DETE SAM JUGOSLAVIJE I DOBRO SE SEĆAM SVEGA O ČEMU GOVORI RUSKI KONZUL: Danica Radulović o Lauševiću i karijeri na televiziji

U novom filmu "Ruski konzul", nastalom uz podršku Telekoma Srbija, a koji se od 7. marta prikazuje u domaćim bioskopima, glumica Danica Radulović igra medicinsku sestru Mirjanu. Ona odlučuje da svoju ljubav, doktora Iliju, strpa iza rešetaka svojim lažnim svedočenjem pred su sudom. Za TV Ekran, Danica se priseća glumačkih početaka, saradnje sa Žarkom Lauševićem, ali i novinarskog rada na televiziji.

Da li vas je iznenadio poziv Miroslava Lekića za ovu ulogu?

- Bila sam srećna i uzbuđena. S Lekićem sam već radila "Ulicu lipa", "Beležnicu profesora Miškovića" i "Državnog službenika". U "Ruskom konzulu" igra sjajna muška podela, i ima samo tri ženska lika. Moja uloga je mala, ali lepa i karakterna. Iz filma je sigurno ispalo nekih pet mojih scena, ali nadam se da ćemo ih videti u seriji. Uživanje je bilo raditi sa Svetozarom Cvetkovićem i Nebojšom Dugalićem. Njihova veličina je u jednostavnosti.

Rekli ste da vam je Dugalić puno pomogao na samom snimanju.

- Toliko je fokusiran, ne samo na svoju ulogu nego ima celokupnu viziju kako bi scena trebalo da izgleda. Dosta je učestvovao u radu i sa snimateljima i s režijom. I on ima te divne pauze koje ja još nisam savladala. Na početku nije hteo da me, kao, povredi i priča mi kako treba da glumim, već to kaže reditelju Lekiću. Na kraju sam mu rekla da mi slobodno kaže sugestije jer mi je svaki komentar dobrodošao.

Jeste li čitali roman "Ruski konzul" Vuka Draškovića pre početka snimanja?

- Namerno nisam htela da me ne bi zbunjivao njegov sadržaj, jer je scenario izmenjen. Ostavila sam da ga pročitam posle premijere. Ja sam dete Jugoslavije i veoma se dobro sećam svega o čemu govori "Ruski konzul". Imala sam prijatelje u Prištini. Kad sam 1988. otišla da ih posetim, zatekla sam na ulicama ljude s mašinkama. Bila sam šokirana, jer se o tome nije pričalo. Oni nisu izdržali pritisak i preselili su se u Srbiju. Naš film ne staje ni na čiju stranu, ovo su ljudske priče u jednostavnoj transgeneracijskoj borbi za Kosovo i ono što se u današnjem svetu primećuje jeste da je sve više i više takvih žarišta i u tom smislu je film univerzalan.

Ko je Mirjana?

- Živi sama, razvedena je i nije joj lako u toj zatvorenoj sredini. Kada treba da izabere između pravičnosti i svoje egzistencije, odluči da spasava sebe.

Dakle, negativac?

- Može se reći da jeste. Međutim, pokušavala sam da prikažem koliko je teško ženi da bude sama. Pogotovo sedamdesetih na Kosovu. Ona je njemu pokušavala da pomogne. Nudila mu čak i zajednički beg. Ali u tom trenutku on pomoć nije hteo da primi... Ispale su u montaži scene gde pogledom pokušava da kaže da joj krivo. Publika neka oceni kakva je ona žena.

Kako je biti žena i glumica danas u Srbiji?

- Nije lako, ima mnogo muških uloga i uglavnom je odnos osam naprema dva. Nisam član nijednog pozorišta, slobodan sam umetnik, tako da iščekujem svaki posao i borim se. Međutim, kao žena u ovoj našoj zemlji, osećam se lepo i zaštićeno i kad god neko počne da priča nešto loše, kažem: "Zamisli da si se rodila u Iranu". Nisam okorela feministkinja. Borim se za prava žena i slavim Osmi mart. Ipak, teže je glumicama nego našim kolegama.

Kako ste se zaljubili u glumu?

- Slučajno. U srednjoj školi bila sam organizatorka kulturnih aktivnosti u okviru kojih smo imali praksu na televiziji. Darko Bajić je režirao serijal "Rok odeon" i pitao me da igram u spotovima. Shvatila sam da se na setu osećam fenomenalno. Upisala sam engleski jezik, a moje prijateljice organizaciju na FDU. I onda su me njihovi drugari studenti režije stalno zvali da igram u njihovim filmovima. Pošto mi je to sve bilo fenomenalno, posle dve godine studiranja engleskog, upisala sam iz prvog pokušaja glumu kod Petra Banićevića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Kako pamtite te dane?

- Studirala sam u vreme rata, od 1991. do 1995. godine. Moji su u Beogradu morali da izdaju moju sobu kako bi mogli da plaćaju meni drugu u Novom Sadu. Mnogo smo radili, ali nismo imali para da idemo po kafanama, kao danas. Od svih koleginica s klase, jedino se Monika Romić i ja još bavimo glumom.

Radili ste neko vreme i kao novinarka?

- Uvek sam volela televiziju i kao mala "čitala" vesti. Htela sam stalni posao. Nije tada bilo kastinga za glumice, pa sam se prijavila na audiciju za voditeljku Foksa. Uglavnom sam se bavila kulturom, radila sam i jutarnji program. Bilo mi je lepo jer mi je posao bio da gledam predstave, koncerte i intervjuišem moje prijatelje. Pored glume, moja druga ljubav je televizija. Provela sam tamo sedam lepih godina.

Na čemu trenutno radite?

- Radim komediju "Krunska 11", a u planu je snimanje nastavka "Državnog službenika".

Da li zbog smrti Žarka Lauševića mora da se piše novi scenario?

- Potpuno novi. Imala sam tu čast da budem Žarkov prijatelj. Mnogo smo se družili i njegov odlazak mi je zaista teško pao. Kad god se pojavi na televiziji, zaplačem. Ne mogu da verujem da više nije tu. Ipak, mislim da je on svoj život zaokružio. Nije ostao moler u Americi. Vratio se u Srbiju i dobio potvrdu kakav je čovek, glumac i umetnik. Rano je preminuo, ali je otišao srećan.