ROĐEN JE U LOGORU, GDE SU MU UBILI MAJKU: Naš čuveni reditelj za strašnu sudbinu saznao sa 18 "Sad možeš u Niš da otkriješ istinu"

Rođenje reditelja Želimira Žilnika (82) 8. septembra 1942. godine u nacističkom logoru na Crvenom krstu u Nišu nosi sa sobom neverovatnu, čudesnu priču. Storija o borbi njegovih roditelja Konrada i Milice, istrajnost njegove majke da ga donese na svet u nehumanim uslovima neprestane torture Nemaca, slučajan susret u logoraškim sobama s bakom i dekom samo su deo vrlo emotivne istorije ove porodice. Jedno je sigurno, on je kao nijedna druga beba tog vremena bio željen. Zato je i dobio ime Želimir.

Kad se za neku storiju kaže da je "filmska", jasno je da je osmišljena ljudskim razmišljanjem, ali dolazak na svet Želimira zasad je, zaista, nenapisana beletristika kojoj nikakva čovekova mašta nije potrebna. Tadašnji događaji u vezi s njegovom porodicom zadiru u okvire ruskih klasika. Čak i činjenica da ta priča ima srećan kraj upitna je jer su svi njegovi najbliži dali živote da bi Želimir živeo. Uspeli su u tome.

Viša kustoskinja Narodnog muzeja u Nišu Ivana Gruden Milentijević pokazuje Kuriru krevetac u kome je boravio Žilnik, njegove pletene popkice, ispletene od nekog džempera, sobu Crvenog krsta u kojoj je boravio i jedan deo stalne postavke posvećen ovoj porodici.

- Njegova majka Milica je bila predratna skojevka. U nekom trenutku u Beogradu trebalo je da se izvede akcija spaljivanja nekog nacističkog štampanog materijala. Ona je učestvovala u mnogim akcijama, a u toj je sa još dvoje drugova očigledno bila malo neoprezna. Bacali su neki eksploziv i nakon toga su se razbežali. Njoj je iz te akcije delom nagorela kosa. Ostalo dvoje su odmah uhvaćeni i streljani u Jajincima, a ona je uhapšena u raciji u Prokuplju, gde je bila prebačena kako ne bi bila otkrivena. Nakon toga je dovode u ovaj logor. Do samog kraja i njenog tragičnog svršetka nije se znalo da je ona supruga Konrada Žilnika, tada vrlo traženog komuniste, koji je bio organizator ustanka oko Niša. Ona je, inače, bila studentkinja filozofije iz Beograda - počinje priču Ivana Gruden Milentijević i dodaje da je žar tadašnjih komunista za borbom protiv okupatora, a posebno Žilnikovih roditelja, bio za divljenje.

Tada su ti partizanski brakovi bili retki jer je partija bila zabranjena, ali njih dvoje, Konrad i Milica, nekako su se venčali i očekivali bebu. Prema tadašnjim pravilima, morali su da se razdvoje, da budu u različitim odredima ili organizacijama. Tako su se razišli, ali ljubav i želja za bebom nimalo nisu splasle.

- Milica je bila u poodmakloj trudnoći i pribavila je lažnu legitimaciju pod imenom Jovanka Popović. I nju su do streljanja na Bubnju decembra 1942. godine vodili u logoru pod tim imenom, ne znajući da je supruga velikog revolucionara, a i sama član Komunističke partije. Neverovatno je da je ovde zatekla Viktora i Anu Žilnik, Konradove roditelje. Oni su bili taoci za sina, koji je tada bio značajna ličnost. Milici, odnosno Jovanki, s partizanskim imenom Maša, pomagale su ostale zatvorenice u ženskoj sobi, ali biti u drugom stanju u logorskim uslovima strašna je okolnost za ženu. Samo se može zamisliti kako je bez tople vode, uz priručni toalet, bez normalnog kreveta, uz strah da će biti otkrivena i streljana, nosila trudnoću. Ana i Viktor su znali da im je snaja u logoru, dok je opšta potraga trajala za njihovim sinom Konradom - priča nam viša kustoskinja.

Konrad Žilnik, inače Slovenac, bio je jedan od onih pravih intelektualaca, idealista i komunista. Takvih ljudi sada nema, organizovao je ozrenske i topličke odrede. U tom građanskom ratu oko Niša, a u okviru Drugog svetskog rata, ubili su ga četnici 1944. godine. - Za Nemce Jovanka Popović dobila je kontrakcije i prebačena je 12. avgusta na ginekološko odeljenje Gradske bolnice u Nišu. Porađa se. Na svet donosi zdravo dete, ali u lošim bolničkim uslovima jer je u bolnici vladala neka zarazna epidemija - objašnjava nam on.

Kako nam je ranije ispričano, Konrad se tada priprema da otme svoju ženu i tek rođenog sina iz bolnice, iz nacističkih ruku. Znajući da žrtvuje roditelje. Nakon mnogo premišljanja, cela komunistička grupa saznaje da je zbog nekoliko važnih zarobljenika nemačka straža i prismotra raspoređena čak do Crvenog pevca, i tadašnjeg i današnjeg istoimenog mesta u centru Niša, udaljenog od bolnice oko 500 metara. Uvideli su da možda i mogu da ih otmu, ali bi teško s bebom u naručju bilo da svi živi pobegnu iz tog obruča. Jedan od učesnika u akciji je ispričao "da bi garantovano svi izginuli".

- Nakon porođaja, nju vraćaju zajedno s bebom iz gradske bolnice u logor. I tu, u toj situaciji, tadašnja komanda logora zapravo ne zna šta će s bebom? Pominje se sveštenička sestra Remigija, koja mnogo pomaže Milici u tim strašnim uslovima za porodilju, a logorski lekar Velizar Pijade insistira da se beba prebaci, vrati u bolnicu, jer je obolela u logoru. To je već jesen, zima 1942. godine, hladno je. I dolazi 2. decembar, to je dan za koji se ne zna mnogo u javnosti, kada se zbilo drugo kolektivno bekstvo u ovom logoru. Prilikom tog pokušaja bega Nada Tomić i Milka Protić su uspele da pobegnu, ali je krenula žestoka akcija i one su pronađene i uhapšene. Nekako se dogodilo da i Jovanka Popović, odnosno Milica Šuvaković, bude umešana u to bekstvo, tako da je ona streljana zajedno sa tom grupom zatvorenica, mada sa tim bekstvom nije imala veze - svedoči Gruden Milentijević.

Pre toga, došlo je, čini se, do jedne neverovatne situacije u svačijoj sudbini, a posebno u glavi jedne porodilje, koja je nekoliko dana ranije dobila bebu. Milica Šuvaković, u logoru Jovanka, saznaje da će uskoro biti streljana. Ona više ne mora da brine za svoj život, ali pokušava tada da spreči da Želimir umre nakon njene smrti!

- Nacisti su dozvolili da se pošalje ekipa Crvenog krsta, na čijem čelu je bila Ljubinka Kujundžić (ona je isplela popkice za bebu), i sveštenik Rade Antić kako bi preuzeli dete i spasli ga. Milica nije imala nikakve pogodnosti u odnosu na druge zarobljenike bez obzirom na to što je prvo bila trudnica, a kasnije i porodilja. U svedočenjima logoraša vidi se da ih je dolazak deteta u tim strašnim okolnostima života jako uveselio. Dao im je neku snagu, malo su prestali da misle o tim strahotama rata i o svojim sudbinama. Bili su fokusirani na Želimira. Onda se došlo na ideju da Cvetanka Tomić, sestra Nade Tomić, uzme dete i odvede ga u Zemun kod Miličinih roditelja. Prvo je dete odvedeno u gradsku bolnicu, ali tamo su bili neki bolesnici s teškim infektivnim oboljenjima - priča Ivana Gruden Milentijević ovu potresnu priču.

Cvetanka Tomić je uspela da ga smesti kod sebe kući na nekoliko dana, a onda je beba transportovana u Zemun kod Miličinih roditelja. Tamo je živeo do sedme godine, posle Drugog svetskog rata. Kada je svojevremeno Žilnik razgovarao sa ovom višom kustoskinjom, naš proslavljeni režiser je rekao da ga je nakon sedme godine usvojila Miličina sestra. Ljubav prema umetnosti nasledio je od ujaka Milenka Šuvakovića. On je bio pozorišni reditelj i umetnički direktor Sterijinog pozorja.

- Zanimljivo je da Žilnik do osamnaeste godine nije mnogo znao o svojoj ranoj sudbini. Kada je postao punoletan, onda mu je tetka rekla: "E, sada možeš u Niš da otkriješ mnoge stvari o svojoj sudbini." Onda je on u razgovoru sa bivšim skojevkama sklapao deliće priče o mami, tati, baki, deki i dragim ljudima koji su ga spasli kao bebu. Kada je posetio logor, bio je ćutljiv, zaintrigiran, setan - zaključuje Ivana Gruden Milentijević, koja je napisala dve knjige o strahotama u logoru, ali i porodici Žilnik.

Želimir Žilnik je u knjizi utisaka nakon susreta sa postavkom o svojoj porodici napisao da je zadivljen onim što je video, da bi to trebalo da ostane drugim naraštajima i da se zahvaljuje istoričarima i kustosima, našoj sagovornici, višem kustosu Nebojši Ozimiću i drugima iz Narodnog muzeja u Nišu.

Kurir.rs Marko Smiljković