GAJIM SNAŽNE EMOCIJE PREMA SRBIJI, U POLITICI ĆU UČITI OD NAJBOLJIH: Ljubica Vraneš o stanju u kulturi i susretu s Vučićem

Biografija operske pevačice Ljubice Vraneš čita se s divljenjem. Dobitnica je brojnih nagrada, prestižnih priznanja, osvajala je prva mesta na međunarodnim takmičenjima. Njen dobar glas daleko se čuo i stvarno i u simboličnom smislu. Politika je poželela deo njenog uspeha. Ljubica Vraneš je bila među prvima na listi SNS za poslanike na izborima.

Trebalo je hrabrosti da se blistava umetnička karijera sa scene opere prebaci u plenum parlamenta. Možda jeste rizik svoj mecosopran koristiti u grotlu gde se čak i vrišti i dere, ali je i vrednost uneti duh profesionalnog umetnika s prefinjenim manirima među neke poslanike s možda okrnjenim ugledom.

Pitala sam je ko će na koga više uticati i da li će uspeti da sačuva svoje fine manire kad se "zalaufa" u političkom ringu. Kaže da hoće. Vreme će pokazati.

Kako se desilo da uđete u politiku i da budete tako visokopozicionirani na listi za parlament? Bili ste na šestom mestu za narodne poslanike?

- Mislim da su ljudi iz vrha Srbije prepoznali moju pripadnost narodu. Patriota sam i uvek ću raditi najbolje za svoju zemlju. Zato čistog srca podržavam politiku Aleksandra Vučića i sve što on radi.

A kako biste uporedili kulturu pre deceniju i sada?

- Pa pogledajte koliko je uloženo u kulturu. Narodni muzej Srbije, Muzej savremene umetnosti... Radi se mnogo na obnavljanju institucija od nacionalnog značaja i to je još jedan pokazatelj da Srbija ide napred.

A ko je, prema vašem mišljenju, od ministara kulture prethodnih godina bio najbolji?

- Sve ovo vreme sam se bavila isključivo umetnošću i nisam pratila ni ko je direktor koje institucije niti kako su radili ministri. Bavila sam se svojim umetničkim poslom i radila na sebi. Zato ne mogu da istaknem nikoga.

Ali sada, kada se bavite politikom, vaša orijentacija će biti drugačija. Postali ste narodna poslanica, položili ste zakletvu 6. februara. Od tada nije ni bilo sednica, ali kad krenu, šta ćete ponuditi parlamentarnom životu?

- Baviću se kulturom, takođe mi je interesantno sve što je u vezi s dijasporom, želim da pomognem da naši ljudi budu u kontaktu s maticom, jer znam da naš narod vodi računa o Srbiji gde god se nalazi.

Kada pratite Skupštinu, koja često postane grotlo, pitate li se da li ćete se snaći? Jer, pored vaše prefinjene profesije i divnih manira, često je neophodno pokazati i druge osobine koje su neretko mane...

- Pa moraću da budem tolerantna na razne situacije.

Ali kako ćete reagovati kada krenu svađe, primitivne opaske, vređanja? To rade i ljudi iz vaše stranke.

- Trudiću se da budem onakva kakva zaista i jesam. Neću dati na sebe, naučila sam na timski rad, boriću se za Srbiju.

Da li mislite da će vas stranačke kolege i čelnici u poslaničkom krugu prihvatiti takvu? Suzdržanu.

- Ostaću uvek dosledna sebi. Trudiću se da budem to što jesam.

Sažeti su vam odgovori, a ja sam zainteresovana da čujem više. Evo, da li će se ipak desiti da za govornicom i vi krenete u svakom obraćanju da pominjete Dragana Đilasa u pežorativnom kontekstu, kao što to čujemo od poslanika vlasti?

- Nadam se da neću biti toliko iziritirana.

Da li vas, pored vaše primarne oblasti i dijaspore koju ste pomenuli, zanima i politika u širem smislu? Možemo li vas videti u političkim debatama gde se razgovara o nacionalnim temama, o međustranačkim odnosima, o geopolitici?

- Volela bih. Ja jesam zainteresovana da branim stavove svoje stranke i stavove predsednika Aleksandra Vučića i celog tima. Uverena sam da je s njima Srbija na dobrom putu.

Jeste li imali priliku da lično upoznate predsednika? Da li je utisak koji ste imali dok ste ga gledali na ekranu bio isti i kada ste ga upoznali?

- Imala sam priliku da ga upoznam. On je autoritet, osoba za poštovanje.

Kada su se završili izbori i kada je išao prenos za televizije, vi ste to veče bili u štabu, uz vrh stranke. Kamera vas je zapamtila, a ljudi su komentarisali vašu lepotu i energiju koja pleni. Da li ste bili svesni toga?

- Nisam imala tu nameru.

Ne kažem da ste namerno stali pred kameru, već navodim utiske ljudi...

- Stala sam u frontalni deo sasvim slučajno. Radovala sam se toj pobedi. Bila sam mnogo srećna jer je narod izabrao da Srbija nastavi pravim putem.

Kada čujete da će se na mestu sadašnjeg sajma u glavnoj Hali 1, s najvećom kupolom, graditi scena za operu, šta kažete? Neki su radosni, a neki to kritikuju, čak oni što kritikuju kažu da će "ta opera biti sakata".

- U noći pred izbornu ćutnju postavila sam pitanje predsedniku: "Da li će Beograd po uzoru na svetske metropole dobiti kuću nacionalne opere i baleta?" To veče je cela Srbija čula odgovor da je u planu, zajedno sa Ekspom 2027, da se uradi nova scena za operu. Do tada nisam znala da je to planirano na sajmu.

Mislim da je to dobro rešenje. To veče nisam smela da izgovorim da, po uzoru na svetske metropole, Beograd treba da dobije operu na vodi, ali je ispalo da će biti baš tako. Na Savi. Verujem da će tim stručnjaka naći najbolje moguće rešenje za taj prostor.

Zamišljate li sebe jednog dana na toj novoj sceni?

- Ah, da, volela bih i znam da to će biti vrlo brzo.

Zanima li vas još značajnije napredovanje u politici?

- Naravno. Učiću, biću vredna i pratiću politiku predsednika.

Želite li rad i u izvršnoj vlasti?

- Da. I u izvršnoj.

Da li Ljubica Vraneš jednog dana može da bude ministarka kulture?

- Ako mene moja stranka jednog dana bude videla na mestu ministarke kulture, rado ću se odazvati pozivu. Stranka je jedna velika porodica i verujem u nju.

Vreme za politiku je pred vama i o tome ćete tek govoriti u budućnosti, ali umetnička karijera vam je već prebogata, pa ćemo tome posvetiti najviše vremena. Sećate li se vašeg prvog susreta sa operom? Šta vas je privuklo? I da li se još od dečjih dana otkrije glas mecosoprana?

- Ja sam sa šest, sedam godina, gledajući tada na drugom programu nacionalne frekvencije koncerte u podne, čula visoke tonove. Prirodno sam počela da ih oponašam. Iz svakog koncerta sam upijala tonove i melodije, oni su se prosto lepili za mene. Odrastala sam u Vršcu u nemačkoj kući gde kuće imaju ajnfort, to je akustičan prostor. U njemu je sve odjekivalo. Tu sam razvijala svoje prve visoke vokalne pozicije i sama sam izgradila glas koji i danas koristim profesionalno. Naravno, tu su bili i profesori koji su me usmeravali da ne napravim greške koje bi mogle da me koštaju karijere. U Vršcu tada nije bilo muzičke škole, otvorila se tek kada sam ja bila na trećoj godini Muzičke akademije u Beogradu. Zato mi je sve bilo teže, ali mogu da kažem da sam sama i kriva i zaslužna za sve ovo. Eto, još kao devojčica sam želela da pevam na sceni Narodnog pozorišta i da budem član velikog ansambla. To sam i ostvarila.

Veruje se da u vašoj profesiji postoji dosta sujete. Da li je to tačno?

- U svakoj profesiji ima sujete. Kod nas je možda to još više izraženo. Na primer, uloga Karmen je najpopularnija među mecosopranima. Predstava se izvodi retko i svi žele da je pevaju. Uvek je borba ko će pevati prvi u sezoni neku predstavu, a naročito naslovnu ulogu.

Da li ste pevali i neku drugu vrstu muzike?

- U mojoj porodici se negovala tradicionalna muzika. I mama i tata lepo pevaju, tata je bas bariton, a mama je divno pevala makedonske pesme, koje sam i ja usvojila. U našoj kući se nije slušala klasična muzika, osim što sam ja pratila koncerte u podne.

Kada sam upisala Muzičku akademiju, upoznala sam Radmilu Bakočević i prvi put sam se srela s likom i glasom Jadranke Jovanović. Godinama kasnije sam nastupala s njima u predstavama. Kao mala, želela sam samo da ih upoznam, a na kraju se ostvarila želja i da nastupam na predstavama s pravim divama. Ta saradnja je doprinela mom dobrom putu i dobroj karijeri.

Da li se isključivo rađa s takvim glasom ili je i ogroman procenat onoga što se usavrši školovanjem?

- Mislim da se svi mi rađamo s raznim talentima. Mi smo svi talentovani za mnogo toga, za slikanje, pevanje, sport, muziku, ali je do nas koji ćemo talenat da negujemo i usavršavamo. Veliki udeo imaju roditelji. Možda se ni meni ne bi tako razvio sluh za muziku da mi majka nije lepo pevala i da nisam usvajala lepe boje njenog glasa i lepe melodije. Slično je i sa sportom, da me roditelji odmalena nisu "gurnuli" u sport, verovatno ne bih naučila dobro da držim loptu, da trčim i budem sportski spremna.

Zaposleni ste u operskom ansamblu Narodnog pozorišta, koliko dnevno vežbate da biste bili aktivni u redovnom operskom repertoaru koji imate?

- Jako je bitno da budemo u kondiciji. Kao i sportista koji mora da bude u kondiciji da bi izneo svoju svoj meč, tako i glas operskog pevača mora da bude u kondiciji kako bismo izneli svoju predstavu ili koncert.

Završili ste Muzičku akademiju i magistraturu, da li je neophodno da se glas školuje da bi neko bio operski pevač i član operskog ansambla? Ovo pitam jer ste više puta rekli da "branite branšu", od koga je branite?

- Nedavno je stvoreno Udruženje operskih umetnika i osnivači su eminentni operski pevači, a među njima je jedan od mojih mentora prof. Nikola Kitanovski, svetski poznati tenor sa ozbiljnom karijerom. U Udruženju su mnogi drugi operski umetnici koji imaju velike domaće i svetske karijere. Ja sam pokrenula pitanje odbrane branše.

Ali od koga i zbog čega?

- Postoji veliki broj ljubitelja opere, hvala im na tome. Drago mi je da vole i da izvode kancone, popularne arije, ali ne mogu se nazivati "operskim pevačima". Danas postoji Gugl i Operabase.com, gde svako ko je operski pevač ima mesto u toj bazi.

I to važi za čitav svet, pa i za Srbiju. Baza obuhvata sve nas.

Vaša biografija se čita s divljenjem, dobitnica ste brojnih nagrada, osvojenih prvih mesta i prestižnih priznanja.

- Ta takmičenja su meni bila potvrda da sam na dobrom putu.

Da li ste i vi morali da se tako borite?

- Mene su sve uloge sačekale. Otišla sam iz Srbije 2015. godine, jer za mene tada nije bilo mesta u ansamblu Narodnog pozorišta za velike uloge. Tada nisam mogla da pevam Karmen u Srbiji. U tom momentu je postojalo tri ili četiri Karmen, koje su bile 15, 20 godina starije od mene. Otišla sam na audiciju u inostranstvo, gde nisam nudila Karmen kao moguću ulogu, ali sam želela potvrdu da je moje pevanje na dobrom putu. Ljudi koji su me tada slušali su procenili da sam vizuelno i vokalno Karmen. Ali prva uloga koju sam dobila van Srbije je bila uloga Fenene u Verdijevoj operi "Nabuko". Tako da mi je ta uloga, koja inače ima samo jednu ariju i par ansambala, omogućila da se istaknem u jednoj zemlji u kojoj postoji šest ili sedam aktivnih operskih kuća i fenomenalno su pozicionirani u operskoj umetnosti. Kasnije su se ređale mnogobrojne uloge po kojima me publika pamti.

Govorite o Rumuniji?

- Da. Rumunija zaista drži do operske tradicije, onog trenutka kada uđete u teatar, osetite se posebno. Publika koja dolazi to isto oseća, ljudi koji dolaze tamo na operu imaju poseban dres-kod, apsolutno poštuju opersku kuću i operske umetnike.

Osim u Rumuniji, publika me pamti po mojim ulogama u teatrima u regionu. Ja sam se izborila da jedna Ljubica Vraneš iz Srbije bude deo toga. I znate šta, uvek sam isticala Srbiju uz svoje ime i prezime.

Osećam izuzetnu pripadnost svom narodu i obuzimaju me posebne emocije prema Srbiji. I uvek o svojoj zemlji pričam najlepše, ne stidim se zemlje iz koje dolazim, za razliku od nekih svojih kolega.

Kolega pravih ili onih takozvanih o kojima ste govorili?

- Ovog puta pravih kolega. I to izuzetnih operskih umetnika koji su otišli iz Srbije i krili su da su iz Srbije da bi napravili neke operske karijere u inostranstvu. Čak su menjali imena i prezimena, koleginice su se udavale za strance kako bi se sakrilo to da su iz Srbije. Ja sam insistirala uvek da pored mog imena i prezimena stoji i Srbija. Uvek sam dobro i prolazila jer sam svojim talentom, radom i pojavom bila u rangu sa svim kolegama iz inostranstva. Pre dve godine sam u Austriji pevala naslovnu ulogu Karmen, deset predstava, deset večeri. Tu su bili solisti iz celog sveta i svuda je stajalo - Ljubica Vraneš, Srbija. Evo i jedne anegdote posle premijere. Pitali su me šta da puste od muzike da bi se zabavili. Ja sam tražila da puste užičko kolo i sve moje kolege iz raznih država su zajedno sa mnom igrale užičko kolo. Bilo je zabavno jer je svako brojao na svom jeziku dok prate korake.

Da li sada zapevate i narodnu muziku?

- Da, pevam i trudim se da ne menjam svoju boju glasa kada pevam i narodu se to dopalo. U vreme korone, kada nije bilo posla, mi, scenski umetnici smo jako patili jer nismo mogli da nastupamo sa orkestrom, nastupali smo uz pijaniste i manje sastave, pred malim brojem publike i to retko. Tako smo kolega Dragoljub Bajić i ja došli na ideju da napravimo projekat za Radio televiziju Vojvodine, emisiju koja je trajala dve pune sezone. Bili smo voditelji, pevali smo razne žanrove, imali sjajne goste, ali smo uvek imali i talentovanu decu iz Srbije, Republike Srpske, Vojvodine, sa Kosova i Metohije, kao i video-uključenja iz dijaspore.

Rekli ste da vas je svaka uloga sačekala, pomenuli ste Fenenu iz opere "Nabuko" i Karmen, ali da dugo niste mogli da dođete do tih glavnih uloga. Da li je slučaj da se uloge dobijaju zbog nekog drugog kriterijuma, a ne talentom i glasom?

- Da, naravno. I kod nas i u svetu se to dešava. Naš ansambl je bio zatrpan koleginicama koje su pevale naslovne uloge. To je išlo po automatizmu i nisu imali granice ni oni koji biraju, ni one koji pevaju.

Ja sam svojoj deci rekla: "Još možda tri, četiri godine mogu da pevam Karmen i nemojte mi dozvoliti više." Dakle, dođe vreme kada uloge treba da se prepuste mlađim koleginicama. Ja, nažalost, nisam naišla na tu dobru volju koleginica. Mnogo starije koleginice su pevale donedavno uloge koje treba da pevamo dok nam je glas mlad.

Ali ipak su možda te naslovne uloge za nekog ko ima zrelost i iskustvo? - Ali kako mislite da neko stekne zrelost, ako ga ne gurnete u vatru? I kako da mladi kolega stekne iskustvo ako ga stalno držite sa strane? To se, srećom, dosta promenilo dolaskom novog upravnika gospodina Buleta Goncića i njegovog sjajnog tima koji su podmladili ansambl Narodnog pozorišta.

Malopre ste pomenuli kako ste s velikom emocijom i poštovanjem govorili o Srbiji kada ste u inostranstvu, ali kada se nađete na našoj sceni, kakav vam je doživljaj naše publike? Da li smo mi adekvatna publika za opersku umetnost? Mislim na celokupan dojam, od dres-koda koji ste pomenuli, od poštovanja tišine, načina tapšanja, osećaja za opersku umetnost?

- Aplauz, tišina, divljenje, sve je na mestu, ali možda oblačenje i ne. Imamo ljude koji dolaze u farmericama.

Ali makar su tu...

Beograd ima veliki broj turista i trend je da su i oni naša publika.

Nedavno smo imali priliku da gledamo operski spektakl u Beogradu na vodi... Bili su Aida Garifulina i Mateo Roma u "Boemima"... Da li je ovo pravi način da se popularizuje opera? Da li od klasike može i treba da se napravi "mejnstrim"?

- Meni se taj koncept Beograda na vodi dopada, kao i "Opere na vodi". Dopala mi se ideja tih divnih dama koje su napravile značajne koncerte svetski poznatih muzičkih zvezda.

Ipak, kada je operski naslov u pitanju, prednost bih dala našim domaćim operskim umetnicima, mojim kolegama i domaćem orkestru.

Koja vas osećanja dominantno obuzmu kada stajete na scenu?

- Uvek osećam određenu dozu odgovornosti jer želim da dam svoj maksimum. Glas je živ instrument i nikada ne znate kako to do kraja može da ispadne. Dosad me nikada nije izdao, služila sam se svojom prirodom, talentom, mladošću, ali uvek sam posebno uzbuđena. Na dan koncerta, predstave, ja se posebno predam tome, ne izlazim, pa čak i ne razgovaram mnogo sa ukućanima, pripremam se.

Kurir.rs Silvija Slamnig

Bonus video: