"CIPELE NISAM KUPIO 20 GODINA" Čkalja je bio LEGENDA, a evo koliko mu je bila PENZIJA: Rođen je pre 100 godina a pred smrt zažalio

Na današnji dan pre jednog veka rođen je majstor komedije Miodrag Petrović Čkalja. U bivšoj Jugoslaviji imao je status pop ikone, a tekst o njemu napisao je naš kolega Branislav Bjelica.

Teško je danas dočarati koliko je Čkalja bio Velik. I teško da će se ikada više pojaviti takav Komičar i teško da će se narod nekom toliko smejati. Preciznije, teško da će neko u sledećih sto godina uspeti da toliko nasmeje ovaj narod. Zbog toga, probajte da pamtite Čkalju dok možete. Lepo je Čkalja kao čkalja ne postoji, postoji čaklja i Miodrag Petrović bi bio poznat kao Miodrag Petrović Čaklja (ko ne zna, čaklja je gvozdena kuka na vrhu motke, najčešće služi za hvatanje riba) da kao klinac nije napravio lapsus. A ovako je to bilo: priča kaže da je jednom s društvom, još kao dečačić, u rodnom Kruševcu krenuo bio na pecanje i zatražio od druga alat: "Daj mi to... dodaj mi tu... Tu čaljk... tu čkalju!" Drugari se, naravno, nasmeju i zalepe mu nadimak za ceo život! Čkalja! A i ličio je na čkalj, pardon, na čaklju - suvonjav i štrkljast. Eto otkud Čkalja.

A otkud Čaklj, pardon, Čkalja u glumi kad je bio upisao veterinu? Pa, eto, sudbina. I bolje što je tako ispalo.

Veselo veče

Rođen je 1. aprila 1924. u Kruševcu. Sa dvadeset i pet godina stao je pred mikrofon Radio Beograda, u više nego kultnoj emisiji "Veselo veče" i sve posle toga je - legenda.

Odigrao je više od 200 uloga na filmu. Od toga, bar 190 komičnih. Snimao je i ploče. Komične, naravno.

Čovek Legenda bio je svih tih godina postojanja (bukvalno nije postojala osoba u Jugoslaviji koja za Čkalju nije čula) nešto najskromnije što običan čovek može da zamisli. A on - zvezda, zna ga dvadeset miliona ljudi. Znaju ga i vole ga. Vole ga, jer ih nasmeje a ne mora ništa da radi. Dotle je išla ta njegova pojava!

Dakle, bilo je to ovako: pojavi se Čkalja na ekranu, još ni reč ne progovori, a publika širom Jugoslavije, svako u svoja četiri zida, krene da se smeje! Draga današnja deco, ozbiljno je tako bilo!

A mnogo pre TV aparata bilo je ovako: nedeljom uveče od osam, tek je nekoliko godina od Drugog svetskog rata prošlo bilo, sav se narod pokupi sa ulica i svi se nabiju uz radio. Jedan radio na ceo komšiluk! I svi slušaju Miju i Čkalju!

To je danas nezamislivo.

I teško je to dočarati i teško da će se ikada više pojaviti takav Komičar i teško da će se narod nekom toliko smejati. Preciznije, teško da će neko u sledećih sto godina uspeti da toliko nasmeje ovaj narod. Zbog toga, probajte da pamtite Čkalju dok možete. Lepo je.

Kamiondžije

Valjalo bi da Čkalja ostane upamćen po svim ulogama. Jordan, Pepi, Jovanča Micić, poljar Lijan, Jarić T. Živadin, Firga... I svaki od njih duhovit na čkaljski način.

Ima jedna legendarna scena sa snimanja filma „Kamiondžije opet voze" (1983. to nećete naći na internetu) : epizodni glumac Milo Miranović igra onog priglupog Skočajića (nešto kao Rodžer Lojd Pak Trigera u „Mućkama" - ne zna se koji je lik bio gluplji, al' kapa dole za glumu!), a Čkalja igra smotanog Jarić T. Živadina zvanog Jare.

I, pada klapa, kreće scena, Jare nešto laprda po scenariju, zasmejava i kamermane i reditelja i sve okolo, al' tišina je (snima se!) a Milo Miranović mora (opet po scenariju) da bude ozbiljan i - glup! Takva mu uloga. I, u jednom trenutku, dok se scena snima (tišina, snima se!), Milo se presamiti i padne na kauč. Nabio glavu među one federe na kauču i kuka: „Ljudi, ne mogu ja ovo!" Svi misle zaplakao se, a on i - jeste! Plače od smeha i kuka: „Dajte, ljudi, pa ovo ne može da se izdrži!"

Ceo set prasne u smeh (prekidaj snimanje!), a Čkalja gleda onako belo: „A?!" Jedva se Milo pribrao da scenu snime!

Eto, tako je bilo.

Penzionerske koske...

Priča o Miodragu Petroviću Čkalji zapravo je tužna. Nema tu mnogo komike. Iza sebe je ostavio sina Čedomira Petrovića (rođen 1949.), glumca i režisera, unuka Jovana takođe je glumica (1973.), i to je ono lepo, njegovo, privatno.

- Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde" - deo je njegovog govora prilikom primanja nagrade "Car Konstantin" za životno delo.

U jednom od poslednjih intervjua rekao je:

- Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Eto, moj sin nema posla godinama. Unuka Jovana ima 28 godina i pre četiri godine završila je pozorišnu akademiju. Izrazit je talenat, druga Ljubinka Bobić.

Međutim, ne može da se zaposli. Prekjuče su joj otvoreno rekli u jednom pozorištu, nije bitno kom, da neće da je prime iz političkih razloga. A ona je treća generacija glumaca u jednoj kući. Svuda u svetu takvi ljudi imaju ogroman publicitet.

A kod nas tri generacije, i nijedna ne radi. Ja ne radim svoj posao, moj sin takođe, unuka Jovana, a ni druga unuka Milena, koja je završila muzičku akademiju i specijalizirala muzikologiju. Skupili smo pare da polaze neke dodatne ispite na muzičkoj akademiji u Londonu. Tamo su bili oduševljeni njome i nedavno su je obavestili da joj besplatno plaćaju koledž, ali da se sama pobrine za stan i hranu. Ništa od toga neće biti.

Snaja jedina radi, anesteziolog je u KBC Srbije, i njih četvoro žive od njene plate. A ja sa 2.300 dinara penzije ne mogu da pomognem. Dok platim sve dažbine državi, jer sam tako naučen, ne ostaje gotovo ništa.

Tužno je reći, nove cipele nisam kupio dvadesetak godina, ali to nije važno. Važno je da mojim unukama nemam da dam za koka-kolu kad izađu u kafić.

"Umro je Miodrag Petrović Čkalja, najveći komičar kog je Slovenija ikada imala."

Ovako je glasila rečenica u čuvenom slovenačkom listu „Mladina" dan posle smrti najvećeg komičara kog je Jugoslavija ikada imala.

Umro je 2003. U bedi. Danas ima ulicu u Beogradu, spomenik u Kruševcu i poštansku markicu. Cena nije više od 50 dinara.