"DA BI PAO, ČOVEK MORA BITI NA NEKOM NIVOU, DOK JE OVAJ SVE VREME ZAKUCAN ZA SAMO DNO" Nikola Popević o filmu "Tajvanska kanasta"

Pre neki dan naleteh na Jutjub video na kanalu Hladovina pod nazivom "Tajvanska kanasta: Analiza filma scenu po scenu". Bez mnogo montaže, voditeljski par skoro puna tri sata govori o jednom od najpoznatijih srpskih filmova. U vreme kada najbolje prolaze kratke forme, ne toliko zbog konciznosti koliko zbog skraćenog vremena pažnje kod publike, ovakav potez bi se mogao opisati kao hrabar.

Problem "Tajvanske kanaste" dugo je bila veoma loša kopija za televizijsko prikazivanje. Da se pohvalim, ubeđivao sam nadležnu osobu u "Centar filmu" da je da na restauraciju. Argument mi je bio da ne mogu da se setim da postoji film koji lošije stoji kada se izvagaju značaj i kvalitet kopije. Na kraju je restaurisana verzija ugledala svetlost dana i, eto, ovi zaista veliki ljubitelji i poznavaoci tvrde da je tek sada moguće sagledati ga u potpunosti i zaokružiti stav o jednom od najtoksičnijih likova naše kinematografije, Saši Belopoljanskom.

U monografiji "Nacionalna klasa" reditelj Goran Marković o "Tajvanskoj kanasti" kaže da je to film o čoveku u krizi srednjih godina i da je glavni lik zasnovan na jednom stvarnom arhitekti čija karijera nije išla nikuda i koji je stupao u veze sa znatno mlađim devojkama. I da su igre iz filma, gde je i naslovna, bile zabava Markovićevog kružoka.

Ali film je mnogo više od toga, reč je o hronici propadanja čoveka koji nikad i nije bio ništa posebno. Saša Belopoljanski je svojih pet sekundi slave imao među kolegama šezdesetosmašima i zakopao se u tom vremenu. Šesnaest godina kasnije, ima "devojku" od šesnaest godina kojoj revolucionarne baljezgarije ne znače ništa jer o događajima iz '68 ne zna ništa niti je to interesuje.

Belopoljanskog izdržava supruga, on očigledno nikad nije radio ništa, a samozavaravanje da su legendarne "mrdalice" neka značajna umetnička dela samo su deo mnogo veće iluzije o sopstvenoj izuzetnosti.

Belopoljanski je za sebe sagradio krhki svet koji, poput mrdalica na kiši ili automobila na pauku, počinje da se raspada pod teretom stvarnog života i ljudi sa obe noge na zemlji, kako onih koji žive od poštenog rada, preko licemera kakav je i sam, pa do beskrupulozne građevinske mafije koja je - Šok! Užas! Neverovatno! - postojala i u mnogohvaljenoj i mitologizovanoj Jugoslaviji. Film nosi lik za koga ne postoji nijedan razlog za saosećanje ili žaljenje. Finalna misao, da smo pali jer smo padu bili skloni, za Sašu Belopoljanskog je preterivanje jer, da bi pao, čovek mora najpre biti na nekom nivou, dok je ovaj sve vreme zakucan za samo dno.

Ne samo dno društva i nesposobnosti da bude njegov produktivni član. Belopoljanski je oličenje malograđanštine, neko ko izbacuje otrcane fraze i parole, ali se svojih načela ne pridržava i stremi upravo onima koje bi nazvao klasnim neprijateljima. S druge strane, on prijatelja praktično i nema - u njegovom životu je još nekoliko šezdesetosmaša, među kojima su u život razočarana bivša supruga i izvesni Peđa Otpadnik, čovek koji Saši još i daje zrele savete, ali, iako živi van društva, ne sledi baš svoje ideale jer je njegov odnos prema najsiromašnijima grub i uvredljiv.

Goran Marković nas podseća da mladalački polet, pogotovo kada ima ideološku i revolucionarnu zaleđinu, nije vrednost sama po sebi, već je na tu bazu potrebna i nadgradnja u stvarnom svetu. Film se prema svom protagonisti odnosi sa opravdanim prezirom i čak ga bukvalno napušta na kraju, nezainteresovan za to hoće li ovaj skočiti sa zgrade i "pokazati nam ko se zeza". Neke nesrećne sudbine su zaslužene.

Bonus video: