LAUŠEVIĆ SE PRED SMRT VRATIO U ZABELU: Ruski konzul je njegov poslednji film, a na snimanje je išao između DVE HEMIOTERAPIJE

Ovogodišnji 52. Fest zatvoriće večeras poslednji film miljenika domaće publike Žarka Lauševića "Ruski konzul", koji je, prema romanu Vuka Draškovića, režirao Miroslav Lekić.

Potresna priča o odnosu lekara i njegovog pacijenta smeštena je u Prizren sedamdesetih godina prošlog veka i govori o počecima kosovske krize, koji su odredili kasniji suživot Srba i Albanaca u južnoj srpskoj pokrajini. Za Kurir Lekić govori o saradnji s Lauševićem, ali i sjajnim albanskim glumcima, koji imaju efektne epizodne uloge.

Da li imate tremu i da li ste uzbuđeni pred prvo prikazivanje filma?

- Kad nešto spremate skoro četiri godine i onda napokon dođe taj trenutak da izađe pred publiku, postoji to neko, ne malo, nego veliko uzbuđenje.

Šta vam je bio najveći problem kad ste krenuli da radite dramatizaciju romana Vuka Draškovića?

- Najveći problem je bio kako dramatizovati roman. Pričali smo već o tome, jer je "Ruski konzul" nastavak "Noža" u nekom smislu i on se dešava 10 godina kasnije. Shvatili smo da bi bilo veoma komplikovano da priču radimo kao nastavak tog filma. Odlučili smo da "Ruski konzul" može da se prati kao samostalna priča. Naši likovi više nemaju nikakve veze s junacima iz "Noža", potpuno su drugi ljudi, s novim biografijama i tako smo se rešili jednog od najvećih problema. Knjiga Vuka Draškovića je prilično obimna i odlučili smo da je svedemo na jedan određeni vremenski period.

Koliko je trajala prva verzija filma?

- Četiri sata i 15 minuta. Uspeli smo da je skratimo na dva i po. Neke linije priče su morale da ispadnu, ali ta glavna, koju smo i hteli da ispričamo, sadržana je.

Da li je Laušević bio saradnik na scenariju?

- Jeste. Žarko je saradnik na ovom filmu od samog početka. Pričali smo o tome šta i kako treba da se uradi, na koji način sada to dramaturški zaokružiti. Žare je bio sve vreme aktivni saradnik na scenariju i dosta stvari smo u zajedničkom razgovoru uspeli da razrešimo i formulišemo. On je dao veliki doprinos ovom filmu, ne samo ulogom koju je ostvario.

Mnogi kažu da je ovo najbolja uloga Žarka Lauševića.

- Ne, stvarno ne mogu da kažem da je najbolja, zato što mislim da je Žarko glumac ogromnog kapaciteta, koji je imao mnogo izvanrednih, kapitalnih uloga. Ovo je jedna od njegovih, da to nazovem tako, standardnih. Sad, možda to zvuči malo nipodaštavajuće, s obzirom na to šta je on napravio... To je, nažalost, njegova poslednja uloga. Publika će videti film na Festu. Žarko je u trenutku snimanja već bio bolestan i bio na hemioterapiji. On je to zaista uspeo da iznese na jedan način koji je potpuno zadivljujući.

Vratio se i u Zabelu zbog ovog filma. Da li ste razgovarali o toj sceni?

- Jesam. Pitao sam ga da li bi on imao problem s tim, s obzirom na to da je deo života proveo u Zabeli, i kakva mu to budi osećanja. Rekao je da nema nikakav problem s tim i da je raščistio sa zatvorom kad je prvi put tu bio. Snimao je tu samo jedan dan i nisam primetio da je bilo ičega da ga na neki način ometa. Njegova koncentracija je bila apsolutna i uradio je sjajan posao.

Da li njegov junak namerno podseća na mladog Vuka Draškovića?

- Ne. Morao je da nosi periku zbog tehničkih razloga. Pre mog filma je snimao "Vreme smrti", u kojem igra vojvodu Živojina Mišića. On je za tu ulogu morao da obrije glavu i onda smo shvatili da njemu kosa neće moći da poraste. Drugi problem je, nažalost, bio to što je Žarko najveći deo filma snimao između dve hemioterapije i nije se znalo šta će se desiti s kosom. Zato se koristila perika, da ne bismo došli u situaciju koja bi bila tehnički nerešiva.

Da li ste scene snimali u Prizrenu i Đakovici?

- Ne. Snimali smo ih u studiju. Bio sam i u Prizrenu i u Đakovici pre početka snimanja ovog filma, s jedne strane i da malo vidim arhitekturu, i onda sam shvatio da snimanje tu nema svrhe jer ne liči na taj grad iz 1973. godine.

Hoće li film biti prikazan u ta dva grada?

- Voleo bih i da čujem njihovo mišljenje kako doživljavaju ovaj film.

Bonus video: