"VERUJEM DA ĆE ONI ZNATI DA PROMENE OVAJ BLESAVI SVET" Bojana Stefanović o deci, intrigama u poslu i trileru "V (fau) efekat"

U iščekivanju nove epizode serije "V (fau) efekat", koja će se emitovati 24. februara na kanalu Superstar, jedna od neizbežnih tema za razgovor s glumicom Bojanom Stefanović jeste upravo ovaj uzbudljivi triler.

Njena uloga inspicijentkinje Rade intrigira od prvog kadra u kom se pojavila, a pozorišni svet, koji je pod rediteljskom palicom kolege Gordana Kičića i Đorđa Markovića zajedno stvorila sa ostalim kolegama, svima im je bio poligon za neizmernu igru pred kamerom. Dok uživaju u plodovima svog rada jer su reakcije publike odlične, Bojana i ovu seriju naziva novom šansom da nam dokažu kako je granica između glume i života veoma tanka.

Možete li onda da gledate seriju kao gledalac?

- Pogledali smo na bioskopskoj projekciji za ekipu, dva dana zaredom po četiri epizode. Samo ću vam reći da iako dobro znamo scenario i snimali smo je preko dva meseca, potpuno nas je uvukla kao regularnu publiku i jedva smo posle prvog dana dočekali sutradan da odgledamo do kraja.

Inspicijentkinja Rada vam je savršeno legla?

- Vrlo sam se obradovala pozivu da je igram. Posebno mi je bilo drago što ne igram glumicu, već nekog od naših dragih kolega iz profesije koji su iza scene.

Jeste li možda imali na umu konkretnu koleginicu iz pozorišta kada ste gradili lik?

- Nisam imala uzor u smislu građenja karaktera, ali sam proverila tačnost inspicijentskih komandi i njihovog načina rada sa našom dragom koleginicom Sanjom iz Narodnog pozorišta.

Da li išta iz serije podseća na pravi teatar iza kulisa?

- Ima dosta toga što se zaista dešava tokom rada u pozorištu, zato je serija vrlo životna. Pre svega, taj neki specifičan humor koji se uvek provlači u našoj komunikaciji. Naravno, sve ono što ide u neki domen intriga, spletki i mračnih događaja zaista ne postoji u našem poslu. Ali važno je da je u jedan tako napet žanr uneta doza humora i života.

Zapitkuju li vas ljudi iz okruženja ko je ubica i odolevate li tome da im otkrijete kraj serije, koji je već sledećeg vikenda?

- Vrlo često, ali jednostavno ne odgovorim na pitanje (smeh). Zašto bih im pokvarila uživanje u iščekivanju i gledanju novih epizoda.

Kako ste prihvatili Kičića kao reditelja?

- Gordan je odličan reditelj, pre svega spreman, vredan, posvećen i zanatski potkovan. Uz to je glumac, pa je uneo toliko toga dobrog i tačnog za igru i u scenario, a i naravno na samom snimanju tokom rada na scenama. Svi glumci moraju imati delimično znanje i o režiji, naročito pozorišnoj. Film je posebna vrsta zanata i mnogo je zahtevnije koristiti filmski jezik od pukog režiranja glumaca, situacije, odnosa i okolnosti.

Imate li vi tih ambicija?

- Vrlo često osećam potrebu da "režiram" u pozorištu tokom rada na predstavi, naročito u poslednje vreme zbog dugih godina provedenih na sceni. Ali zasad ne razmišljam o tome konkretno.

Smatrate li da su zrele godine za glumicu prednost kad je reč o televizijskim ulogama?

- Zrelost je uvek prednost. Neuporedivo sam sigurnija, svesnija i zaigranija sada nego pre 15 godina, na primer. I u pozorištu, a posebno pred kamerama.

Da li je vaša prednost i u tome što se niste dosad mnogo potrošili?

- U pravu ste, zaista je važno da se ne potrošite previše, jer je vrlo često izazovno gledati ista lica, a da vas to ne povuče da sve vreme gledate dobrog glumca u kadru, umesto da vas karakter uvuče u priču i da pratite neki lik u filmskoj priči.

Postoji li neki šablon po kom bi trebalo da žive dramski umetnici kako bi na poslu bili efikasniji?

- Nema šablona, mada je važno da rastete i sve vreme idete dalje u profesiji. Da pratite sve vrste umetnosti, kao i društvene okolnosti. Naš je zadatak da gledaocu pričamo priče o životu, a to jedino možemo ako smo svesni svega što nas okružuje.

Vodite li i vi život kao i sav običan svet?

- Apsolutno vodim život kao bilo ko iz bilo koje profesije. Radim, bavim se kućom, porodicom, provodim vreme s prijateljima. Privilegija ove profesije je to što nemamo standardno radno vreme. Često sam kod kuće, s decom, a onda kad više radim, pa se desi da se nekada ne vidimo i po nekoliko dana, oni znaju da imam klizno radno vreme. To je, barem za mene, velika privilegija u današnje ludo i užurbano vreme.

Prilagođavate li svoje vreme deci u potpunosti?

- Kada su bili mali, bili su apsolutni centar mog univerzuma. Sada oboje već imaju svoje životne rasporede, društvo, ideje i onda se međusobno prilagođavamo, u zavisnosti od situacije.

Vaspitavate li ih onako kako su vas vaši roditelji ili imate neke nove metode?

- Nemam model vaspitanja, mnogo pričamo o svemu, trudim se da imaju strukturu i sigurnost s jedne i slobodu i radost s druge strane.

Plašili vas u kom pravcu ide svet kad pomislite na budućnost najmlađih?

- Plaši me pomalo, ali mnogo više imam vere u sve njih koji dolaze, da su već sada mudriji od nas i da će znati da promene ovaj blesavi svet nabolje. A mora da se promeni, to je jedini pravac.

Kultura je oduvek bila duhovna hrana jednog naroda. Osećate li da kao kulturni radnik doprinosite tome da se neko zbog onoga što radite bolje oseća?

- Najvažnije mi je da dotaknemo publiku. Da neko ko sedi u toj pozorišnoj ili bioskopskoj sali bude na neki način pomeren. Osećanja su ono što nas čini boljim ljudima, čime se hranimo, oplemenjujemo, rastemo. Ako priča koju ispričamo učini da se publika na bilo koji način pokrene i pomeri, onda je naša misija ispunjena.

To radite i sa Nušićevom "Autobigrafijom", za koju se traži karta više. Kako je u liku Sime?

- Sima je moja radost igre, u svakom smislu. Obožavam tu predstavu, zbog Sime, Nušića, predivne ekipe i publike koja s nama stvara čaroliju.

Kako izgleda vaš dan kad ne snimate i nemate predstavu?

- Kuvam, družim se, treniram, uređujem kuću, maštam, čitam, pišem, fotografišem, sadim cveće, putujem i, naravno, pravim planove za dalje.

Bonus video: