoje dve stvari kojih - još više nego kada je reč o igrama obmane - ne mogu da se oslobodim, i to već četiri i po godine, od juna 1991, kada je izbio takozvani desetodnevni rat u Sloveniji, koji je označio početak sloma i raspada Jugoslavije. Te dve stvari su jedan broj i jedna slika, jedna fotografija.

Kada je reč o broju: u tom početnom ratu je poginulo oko sedamdeset ljudi, reklo bi se malo u poređenju sa desetinama hiljada poginulih u ratovima koji su zatim usledili. Pa ipak, kako to da su gotovo svih sedamdeset žrtava bili vojnici Jugoslovenske narodne armije, koja je već tada važila za velikog agresora i koja je, kao daleko nadmoćna, lako mogla da izađe na kraj sa malobrojnim slovenačkim borcima za slobodu? (Spomenuta brojka je poznata, ali, što je čudnovato, nikada nije prodrla u svest međunarodne javnosti).

Ko je koga tu napao? I nije li armija možda čak imala izričito naređenje da ne puca, da ni u kom slučaju ne uzvraća vatru, jer se, uprkos svemu, još uvek mislilo da se nalazi među jugoslovenskom braćom i jer je, bar jedna strana, htela da se drži ovakvog uverenja, ili zablude? - A, fotografiju koja uz to ide video sam u Time magazinu: Pomalo zbunjena grupa Slovenaca u prilično fantastičnim borbenim uniformama, koja transparentom i zastavom predstavlja novostvorenu republiku. A, među njima, bar koliko se ja sećam, nije bilo zaista mladih ljudi, ili bar ova grupa, ili jedinica, nije delovala ni malo mladalački - ovi borci za slobodu su mi u sećanju ostali pre svega kao trbušasti tridesetogodišnjaci, koji su izgledali kao posle nekog šminkerskog izleta, sa zastavama kao dekorom pozorišta pod vedrim nebom, i do danas mi iz glave ne izlazi prva pomisao koju je u meni ova slika izazvala, da su ovakvi đilkoši, a ne nekakvi borci za slobodu, bili ti koji su bez ikakvih obzira pobili sedamdeset mladih vojnika, koji uprkos svom nadmoćnom naoružanju nisu znali ni odakle su šuplji. Naravno da je to možda besmislica, da emitovana slika možda biva preoblikovana, ili iskrivljena, u svesti gledaoca.

Slično mi se događalo i kad je reč o ratnim izveštajima koji su nakon toga usledili, i to sve češće i češće. Gde se nalazio taj parazit koji je činjenice iskrivljavao, ili pak njima baratao kao pukim kulisama: u samim vestima, ili u svesti primaoca? Kako je, recimo, moguće da sam u prvom trenutku saosećao kad je krajem novembra 1991, nakon saopštenja o padu Vukovara, još istog dana uveče neki ogorčeni i potreseni prolaznik natpis "Staljingrad" na jednoj od stanica pariškog metroa prepravio u "Vukovar", i da sam u tome video koliko aktuelan, toliko i biblijski postupak, ili pak idealno jedinstvo umetničkog i političkog čina - a da sam već narednog jutra, kao nakon nekog filma koji na prvi pogled pleni, da već pošto se na ekranu pojavi natpis "kraj" ne bi više izgledao baš toliko privlačan, a nakon izvesnog razmišljanja postaje potpuno neprihvatljiv, a obično je holivudske proizvodnje - počeo da se pitam kakve veze imaju "Staljingrad" i "Vukovar"?

Kako je moguće da sam kao nešto izuzetno u to vreme izdvojio tvrdnju iz mržnjom ispunjenog huškačkog uvodnika Frankfurter Allgemeine Zeitunga, prema kojoj Srbi koji žive u Hrvatskoj, dakle i u Vukovaru i oko njega, do tada jugoslovenski građani, dakle ravnopravni sa svojim hrvatskim zemljacima, a koji su ustavom novstvorene republike Hrvatske, donesenim mimo njihove volje, najednom postali nacionalna grupa drugog reda, prema kojoj bi, dakle, ovih oko šest stotina Srba koji su bez ikakvog pitanja pripojeni hrvatskoj državi - a ne samo stavljeni pod hrvatsku upravu, trebalo poslušno, mirno, po dekretu nemačkog novinara "da se osećaju (baš tako!) kao manjina!?"

"Dobro, po naređenju pristajemo da se od danas pa nadalje osećamo kao manjina u svojoj vlastitoj zemlji, a s tim u skladu pristajemo i da nas vaš hrvatski ustav tako i definiše"; to bi, dakle, bila mogućnost da se izbegne rat u Krajini i borba za grad Vukovar?

Ko je tu bio prvi agresor? Šta znači osnovati jednu državu i pritom potpuno zanemariti i degradirati jedan od njenih naroda, koji je od davnina živeo na njenoj teritoriji u ne baš zanemarljivom broju, a kome ta država predstavlja trn u oku, čist užas, jer ga podseća na progone hitlerovskog ustaškog režima, koji se ne mogu zaboraviti? Ko je, dakle, bio agresor? Da li su oni koji su ovaj rat isprovocirali bili isti oni koji su ga i započeli? I šta ovde znači "započeli"? Nije li već takva jedna provokacija mogla predstavljati početak? ("Ti si prvi počeo!" - "Ne, ti si prvi počeo!"). I kako bih se ja, kao Srbin u Hrvatskoj, ponašao prema jednoj takvoj, protiv mog naroda uperenoj državi? Ne bih li se, mada vezan za rodni kraj, u kome su moji preci vekovima živeli, iselio, što se mene tiče takođe "kući", u Srbiju? Možda.

Ili bih, možda kao građanin drugog reda, kao prinudni građanin Hrvatske, ipak ostao u zemlji, doduše nevoljno, s tugom, sa smislom za crni humor, ali ipak za ljubav miru? Možda. Ili bih, da mi je to bilo moguće, uzeo u ruke oružje, naravno zajedno sa mnogima poput mene, a za nuždu čak i uz pomoć JNA, koja se raspadala i nije imala određeni cilj? Verovatno. Ili bih se pak, da sam bio takav Srbin, još dosta mlad i bez vlastite porodice, brzo uključio u rat koji je, kao što je poznato, započeo ulaskom prvih pripadnika hrvatske državne milicije u grad Vukovar, u rat o kom ja sam ne bih imao šta da kažem: jer od vajkada važi ono užasno "rat je rat", i još strašnije: bratoubilački rat je bratoubilački rat.

A, onaj ko to danas tumači kao ravnodušnost, umesto kao suočavanje sa bezizlaznim položajem, ne treba dalje ni da čita. (Ne navodi li Aleksandar Tišma, književnik srpsko-jevrejskog porekla koji živi u Srbiji, svojim "rat je rat", koje je u nemačkim listovima više puta kritikovano kao bezosećajnost, daleko, daleko više na razmišljanje nego svi oni verbalni izlivi ogorčenja, ucenjivački i daleki od svakog iskrenog izraza osećanja?

Priče iz bosanskog lonca

- Od kako je u proleće 1992. počeo rat u Bosni, i od kako su započele da stižu prve slike, a potom i serije slika koje su prikazivale ovaj rat, uvek je postojao jedan deo mene (neprestano sklon da zastupa "celog" mene), koji je naoružane Srbe u Bosni, bilo kao vojsku ili kao pojedinačne ubice, a naročito one na brdima i brežuljcima oko Sarajeva, smatrao "neprijateljima ljudskog roda", da parafraziram ono što je za iračkog diktatora Saddam Husseina rekao Hans Magnus Enzensberger; a kasnije bih, nakon slika i izveštaja iz logora za internaciju koje su držali Srbi iz Bosne, mogao da potpišem reči jednog, pritom čak srpskog patriote, pesnika i tadašnjeg opozicionara Vuka Draškovića, prema kojima je sada, s početkom klanja u Bosni i Hercegovini, i srpski narod, koji gotovo nikada do sada u istoriji nije bio zločinački, postao zločinački, teškim bremenom opterećen, na neki način Kainov narod.

I to ne samo jednom, ne samo na trenutak, pri pogledu na neku od fotografija mrtve dece u sarajevskim mrtvačnicama, kao u praznom svemiru - fotografija u čijem uveličavanju i širenju u celom svetu nemaju premca španske novine, kao što je "El Pais", verovatno kao naslednici Francisca Goye? Gledajući to, pitao sam se zašto neko od nas odavde, ili još bolje neko odande, neko iz samog srpskog naroda, ne pomogne onome ko je za tako nešto odgovoran, što će reći lideru Srba iz Bosne Radovanu Karadžiću, pre rata navodno autoru pesama za decu (!), da ovaj svet zameni onim? Zašto se ne bi našao takav neki Stauffenberg, ili Georg Elsner?

A ipak, gotovo istovremeno sa ovim dosta nemoćnim agresivnim impulsima jednog dalekog televizijskog gledaoca, drugi deo mene (koji, doduše, nikada nije zastupao mene celoga) nije hteo da veruje ovom ratu i ovom ratnom izveštavanju. Nije hteo? Ne, nije mogao. I u ovom ratu su, naime, za takozvanu međunarodnu javnost prebrzo podeljene uloge napadnutih i napadača, čistih žrtvi i preispoljnih zločinaca, fiksirane i utvrđene.

Kako je, pomišljao sam u isto vreme, tako nešto uopšte moglo da ispadne dobro, jedno tako samovoljno proglašavanje države od strane samo jednog naroda - ako bosanski muslimani srpskog porekla, koji govore srpskohrvatskim jezikom, uopšte imaju prava da se nazovu narodom - na jednoj teritoriji gde su svoje pravo, i to jednako pravo, imala sva ti naroda, i gde su, uz to, sva tri naroda bila najšarolikije isprepletana, ne samo u neosporno multikulturnoj prestonici, već od sela do sela, a i u samim selima od kuće do kuće, i zajedno i izmešano živela? I kako bih se, opet, ja ponašao da sam bio Srbin tamo u Bosni, prilikom blago rečeno bezobzirnog osnivanja jedne države koja mi, opet blago rečeno, ni malo ne odgovara, na mojoj, na našoj zemlji? Ko je tu bio napadač? (Vidi gore).

Za Srbe iz Krajine niko nije imao milosti

A, nije li zatim, kako su se stvari dalje razvijale, s većinom dalekih gledalaca bilo tako da bi, ako bi ispod neke od slika žrtava po izuzetku stajao natpis "Srbin" pomislili da je u pitanju zabuna, štamparska greška, ili u svakom slučaju zanemarljivi izuzetak? Jer ako je takvih nedužnih srpskih žrtava zaista i bilo, moglo ih je, s obzirom na njihovo tako oskudno pojavljivanje u svetu, biti samo u odnosu jedan prema hiljadu - jedna srpska žrtva na hiljadu muslimanskih. Koja od zaraćenih strana je, naime, kada je o ubijenima i izmasakriranima reč, bila povlašćena u pogledu izveštavanja i fotografisanja? I kako to da se taj odnos među stranama po prvi put malo izmenio u leto 1995, sa proterivanjem Srba iz Krajine - mada se ni tada nije moglo videti ni jedno od lica ubijenih, već samo prognanih, dok je uz to istovremeno išla i sugestija da su "isti ovi ljudi prethodno proterali jedan drugi narod?" I ne uklapa li se u to potpuno i od strane međunarodnog suda upravo objavljeni broj osumnjičenih za ratne zločine u Jugoslaviji? 47 Srba, 8 Hrvata i jedan musliman osumnjičeni su u Hagueu - kao da je i za ovu poslednju stranu odabran jedan alibi - zločinac, poput nekakvog alibi samarićanina.

Ali, nije li još pre slika reka izbeglica iz Krajine ovom ili onom stranom gledaocu palo u oči da se Srbi koji pate, koji u ovim slikama do sada nisu bili gotovo uopšte prisutni, po pravilu slikom, tonom i pisanom rečju prikazuju drugačije nego bezbroj onih drugih? Oni su mi, naime, na fotografijama, ako se izuzme nekoliko prvih, dostojnih izveštaja, zaista izgledali nekako "neprimetni", što je bila najupadljivija razlika u odnosu na njihove sapatnike iz druga dva naroda: ovi, bar kako se to često moglo videti, nisu baš "pozirali", ali su ipak uglom snimanja, odnosno izveštavanja, bili nedvosmisleno gurnuti u određenu pozu: ljudi koji su verovatno zaista patili, dobijali su planske instrukcije da zauzmu paćeničku pozu.

A, tokom godina ratnog izveštavanja, tokom kojih su verovatno i dalje zaista patili, i to verovatno sve više, oni su pred kamerama i magnetofonima međunarodnih snimatelja i izveštača, u međuvremenu upućeni, usmereni, i na tuđ mig ("Ej, drugar!"), glatko i poslušno nameštali mučenička lica i zauzimali mučeničke poze koje su želeli stranci. Ko će mi reći da se varam, ili čak da sam zlonameran, ako to kažem za snimak žene koja plače iz sveg glasa, snimljena u krupnom planu iza rešetaka jednog zarobljeničkog logora, u kome praktično vidim poslušno postupanje po uputstvima fotografa međunarodne novinske agencije sa druge strane logorske ograde, pa čak smatram da i u načinu na koji se žena drži za ogradu ima nešto od trgovca koji prodaje svoju robu?

Da, moguće je i da se varam, da se parazit nalazi u mom oku (fotografija deteta u krupnom planu koje plače u rukama nekakve žene, svoje majke? A, na sledećoj, grupnoj fotografiji, u pozadini, isto to dete, blaženo mirno u rukama druge žene, svoje prave majke?) - pa ipak, zašto još nikad ovakve pažljivo kadrirane, promišljene i kao naručene snimke još nikad, bar ovde kod nas, na Zapadu, nisam video kada je reč o srpskim žrtvama. Zašto se takvi Srbi gotovo nikada ne prikazuju u krupnom planu, i skoro nikad pojedinačno, već skoro uvek u grupicama - ili daleko u pozadini, gotovo neprimetni, i skoro uvek, za razliku od svojih hrvatskih i muslimanskih sapatnika koji pogled sa strašću upiru pravo u kamere, odvraćenog ili oborenog pogleda, kao da su svesni nekakve krivice?

Malo ko je bio spreman da brani istinu

Kao nekakvo strano pleme? - Ili kao da su preponosni da bi pozirali? - Ili previše tužni za to?

Tako jedan deo mene nije bio u stanju da bude pristrasan, a kamoli da osuđuje. A, to je zatim, ne samo mene, dovelo do grotesknih, i možda ne sasvim nerazumljivih mehanizama (?) kakve je još uvek mladi francuski književnik Patrik Besson (čija je majka Hrvatica) u svom pledoajeu, pre bi se moglo reći pamfletu u korist Srba ("Pamflet" u nečiju korist?) pre par meseci opisao gotovo krajnje poučno, a u svakom slučaju tonom između šale i apsurda.

Ovaj pamflet počinje time da je i on, Besson, u ovom ratu zveri video na onoj strani gde i svi ostali zapadni gledaoci, dok mu jednoga dana - tako se on lukavo poigrava sa konzumentima vesti i ćudljivim pariškim pomodarima - nije dosadila ovakva monotonija. Ono što sledi nema, doduše, nikakve veze sa ćudima, već isključivo sa autorovim osećanjem za sliku i za reč. Nakon veoma izričitog podsećanja na jugoslovensku istoriju patnji i otpora u Drugom svetskom ratu - koju niko od nama sličnih verovatno ne pamti i za koju sada od pogođenih tražimo da je konačno zaborave, sve do dalekih budućih pokolenja - Besson u jednom gnevnom zamahu prikuplja sve medijske standarde primenjene na sadašnja zbivanja u Jugoslaviji, u svojevrsnom nastavku Flaubertovog "Rečnika opštih mesta", koji ovoga puta, doduše, ne izaziva toliko smeh, koliko želju da zaplačete i zavrištite.

Ovde ću, kao primer, navesti samo njegov navod uobičajenih opisa Radovana Karadžića: odomaćilo se, na primer da se tom prilikom uvek spomene njegov psihijatrijski poziv, jer je poznato, vidi Flauberta, da svi koji se bave tretmanom duševno poremećenih pacijenata i sami na sebi nose nekakvu senku, i da ga pritom u natpisima, od Beča do Pariza, redovno tituliraju kao "doktora", očigledno povlačeći paralelu sa "Dr Strangeloveom", koji u filmu Stanleyja Kubricka želi da digne našu planetu u vazduh, itd, itd.

A, kao što to biva, istovremeno sa Bessonovim pamfletom mi je do ruku došao i svojevrstan portret ovog srpskog lidera u "Mondu", koji niže jednu oveštalu sliku za drugom, kliše za klišeom, upravo po onom jezičkom postupku o kome Besson piše, a koji se praktikuje kao kvazi-ozbiljan odraz jedne stvarnosti, uz dodavanje još par opštih mesta: recimo to da pesme koje dr Karadžić piše, naravno "uzgred", niko ne čita i da su, naravno, "osrednje", itd. A, jedan od grotesknih mehanizama reagovanja na takve stvari je, bar kod mene, bilo to da sam poželeo da pročitam neku Karadžićevu pesmu, baš kao što mi je i opis zlikovčeve neveste i šovinističke pevačice Cece otvorio apetit da čujem neku njenu pesmu.

Možda sličan mehanizam deluje kod Patrika Bessona: kada nakon takvih ishitrenih gotovih izveštaja na Palama ima priliku da svojim očima vidi Radovana Karadžića, on ga opisuje kao neku prilično tužnu, umornu, pomalo odsutnu ženu koja stari - gotovo simpatičan opis - nedopustivi mehanizam odbrane?

U svakom slučaju, čini mi se da takve mehanizme, mehanizme odbrane, odnosno tendencije suprotstavljanja, vredi spomenuti, mada se time izlaže opasnosti da se udalji od ravnoteže i od smisla za pravičnost, recimo kao kada je reč o gotovo jedinoj konvencionalnoj slici kod Bessona, kada mu se iz ruku omiče jedan sumorni stereotip sličan onima koje svojim pamfletom napada: kada opisuje skup ratnika na Palama, vojnici iz redova bosanskih Srba ispadaju sasvim drugačiji nego što smo mi navikli, mladići u ovom opisu ne prolaze baš najbolje, povremeno bliski onom stereotipnom "Sveži, radosni, slobodni".

Tom prilikom sam pomislio da se opasnost ovakvih mehanizama suprotstavljanja može sastojati u tome da se kroz njih izrazi nešto što bi se moglo uporediti sa glorifikovanjem nekadašnjeg sovjetskog sistema od strane nekih putnika na Zapad tokom tridesetih godina. Da li je, doduše, u pitanju odbrambeni mehanizam koji dovodi u zabunu ako čovek prilikom svakog novog novinskog izveštaja o nekoj hordi srpskih nacionalista, seljačkih proroka i paranoika koji piju šljivovicu zamisli ništa manje gadnu hordu novinara, koja uveče sedi za hotelskim barom, s nekakvom lozovom, ili šta ja znam kakvom prepečenicom umesto šljivovice u ruci? Ili ako po nekom novinaru, povodom njegovog stoprvog, uvek jednako sročenog članka o Jugoslaviji, poželi ne baš užareno ugljevlje na usnama, kao kod proroka Isaije, ili bar malo koprive u ruci kojom piše?

Dubrovačke letnje igre

Ono što sledi, međutim, ne potiče samo od mog, možda mehaničkog, otpora prema izveštavanju koje često deluje kao okamenjeno, već predstavlja pitanja koja se tiču same stvari: da li je dokazano da su oba napada na sarajevsku pijacu Markale zaista bila nedelo Srba iz Bosne, u onom smislu u kom je to Bernard-Henri Lévy, takođe jedan od novih filozofa, jedan od sve brojnijih naših savremenika koji su svuda i nigde, odmah nakon napada na sav glas tvrdio u semantički apsurdnoj izjavi da će se "Nesumnjivo ispostaviti da su krivci Srbi!?"

Još jedno pitanje-parazit: šta je zaista bilo sa Dubrovnikom? Da li je ovaj predivni, mali, stari grad-školjka, odnosno grad u školjci, koji leži na dalmatinskoj obali, tada u proleće 1991. zaista bio bombardovan i razrušen? Ili je samo - što je dovoljno loše - sporadično gađan? Ili su se objekti koji su gađani nalazili izvan gradskih zidina, a bilo je i nešto zalutalih granata? Prkosnih ili slučajnih, unapred predviđenih (što je takođe dovoljno gadno)?

Najzad, sa mnom je stvar došla čak dotle, da se pitam, a i drugima postavljam pitanje: šta je zapravo sa onim velikim snom o "velikoj Srbiji?" Nisu li srpski vlastodršci, da su zaista imali takav san, u svojim rukama, kako u desnoj tako i u levoj, imali sredstva da ga s lakoćom ostvare? Ili je pak moguće da su legendarna zrnca peska, neka od bezbrojnih koja se rone svuda u carstvima koja se raspadaju, ne samo na Balkanu, u našim mračnim komorama uvećana u kamenje razdora? (Još nedavno je u "Frankfurter Allgemeine" navodna hronika o zbivanjima u Jugoslaviji, još u podnaslovu, započeta time što je krivica za raspad zemlje pripisana anonimnom tvorcu memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986: "Rat u bivšoj Jugoslaviji započeo je u radnom kabinetu, naučnici su dali ideološku podlogu za veliki sukob".)

Nije li se naposletku jedna "velika Hrvatska" pokazala kao nešto neuporedivo realnije, odnosno delotvornije, nešto masivnije, odlučnije i više rešeno od ovih legendama nabijenih zrnaca srpskog sna, koja nikada nisu uobličena u neku jedinstvenu ideju i politiku moći? I neće li istorija ratova koji dovode do raspada država sada biti pisana drugačije od današnjeg pripisivanja krivice unapred? Ili je ona, pak, time već odavno jednom za svagda napisana? Fiksirana; kao nakon 1914, kao nakon 1941. - stvrdnuta i okamenjena, između ostalog i u svesti jugoslovenskih suseda, pre svega Austrije, i Nemačke, čime je već pripremljeno novo izbijanje sukoba, naredna 1991? Ko će ovu istoriju jednom napisati drugačije, makar i samo u nijansama - koje, doduše, često mogu puno da utiču - kako bi se narodi oslobodili uzajamnih okoštalih slika?

Beogradski doživljaji

- Ono što imam da ispričam o našem putovanju kroz Srbiju nisu, doduše, pre svega slike koje bi odgovarale često otvaranim prozorima za pogled na ovu zemlju. Ono što mi se urezalo u sećanje bile su, bez neke moje naročite namere, gotovo isključivo stvari koje drugi ne primećuju, one stvari koje se kod nemačkog epičara Hermanna Lenza opažaju, odnosno uočavaju "izvan i uzgred", a koje se kod starog filozofa Edmunda Husserla (ništa protiv novih filozofa, neko od njih bi mi možda još mogao i ustrebati) zove "svet života".

Naravno da sam pri tom neprestano bio svestan i da se nalazim u Srbiji koja je upletena u rat, u republici smanjene, još uvek socijalističke federacije Jugoslavije. Takve stvari koje drugi ne primećuju, taj svet života, ne predstavlja nešto sa onu stranu aktuelnosti, odnosno znakova vremena. Pre poletanja iz Züricha nabavio sam mali Langenscheidtov rečnik: na uobičajenom žutom omotu, gde je nekada pisalo "srpskohrvatski", sada je stajalo samo još "Hrvatski" (izdanje iz 1992.) i ja sam se listajući ga pitao da li pozadi, među "uobičajenim skraćenicama", još uvek stoji, još iz vremena kada je i srpski imao izričito pravo učešća, "DIN, Nemačka industrijska reforma"; novo izdanje je preradio "Prof, dr Lenard Lauer", koji je otprilike iste te godine, plaćen od "Frankfurter Allgemeine Zeitunga" (FAZ), u ovom listu više puta ceo srpski narod, zajedno sa njegovim pesnicima, koje je prosvetiteljstvo navodno zaobišlo, recimo od romantičara Njegoša, pa sve do Vaska Pope, optužio za zaraženost najopasnijim mitskim bolestima, vidi identifikacija sa vukom, vidi Popine pesme u zbirci "Vučja so"!

Za razliku od drugih putnika sa Ciriškog aerodroma, putnici za Beograd jedva da su progovarali po neku reč, a prilično su tihi bili i za vreme leta. Kao da su i sami Srbi, koji su u avionu bili u većini (radnici na radu u inostranstvu, ljudi koji su pošli u posetu rodbini?) osećali da su na putu ka jednom cilju koji za njih nije potpuno bezbedan.

Prilikom sletanja na ravnu, odavno požnjevenu njivu, nadaleko i naširoko se nije osećalo ništa od milionskog grada Beograda, "jedinog kosmopolitskog grada na Balkanu" (Dragan Velikić; o njemu kasnije). S. mi je skrenula pažnju na grupu ljudi, odnosno silueta u blizini avionske piste, koji su na rubu njive pekli prase.

Pored toga, svuda unaokolo su se uzdizali stubovi dima sa mirisima karakterističnim za kasnu jesen. Prethodno sam u jednoj knjizi savremenog srpskog romansijera Milorada Pavića pročitao kako jedna žena svom ljubavniku, dok ga ljubi, jezikom prebrojava zube; u istoj knjizi je bilo i to da riba iz reka koje teku sa juga ka severu, kao Morava, ne valja, i da je varvarski sipati vino u vodu, već treba raditi obratno.

Ovo prvo veče u Beogradu bilo je prilično blago, a nad gradom je, ne samo iznad turske tvrđave, blistao polumesec. Na ulicama je bilo puno ljudi, kao i u svakom centru velikog južnoevropskog grada.

Jedino što su mi izgledali ne samo ćutljiviji nego, recimo, u Napoliju ili u Ateni, već i nekako učtiviji, u smislu jedne naročite učtivosti, koja se umesto da se pokazuje samo nagoveštavala, jednim naročitim načinom hoda, u kome čak ni u žurbi nema poskakivanja, ili pak u jednom jednako ravnomernom načinu govora, koji kao da i drugima ostavlja mesta, bez vriske, zvižduka i razmetanja uobičajenih za slične pešačke zone; ni ulični trgovci nisu ništa izvikivali, pre bi se moglo reći da su u tišini čekali na mušterije (kojih je, nasuprot slici koju sam unapred stvorio, bilo); to veče, mada sam i protiv svoje volje tražio tako nešto, nisam video ni jednog Srbina kako pije šljivovicu, ali video sam kako na uličnoj česmi ljudi piju vodu iz ruke; nigde ni jedne parole, niti aluzije na rat, i skoro nigde ni jednog policajca, u svakom slučaju, znatno manje nego drugde na ulicama velegrada.

S. mi je kasnije kazala da joj ovi Beograđani deluju ozbiljno i potišteno. Meni su, naprotiv, ljudi, bar ovako na prvi pogled, delovali nekako naročito živo (sasvim drugačije nego onomad, pre trideset godina u pozorištu), a u isto vreme nekako kao uljuđeni.

Zbog nečeg poput zajedničkog osećanja krivice? Ne, zbog nečeg poput jedne velike zamišljenosti, jedne prevelike svesnosti i - tamo sam to osetio, a sad i ovde o tome mislim - jednog gotovo dostojanstvenog kolektivnog osamljivanja; a možda i iz ponosa, mada doduše ne nekog trijumfalnog. "Srbi su postali skromni", pročitao sam kasnije u "Zeitu". Postali? Ko zna? Ili da se poslužim svojom omiljenom (austrijskom) izrekom: "Šta stranac zna"?

Među par pitanja koja sam tokom svog putovanja u Srbiju zaista i izgovorio najčešće je - toliko često da me je već i nerviralo - bilo ono da li ljudi veruju da bi velika Jugoslavija mogla ponovo da nastane. Gotovo niko od onih koje sam pitao nije mislio da to neće biti moguće "ni za sto godina". Najviše što sam čuo bilo je da "mi to u svakom slučaju nećemo više doživeti".

Književnik Milorad Pavić, recimo, smatra da će, ukoliko dođe do ponovnog približavanja bivših jugoslovenskih republika, to moći da se ostvari samo preko ekonomije, i priča kako su nekad, recimo, u Srbiji bili omiljeni proizvodi iz Slovenije. Koji? "Kozmetika, slovenačke kreme za negu kože!"

Samo je skoro osamdesetogodišnji Zlatkov otac, u svome selu Porodin u dolini Morave, rekao: "S Hrvatskom možda ne, ali sa Slovenijom da, i to već uskoro. Mi, Srbi, smo uvek prizvodili velike stvari, a Slovenci male, fine delove za njih, i to se uvek dobro uklapalo. I nigde me u životu nisu tako lepo ugostili kao u Sloveniji!" (To je bilo jedini put da je njegova žena neku od njegovih primedbi potvrdila klimanjem glave, i to izrazitim)."

(Kurir.rs)

Bonus video: