"KUSTURICA JE OVAJ FESTIVAL SPASAO OD PROPADANJA" Nešković o "Galebu", pozorišnoj slici Srbije i skidaju njegovog hit iz ATELJEA

Pozorišni festival Kustendorf održan je od 17. do 19. maja na Mećavniku, a od njegovog osnivanja 2017. godine selektor je Milan Nešković. Profesor glume na Akademiji umetnosti u Beogradu i proslavljeni reditelj za Kurir sumira utiske sa petog izdanja, otkriva planove za 2025. godinu i govori o stanju u srpskoj kulturi.

Razgovaramo pred dodelu nagrada. Da li ste zadovoljni festivalom?

- Veoma sam zadovoljan iz više razloga. Uspeli smo, kao prvo, posle tri ili četiri godine pauze da nastavimo pozorišni festival Kustendorf, koji je bio na ivici egzistencije i došli smo do jubilarnog izdanja. Dobra dugogodišnja tradicija je prekinuta zbog korone. Prošle godine smo izveli jednu studentsku i jednu profesionalnu predstavu, a sada smo imali čak pet u trci za nagrade. Festival prvi put traje tri dana, a plan je da u budućnosti ponovo dobije internacionalni karakter. Imali smo pre pauze goste iz Rusije i Poljske, a pobedila je sjajna akademija iz Lođa. Dakle, ovo je jedini festival u Srbiji gde profesionalci igraju u čast studenata i na to je veoma ponosan, i osnivač ovog festivala Emir Kusturica, a i ja.

Festival je u petak veče otvorio vaš sjajni "Galeb", koga ste radili u Somboru. Kako ste se odlučili da radite ovaj klasik, a ne vašeg miljenika Acu Popovića?

- "Galeb" je sigurno uz "Hamleta" najpoznatije i najizvođenije delo kod nas i u svetu, a i najteže za rad, jer svako ima neku svoju viziju kako treba da izgleda i da se radi i glumi... Dugo sarađujem s Narodnim pozorištem iz Sombora i kad su me pozvali da radim predstavu za 140 godina pozorišta, odluka je pala na "Galeba". Odavno sam imao želju da ga radim, i to kao komediju, ne bih li istražio zašto je to u stvari podnaslov te drame. Postavio sam sebi najbitnija pitanja, gde u stvari onda živi žanr, da li živi na sceni ili živi u glavi gledaoca? I moram priznati, kao što si i ti pomenuo, kao što svi studenti na svim svetskim akademijama uvek rade odlomke iz "Galeba" od prijemnog ispita i najviše na drugoj godini studija, tako sam i ja sa svoje prethodne tri klase glume prolazio i radio Čehova. Siguran sam da mi je to istraživanje u radu s njima na akademiji najviše pomoglo da otključam komično u tom komadu. Koristim priliku da zahvalim svim mojim bivšim studentima na pomoći pri čitanju ovako kapitalnog dela koje je ispalo uspešno. I glumci igraju sa zadovoljstvom i publika gleda, što se potvrdilo i ovde, na ovom festivalu.

U predstavi je Nebojša Milovanović zamenio Sašu Torlakovića. Da li je to samo za festival?

- Da. Divno je od Nebojše Milovanovića što je za tri dana spremio ulogu i uskočio, kako bi se održao festival. To je kolegijalnost, budući da Saša Torlaković iz zdravstvenih razloga nije mogao da dođe, a ne iz neke svoje obesti... i njemu je jako žao, ali Nebojša je ispao takav prijatelj i tako posvećen pozorišni čovek da je došao u Sombor i radio probe sa svojim kolegama kako bi što bolje izveli predstavu.

U "Galebu" igra i Duda Buržujka. Kako ste je pronašli?

- Duda je nešto na šta sam i sam možda najviše ponosan u svojoj dosadašnjoj karijeri. Juliji Petković iliti Dudi Buržujki sam prvi dao šansu da pokaže svoj talenat u pozorištu. Ona je završila glumu. Na Instagramu sam je slučajno pronašao i upoznali smo se u Nišu. Posle tri sata razgovora s njom, ponudio sam joj da igra glavnu ulogu u mojoj predstavi i da komponuje muziku i piše songove za "Galeba" i ona je to prihvatila. Nikad je pre toga nisam video kako glumi, ali sam imao veliko poverenje u mladu osobu, koja je nam je to stostruko vratila i trenutno je jedna od najtraženijih mladih umetnica. Igra sada i u nacionalnom teatru, a i preselila se u Beograd.

Radili ste s puno ansambala u Srbiji vrlo uspešne predstave - Vranje, Sombor, Užice, Subotica i Niš. Da li je pogrešan utisak da glumci u Beogradu nisu toliko posvećeni svom poslu i nemaju tu energiju i radost igre kao njihove kolega iz provincije?

- Mislim da nije tu pitanje energije... glumci u Beogradu su izuzetni. Međutim, dugo godina je trend da se mnogo snima, što je dobro, jer glumci od toga žive. U Beogradu je teže raditi predstavu. Nekad glumci zbog zauzeća mogu da dođu na probu samo tri-četiri puta nedeljno, dok vi kada radite kao reditelj u unutrašnjosti, imate na raspolaganju sve glumce na svakoj probi dva puta dnevno po četiri sata, dakle od deset do dva, pa od šest do deset uveče. I onda je rad intenzivniji, svi smo povezaniji, svi smo više u materiji, uradimo predstavu za kraće vreme i verovatno zbog toga onda ona odiše većom kompaktnošću i energičnošću... Ali nekako i vreme sporije teče u Vranju i u Somboru nego u Beogradu.

U Beogradu su se održale na repertoaru samo vaše režije u Narodnom pozorištu?

- Igraju se "Vlast", "Nečista krv" i "Bela kafa". Nije mi jasno što je skinuta srepertoara Ateljea 212 predstava "Mrešćenje šarana", a bila je veliki hit. Valjda iz razloga poznatih samo sadašnjem upravniku Novici Antiću, ili iz njegovog ličnog animoziteta prema meni. Nadam se da će se i to promeniti kad se promeni uprava.

Na kraju, kako ocenjujete pozorišnu sliku Srbije?

- Sjajno. Srpsko pozorište je možda najreprezentativnija grana umetnosti koju imamo. Naše predstave, za razliku od drugih grana umetnosti, mogu bar da se takmiče sa evropskim i svetskim predstavama i na značajnim festivalima. To dugo ne možemo da kažemo ni za jedan film. Mislim da je i dalje poslednja osoba koja je učestvovala ikad na nekom od tri A filmska festivala Emir Kusturica. On već ima 70 godina. Naredne godine će biti 30 godina od Zlatne palme u Kanu za "Podzemlje". Naša pozorišta su i dalje krcata, za razliku od bioskopa, kad je u pitanju domaći film. Konačno, pozorišna karta košta više od bioskopske ulaznice, kako i treba da bude, i ona su i dalje puna i reprezentativno predstavljaju Srbiju i van granica zemlje.

Radili ste u Nišu predstavu inspirisanu hitovima Šabana Šaulića. Da li ćete u budućnosti raditi neke biografske drame?

- Ne dopada mi se nikakvo pričanje biografske priče od početka do kraja. Radio bih neku takvu predstavu kao što sam u Somboru pre sedam godina komad o Milanu Konjoviću. Fokusirao sam se na jedan period njegovog života i njegov strah od smrti, u stvari i na to kako je živeti sto godina i nadživeti sve svoje vršnjake, čak i svoju decu.

Bonus video: