SMRT SINA GA JE SLOMILA, A PRED KRAJ IMAO JEDNU ŽELJU: Čuvenog Šurdu život šibao sa svih strana, a detinjstvo mu obeležila BEDA

Kultna serija "Vruć vetar" Siniše Pavića vratila se ponovo na male ekrane, te publika radnim danima po ko zna koji put ima priliku da uživa u avanturama Borivoja Šurdilovića.

Ovaj dramski umetnik rođen je u Skoplju 19. novembra 1936. godine, u porodici rudara, koji su radili u rudniku uglja "Jelašnica" kod Niške Banje.

Legendarni glumac dobitnik je brojnih nagrada iz oblasti glume, televizije i kulture u kojima je ostavio neizbrisiv trag.

Život u siromaštvu

Ljubiša je kao mladić živeo u siromaštvu, rano je ostao bez oca, ali nikada nije prestajao da se divi svojoj majci, koja mu je bila najveća podrška, iako je imala mizernu rudarsku penziju. On je iz bede u kojoj je živeo uspeo da izvuče samo najbolje, te da nikada ne skrene s pravog puta, puta koji ga je učinio jednom od najvećih legendi koju je srpska kinematografija imala. Glumac je ovako pisao o tom periodu, a prenele su tada TV Novosti:

- Maj 1973: Kad se vreme menja, stegne me reuma: svrbi i burgija u oba ramena, tišti me zglob desne ruke… Ako ne za lepa vremena, a ono bar tada, setim se tabli leda koje sam u šesnaestoj godini vukao na leđima, za sladoled od koga smo živeli moja pokojna majka, Radmila, pokojna sestra Vida, moj brat Žarko i ja…

Gubitak oca i težak rad

Otac Drago, radio je u rudniku "Jelašnica“, pet kilometara od Niške Banje u kojoj smo živeli. Bio je jamski tehničar i svaki dinar male plate krvavo je zarađivao. Težak rad narušio mu je zdravlje i, 1948. umro je. Ostali smo samo sa minimalnom, porodičnom penzijom, od koje se, kako se onda govorilo, nije moglo ni umreti, a kamoli živeti…

- Ja sam u stvari čovek iz rudarske porodice, koji smatra da je taj rudarski hleb zaista težak. Znam da sam kao dete upamtio nešto veoma značajno, a to je poštovanje čoveka po svaku cenu i požrtvovanje za svakoga. Uvek sam u igru unosio srce i iskrenost, želeći po svaku cenu da mi se to vrati. Na sreću, ta moja iskrenost je bila presudna da imam veliki, ogroman kredibilitet autora i kod kolega - govorio je Samardžić

Teško detinjstvo naučilo ga je da je rad jedino sredstvo i način života, te da je neophodno da se poštuje svaki posao.

- Onda se majka, snalažljiva kako ju je priroda sazdala, setila da bi mogla da otvori poslastičarnicu. U to vreme, u Niškoj Banji radila je samo jedna, što je, preko leta naročito, kada su dolazili gosti, bilo nedovoljno. Počela je da priprema, pored sveg posla koji je imala, majstorski ispit.

Zahvaljujući razumevanju jednog inženjera koji je poznavao našu situaciju i znao da je to jedini način da se prehranimo, ispit je odmah položila. Dobila je majstorsko pismo i u Milenkovićevoj palati, u stvari u hotelu „Partizan“, našla je lokal.

Mogli smo da počnemo sa radom…

U novom poslu, ja sam dobio ulogu glavnog fizikalca, glavne radne poluge. Igra sa drugarima, Borom Japancem, Đokom Ćuretom, Batom Šonom, Jugom Sirdljugom, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, tako smo zvali plažu na Nišavi, proredilo se.

Nisam voleo da se tučem

Mladalačkog bunta mu nije nedostajalo, te su ga prozvali razbojnikom, ali nije voleo da se tuče.

- Putnici su protestovali, kondukter je zaustavljao tramvaj, a kada bi naišla i kontrola – dolazilo je boga mi i do žustrih rasprava pa i tuča…

Ne, nisam voleo da se tučem… Pa ipak, bio me je glas da sam pravi razbojnik. Upisao sam se, u to vreme, čak i u boksersku školu, kod Brace Lozanovića, boksovao sam u drugoj ekipi, u poluteškoj kategoriji, a čest sparing partner bio mi je današnji direktor Lutkarskog pozorišta u Nišu, Cvetičanin.

Poznat po jakom udarcu, često sam dobijao nezahvalnu ulogu vratara na igrankama, u stvari „čistača“ čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu kavgadžijama. Po nekad sam morao nekoga i da nokautiram - govorio je umetnik.

Velika podrška su mu bili prijatelji, koji su ga redovno čekali na stanici i pomagali mu da utovari ploče leda u tramvaj.

- Kada danas, sa ove distance, čitavo to stanje analiziram, shvatam da je taj moj bunt, to moje impulsivno reagovanje bilo posledica situacije u kojoj smo se nalazili ja i moja porodica. To nije bunt protiv ljudi, nego protiv uslova u kojima sam, rođenjem i sticanjem nesrećnih okolnosti, bio osuđen da živim.

Porodični biznis se razvijao

- Pamtim to bakarno kazanče, oko koga sam stavljao izlomljeni led prethodno dobro nasoljen, tu smesu koja je tek uz mnogo moga znoja postajala sladoled…

Kada bih sve pripremio, počinjao sam da okrećem točak čiji su se okreti prenosili na žljeb, a sa ovoga na to bakreno kazanče i jednu šipku u njemu koja je mešala smesu…

Mešanje sladoleda obično je počinjalo u deset i trideset a završavalo se u podne da bismo, popodne, imali svežu robu …

Majka je rešila da razvije posao. Pored kolača, sladoleda i limunade, počeli smo da pravimo i prodajemo i kiflice, mleko, belu kafu … Sve to rečeno je kod kuće koja je bila podosta udaljena od poslastičarnice tako da smo, sestra, mali brat i ja, svakog jutra vukli kroz park kante, tepsije, lonce sa nečim …

Naš dan počinjao je vrlo rano, bili smo na nogama već u šest časova, u vreme kada su naši vršnjaci uveliko spavali … Već u devet bio sam umoran i pospan … Pa ipak, živelo se. Para je bilo ne mnogo, ali više nego ranije kad smo svi bili bez posla - objasnio je tada glumac.

Koliko padeža znaš?

Ljubiša je dolazio sa krajnjeg siromašnog juga zemlje, rođen u teškom periodu između dva svetska rata i samim tim vrlo otežanim uslovima za školovanje. Težak život ga nije sprečio da upiše glumu, a u jednom intervjuu, na šaljivo pitanje novinara koliko padeža je znao kad je otišao na studije u Beograd, Smoki je, takođe na šaljiv način, odgovorio: "Četiri". Ovaj odgovor nasmejao je sve prisutne, jer je priznao da je za ostala tri saznao kada je došao u Beograd.

Legendarni glumac debitovao je 1960, a poslednji put pred kamerama se pojavio 2011. u filmu i TV seriji "Miris kiše na Balkanu" koje je i režirao.

Nadimak

Poznat je kao Smoki, ali malo je onih koji znaju zbog čega ga je dobio taj nadimak. Nadimak je dobio davne 1962. godine, zahvaljujući filmu "Peščani grad" u kome je igrao mladića po imenu Smoki.

U filmu slovenačkog reditelja Bostjana Hladnika igrao je jednog od dvojice drugara na letovanju koji sreću devojku (Milena Dravić) samo u kaputu i bikiniju koja tvrdi da su joj ukrali novac i odeću dok se kupala. Ona im se pridružuje, pomalo se ljubakajući sa obojicom, dok oni počinju da kradu zbog nje. Četiri godine kasnije Samardžić je ponovio ovu ulogu i u TV seriji "Smoki".

Odigrao je više od sedamdeset filmova različitih žanrova, tokom gotovo trideset godina, glumio je glavne i sporedne uloge. Pored mnogobrojnih nagrada, za životno delo dobija nagradu AVNOJ (1988), nagradu "Pavle Vuisić" (1995) i nagradu Akademije "Ivo Andrić" (2005) za uloge u jugoslovenskoj kinematografiji.

Porodica

Ljubiša Samardžić preko 50 godina bio je u braku sa Mirjanom koja je devet godina bila mlađa od njega, a jednom prilikom otkrio je i kako su se upoznali:

"Upoznao sam je na Bledu gde sam služio vojsku, a ona došla sa porodicom na letovanje. Bilo joj je 17 godina, meni 26. Kad sam shvatio da ispred sebe imam inteligentnu osobu koja u meni pokreće ljubav i strast, pokušao sam da je osvojim svim silama. Bilo je teško jer je ona smatrala da su glumci boemi. I njen deda, protojerej sremsko-mitrovačke crkve, govorio joj je: “Jao, dete. Pa gde glumac?” Ali, voljom, upornošću i ljubavlju uspeo sam da je osvojim - izjavio je Samardžić koji je opisao romantične detalje iz njihovog bračnog života:

"I tako dve godine. Venčali smo se 3. jula 1966, zatim smo dobili Dragana i Jovanu. I sve ovo vreme ona me osmesima ispraća i dočekuje. Mira je stub kuće, moj oslonac i velika pomoć u realizaciji svih filmova i serija. Kakva je naša veza danas, posle toliko godina, rečito govori naše buđenje, kada se utrkujemo ko će pre da donese jutarnju kafu u krevet. Uz izležavanje i gustiranje kafe, i vesti od kojih nam se diže kosa na glavi, razmenjujemo misli uz najčešće suprotne stavove i komentare. Ta nesvakidašnja ljubav, prisnost, poštenje, ta brižnost, to je samo naše".

Smrt sina

Godine 1990. Siniša i njegov sin Dragan, koga su zvali Gaga, osnovali su producentsku kuću "Cinema Design". Poslovni zalet prekinula je Draganova teška bolest. Gaga je preminuo u 34. godini života od leukemije sa kojom se čitava porodica Samardžić borila do poslednjeg momenta njegovog života.

-Sve smo učinili da pobedimo tu opaku bolest. Supruga Mira stalno se brinula o njemu, a ja sam danonoćno radio, snimao i slao novac klinici u Londonu. Da sam dopustio da me bol sruši, možda se nikad ne bih latio režije “Nebeske udice”. Svestan sam da je moja priroda hazarderska, neukrotiva, da nosi rizik, ali bio sam siguran da ću svojim instinktom i upornošću snimiti ozbiljan film o bombardovanju Beograda onako kako sam ga ja doživeo. Bombardovanje je pogoršalo stanje našeg sina, a i briga o njegovo dvoje male dece uvela nas je u novu agoniju. Za našu kuću najveća nagrada ovom filmu nije bilo ni učešće na Berlinskom festivalu 2000, ni njegova prodaja velikim svetskim televizijskim centrima, nego trenutak u kojem je naš bledunjavi sin, posle prve projekcije, sve to predvideo i iz kreveta nam ponosno šapnuo: “Film će ti ući u takmičarski program Berlina!" - rekao je Ljubiša kog je smrt sina slomila:

- Kad je Gaga odlazio, mislio sam da neću izdržati i da će mi uskoro doći kraj. Mira me prenula i trgnula, jer je bila svesna da sam moralno pao, smršao, izgubio volju za bilo čime. Govorila mi je: “Čoveče, život je smrt, upamti to! Nastavi da radiš jer ćeš u tome naći smisao opstanka”. Bila je u pravu. Šteta što nije završila psihologiju - otkrio je čuveni Ljubiša.

Smrt

Preminuo je u Beogradu, 8. septembra 2017. godine, u 81. godini.

Po sopstvenoj želji glumac je kremiran i njegova urna nije položena u Aleji zaslužnih građana, već na drugom delu groblja. Ljubiša je odlučio da počiva u porodičnoj grobnici, pored svog jedinca Dragana Gagija Samardžića.

- Do poslednjeg dana sam sa njim šetala i brinula se o njemu na jedan poseban način. Kada brinete o nekom sa ljubavlju, onda to nije nešto što bi se moglo opisati. Možete da mislite samo kako izgleda kada neko odlazi, a vi ne znate šta u tom trenutku da radite. I gledate kako odlazi neko koga volite 53 godine. Predosećala sam, to je izgledalo tako. Sin nam je umirao na sličan način. Ljubiša je bolovao dugo i smrt nije došla iznenada. To je jedna agonija koja je trajala", rekla je supruga pokojne legende.

(Kurir.rs)