"MOJ PUT DO HOLIVUDA PRIČA JE ZA FILM" Ana Aleksander o "Azbuci našeg života", odlasku iz Srbije i saradnji sa SVETSKIM zvezdama

Mala, ali efektna uloga u seriji "Azbuka našeg života" bila je dovoljna da se skrene velika pažnja na američku glumicu srpskog porekla Anu Aleksander. To što je tako autentično oživela lik Emine, koja glavnom junaku pomrsi sve konce pred kraj druge sezone, pokrenulo je interesovanje za ovu umetnicu, koja radi i kao producent, pisac i reditelj.

Do 16. godine živela je u rodnom Beogradu, a iako je upisala glumu, odluku svoje porodice da se odsele iz zemlje nije prihvatila kao odustajanje od ove profesije. Studije je završila u Kejptaunu, a dalji put, na kojem su se preplitali najčešće moda i gluma, poveo ju je preko Njujorka do Los Anđelesa, gde i danas živi. Mada joj je poligon za posao ceo svet, Ana se raduje poslovnom povratku u Srbiju.

Uloga Emine u "Azbuci" baš vam je legla?

- Rediteljka Jelena Bajić Jočić je vrlo kreativna, a serija je veoma interesantna, inteligentna i važna. Boravila sam u Beogradu kad mi je rekla da ima ulogu baš za mene. Inače, karakter te Emine stvorila je na osnovu jedne moćne Arapkinje. Dopao mi se i scenario i lik, pogotovo njene replike.

Jedna od njih je: "Lepota je nekom put u raj, a nekom u pakao". Da li je vama lepota saveznik?

- Nekad su svi na američkoj televiziji morali da budu lepi, a sad treba da si dobar glumac da bi dobio ulogu. Lepota je kratkog daha jer, ako nemaš karakter, sama ništa ne znači. Takođe, može da bude pakao jer su ljudi prema tebi dvolični, pogotovo muškarci. Mnogi te ne doživljavaju ozbiljno. Dešavalo mi se da, dok ne progovorim, kažu da sam model.

Serija otvara i pitanje moći.

- Ljudi koji imaju mnogo para nemaju ideju o tome šta je u redu, a šta ne. Misle da je sve što žele OK. Pokreću ih ludačke ideje i nemaju crtu, granica im je samo smrt. Pitam se, ako se bude snimala treća sezona, a Emina se vrati, šta će joj se desiti, jer sve u životu ipak ima svoju cenu.

I vaš partner u seriji Jadran Malkovič odrastao je u Srbiji, a uspeh ostvario u svetu. Da li vam je to pomoglo da se bolje razumete na setu?

- Snimala sam samo dva dana po dolasku u Beograd i osećala posledice džet-lega. Uz to, pošto od 16. godine govorim samo engleski, treba mi vremena da pričam tečno srpski. Dešavalo se da u dijalog ubacim neku reč na engleskom, pa smo morali da vraćamo scene i smejali se. Možda bi neki drugi glumac bio ljut, ali Jadran je imao puno razumevanja.

Jeste li priželjkivali ulogu u Srbiji?

- Već sam snimila drugu sezonu "Crne svadbe" prošlog aprila i mnogo mi se svidelo što obrađuje temu magije i fantazije. Inače, naše serije su sve bolje, više internacionalne... Volela bih da snimam u novom studiju "Fajerflaj produkcije".

Da li biste s 13 godina počeli da otkrivate šta je gluma da nije bilo vašeg porodičnog prijatelja Radoša Bajića?

- Čika Radoš, kako ga oduvek zovem, i njegova supruga Milena prijatelji su mojih roditelja. Bila sam dete kad je jednog dana pozvao moju mamu i pitao je da igram u filmu "Sekula se opet ženi". U to vreme sam igrala basket i želela da stignem do ženske NBA lige. Ali mama je dozvolila i otišla sam na set. Sve mi je bilo tako prirodno i divno. Bila sam dete među našim najvećim filmskim zvezdama. Upoznala sam i Batu Živojinovića, kog sam obožavala. Sigurno se zbog tog snimanja i bavim glumom. Privlačila me je ta sloboda izražavanja, pa pošto sam saznala da posle druge godine Četvrte gimnazije mogu da probam na prijemnom za glumu, to sam i uradila. Sećam se, mama je pozvala našu rođaku Seku Sablić da vidi jesam li za to.

I šta je rekla?

- Meni ništa, ali mami je rekla da sam veoma talentovana i da nikome neće reći da mi je rođaka. Jer kad nekog guraš u nešto, možeš da mu uništiš život ako nije za to.

Jeste li danas u kontaktu?

- Nismo se videle šest godina i baš mi je žao. Ali prvi sledeći put kad dođem u Srbiju srešćemo se.

Da li je Radoš ponosan što je u vama prepoznao talenat?

- Nadam se. On je čovek velikog srca, divan prema porodici i u biznisu. Ovoga puta nije bio sa mnom na setu "Azbuke", ali napisao mi je na Instagramu: "Odlično si odigrala...Tvoj prvi profesor". I jeste! On mi je objasnio osnove glume, ne sećam se šta mi je sve rekao, ali bilo je dovoljno da zavolim glumu.

Po čemu pamtite početak studija na FDU?

- Bila je to jedna od najvećih grupa. Posle audicije, koja je trajala sedam dana, napravili su dve klase. Profesor Maričić je bio glavni, a ispod njega su bili Goca Marić, zadužena za moju klasu, i Branislav Mićunović Đaga, na čijoj je klasi bio i Nikola Đuričko.

Ipak, odluka roditelja promenila vam je planove. Kako ste podneli selidbu u Kejptaun?

- Bilo je grozno. Tog marta 1999. avioni nisu poletali iz naše zemlje, putovali smo 16 sati do Budimpešte, gde su nam uzeli sve na carini. Kad smo stigli u Kejptaun, nismo imali ništa osim 1.000 maraka koje mi je mama stavila u džep od jakne. Imali smo za hotel, nismo poznavali nikog, nismo govorili jezik... To je priča za film. Ali odlučila sam da se spremim za audiciju na glumi već za avgust. Iako nisam govorila engleski, imala sam sreću da je klasa koju primaju morala da bude internacionalna i bila sam primljena.

Zašto ste baš birali Južnu Afriku za novu adresu?

- Mama je imala predosećaj da će kod nas biti sve gore. Gledala je da odemo negde, ali da ne budemo izbeglice. U to vreme Južna Afrika nije imala ambasadu u Jugoslaviji i davali su boravišne karte obrazovanim ljudima s porodicom, a pošto je moj tata bio inženjer, lako ju je dobio. Brat je završio u vojnoj rezervi i ko zna šta bi se desilo da nismo otišli. On danas živi u Kejptaunu kao i mama, a otac mi je preminuo.

Iz ove vizure deluje da ste se lako snašli?

- Fakultet sam morala da plaćam, pa sam se zaposlila kao kelnerica, što je bio brz način da naučim engleski. Igrom slučaja, prijateljica naše komšinice predložila je da se bavim manekenstvom. Upoznala me je sa agentom, odvela na audiciju i dobila sam reklamu. Od nje sam mogla da platim čitavu godinu škole i još mi je ostalo novca. Iako me to nije zanimalo, nastavila sam, i što sam više napredovala, više sam zarađivala. Možda nisam bila najlepša, ali klijenti su me voleli zbog moje energije.

Da li vas je moda odvela u Njujork?

- Radila sam dva filma, od toga jedan s Natašom Henstridž, i često putovala u Ameriku. Svi su mi govorili da se tamo preselim, ali ja sam tada imala dečka, bila sam zaljubljena i mislila sam da ću da se udam. Uz to, imala sam i mnogo posla kao manekenka. Ipak, kako u Južnoj Africi nisam mogla da se bavim glumom jer je jezik bio barijera, otišla sam u Njujork, gde sam najpre dobila radnu vizu kao manekenka. Onda sam dobila i ulogu u seriji "Elies", koju sam, nažalost, izgubila jer nisam imala radnu vizu kao glumica.

Kako ste kasnije dobili ulogu u seriji "Dva i po muškarca"?

- To mi je bio drugi posao posle "CSI: NY". Još sam živela na relaciji Njujork-Evropa. Bila sam na audiciji za drugu ulogu koja ima veze s bratom Čarlija Šina, a onda su rekli da sam mnogo lepa, a visoka, pa su me želeli kao Šinovu partnerku. On je u to vreme prolazio kroz težak period, mnogo se drogirao i pio. Taj set pamtim po vrlo napetoj atmosferi.

Da li je Čarli bio neprijatan?

- Ne, bio je ćutljiv. Kasnije sam ga i privatno upoznala jer se moj drug zabavljao s njegovom sestrom. Inače u svoje serije uvodi porodicu. Neki pišu, drugi glume... Čak je i bivšu ženu zaposlio. Veoma je dobra osoba, ali u to vreme je bio nesrećan. Na set je dolazio privatnim džetom, nije ni živeo u Los Anđelesu. Ipak, prema meni je bio veoma fin. Kad smo u kadru, sve je super, kao da se ništa nije desilo. Međutim, nije to atipično za glumce. Moja drugarica je radila s Džonijem Depom. On je pijan tri minuta pred snimanje, a kad se uključi kamera, kao da je druga osoba.

Sa Šinom ste imali ljubavnu scenu?

- Bila je to veoma mala uloga, igrala sam doktorku koju odvuče u krevet. To što je neodoljiv bio je deo karaktera njegovog lika.

Na kom snimanju vam je bilo najlepše?

- Tokom snimanja serije "The Exes", u kojoj sam sve vreme pričala na srpskom. Iako je uloga bila pisana za Brazilijanku, kad su mene upoznali i čuli da mi je srpski maternji, promenili su odluku. Čak su tražili da i moj partner priča na srpskom (smeh).

Zašto je Holivud neodoljiv za posao?

- Zbog tretmana prema glumcima. Kad dobiješ ulogu, gde god da letiš, ideš prvom klasom, gde god da te smeste u hotel, moraš da budeš u nekom s pet zvezdica. Imaš svog vozača, šminku koja samo tebi odgovara, pravo na hranu koja ti prija... Ako ostaneš minut prekovremeno, to se veoma mnogo plati. Ako koristim svoje cipele na setu, i to mi plate. Odnos prema glumcu je kao da smo kraljevskog porekla. Svako je odgovoran za svoj posao i budžeti su ogromni.

Jeste li još u kontaktu s Demi Mur i Eštonom Kučerom?

- Upoznali smo se kad smo moj bivši dečko i ja živeli u kući pored njih. Odlazili smo kod njih na večere. Demi je veoma fina žena, dok je Kučer u to vreme bio nezadovoljan. Da nije bio s Demi, mislim da mu karijera ne bi bila tako uspešna. Tamo je vrlo važno i s kim si. Ali Kučer je i pametan, tada je započeo Instagram kao investitor i mnogo više para zarađuje tako nego od glume. Kasnije je zamenio Čarlija u "Dva i po muškarca", ali nije bio tako dobar.

Kako ste upoznali Džerarda Batlera?

- Na jednom partiju tokom dodele Zlatnog globusa. On je veliki ženskaroš - iako sam tada bila udata, to mu nije smetalo da mi priđe. Sećam se da je tada gledao film Uroša Stojanovića "Čarlston za Ognjenku", koji mu se dopao. Kasnije smo se zbog posla mog bivšeg dečka, koji je producent, često sretali na nekim večerama. Veoma je pametan, a i radio je kao advokat pre glume.

Šta trenutno radite?

- Krajem marta počinjem snimanje filma u kom glavnu ulogu ima Endi Garsija. Trudim se da što više naših glumaca preporučim za kolege jer je priča o američkom detektivu koji rešava ubistvo jednog Hrvata. Meni je pripala uloga tadašnje ambasadorke Jugoslavije. Uz to, bavim se i produkcijom u jednoj kompaniji, koju bih volela da dovedem u Srbiju, gde bih lično volela više da radim. U Americi često ne znaju kakav smo mi filmski potencijal, ali kad im pojasnim ko smo, promene mišljenje. Pisala sam i strip po kom će se snimati film. Gluma mi je najveća ljubav, ali na setu ne sedim čekajući svoj red, nego gledam šta ko radi. Tako sam počela i da režiram, već imam dve reklame.

Predstavljate li se još kao Ana Katarina Stojanović?

- Kad sam krštena s 14 godina, dobila sam ime Katarina. Zadržala sam ga u manekenstvu i predstavljala se kao Ana Kej, ali bila je ovde jedna Ana Kristina. Pošto smo obe iz Evrope i donekle fizički ličimo, često su nas mešali, i kad bi pomislili da sam ona, ne bi me zvali na audicije. Onda sam promenila ime u Ana Aleksander. Uvek mi se sviđalo, a i drago mi je što mnoge asocira na Aleksandra Velikog (smeh).

Bonus video: