"JA SAM RIBAR ZAROBLJEN U TELU UMETNIKA, ROĐENI VRAČARAC, ALI U SRCU KAUBOJ" Vuk Kostić o značajnoj nagradi i porodičnom nasleđu

Karijera glumca Vuka Kostića ovenčana je još jednim priznanjem - nagradom Zlatni beočug, koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Beograda za trajan doprinos kulturi. Ispostavilo se simbolično, uručena mu je na velikoj sceni njegovog matičnog Narodnog pozorišta, čiji je član više od 20 godina.

Inače, ovo priznanje dodeljuje se već pet decenija stvaraocima, naučnicima, umetnicima, kulturnim poslenicima, ansamblima, ustanovama i organizacijama za očuvanje i unapređenje kulture i umetnosti u Beogradu. Specijalni žiri je odlučio da ovog puta od stotinu kandidata samo 19 pojedinaca i institucija postanu laureati. Jedan od njih, i jedini među glumcima, za Kurir govori o utiscima nakon dodele.

Možda je posebno to što ovo priznanje ima veze s gradom u kom ste rođeni, gde živite i radite?

- Hteo bih da se zahvalim toj mnogočlanoj komisiji što su prepoznali moju umetnost, a onda je i podržali. Među dobitnicima su razni veliki ljudi koji čine čuda. Čast mi je što sam bio s njima na sceni, zahvalan sam i Živoradu Žiki Ajdačiću iz Kulturne zajednice, a posebno mi je drago što je manifestacija bila u Narodnom pozorištu, gde igram preko 20 godina. I zato bih voleo da ovu nagradu posvetim mom Narodnom i svim ljudima koji rade u njemu, od mog omiljenog Rajka garderobera do svih onih koji igraju, pevaju, glume, bave se rekvizitom, rasvetom... Najviše mi oni pomažu da se ta moja umetnost vidi. Bez svih njih ne bi mogla da se igra "Velika drama", koja je dupke puna i posle 22 godine. Čudno je, ali je istina. Počastvovan sam što sam laureat.

Da li je osećaj drugačiji jer nagrada nije glumačka?

- Baš zbog toga što su ovu nagradu dobili i doktori, naučnici... zadiviš se kad vidiš šta oni sve rade. U tom smislu je drugačiji osećaj što sam s njima delio scenu.

Zanimljivo je da se nagrada dodeljuje više od pola veka, i da joj je ime dao pesnik Vasko Popa. Volite li poeziju?

- Volim, ali nisam neki recitator da bih se njome bavio. Ali volim da čujem lepe stihove.

Kako inače doživljavate nagrade?

- Kao pohvalu. Ovo je prestižno priznanje, koje raduje i ohrabruje, jer biti karika u lancu renomiranih umetnika i naučnika, i svih tih laureata koji nižu ovaj blistavi lanac od 1970. godine velika je čast. Deluje da sada imam neki uzvišeni i nadahnuti govor, ali nije. Stajao sam na pozornici sopstvenog pozorišta, i sad mogu da kažem da mi je ostvaren san iz detinjstva. Kad sam bio mali, o tome sam maštao, ne o nagradama, nego o tome da postanem glumac. A sada, eto, kao glumac dobijam nagrade. Time je zatvoren pun krug.

Nije vam dugo trebalo da ostvarite snove, jer ste i pre osnovne škole snimili petnaestak uloga?

- Da, a igrao sam i u komadima "Sveti Đorđe ubiva aždahu" u Ateljeu i "Konrad" u "Bošku Buhi" još 1985. godine.

Pamtite li premijere, da li je bilo treme?

- Bilo je drugačije. Dete ne razmišlja o tremi, ono želi samo da osvetla obraz starijima. Ja sam želeo da osvetlam obraz mom ćaletu Pljaki. Iz glumačke sam porodice i nisam mnogo razmišljao o sebi. Uživao sam u tome što sam ozbiljniji od ostale dece jer se od mene očekuje nešto. A od dece se inače ne očekuje ništa. Pa kad tako imaš neki zadatak, to daje posebnu čar. Mislio sam da sam ozbiljan.

Da li vas je otac podržavao da postanete glumac?

- On je video moju sreću kad o tome pričam i kad to radim, a ostalo je sve zasluga Mike Aleksića. On me je sproveo i uveo u svet glume i čarolije.

Interesantno je da je vaš stariji brat nasledio ime vašeg dede Nestora, inače osnivača pozorišta u Prokuplju, a vi profesiju?

- Iako je godinu dana stariji od mene, ja sam upisao glumu te 1997. kad je Nestor bio u godinama za fakultet. Bio je neodlučan, a kad neko nije odlučan, tako prođe. Ja sam rekao da hoću da probam posle trećeg razreda gimnazije i uspeo sam. I danas mislim da je uvek jače da se sam javiš prvi, onda i sam sebe ohrabriš, a i drugi pomisle kako si hrabriji nego što možda jesi.

Da se vratimo na nagrade, pre dve godine ste takođe dobili orden za doprinos kulturi? - To je bilo na drugom nivou, ova mi je draža jer je bilo kod mene na sceni.

Ispada da ste mnogo kulturan tip?

- Da, ha-ha. Ja sam u stvari ribar zarobljen u telu umetnika. Iako sam rođeni Beograđanin, Vračarac, u srcu sam uvek bio neki kauboj, montanjar... Tako sam sebe doživljavao. Video sam sebe kao outdoorsmana, onog koji se bavi napolju nečim, iako sam gradski dečak.

Možda to ima veze s prošlim životom, verujete li u reinkarnaciju?

- Ja sam Srbin, pravoslavac. Nema toga kod nas. Ali kad ovako poetski pričamo, onda ne znam ni kako da opišem koliko mi nešto dušu vuče ka prostranstvima, divljini i moru. Nema, more je more.

Gde čuvate sve nagrade koje ste dobili?

- Imam jedan mali ormar i tu su sve: Gran pri iz Niša, za najbolju mušku ulogu na festivalu u Parizu 2002, pa Zlatni Aleksandar iz Soluna iste godine, Sterijina nagrada, priznanje s Borinih pozorišnih dana u Vranju...

Lep spisak. Dosta je za film "Apsolutnih 100". To je bio vaš debi, ali i debi reditelja Srdana Golubovića.

- I Aca je dobio za kameru, bila je i nagrada za scenografiju, na raznim poljima je film odlikovan.

Bliži se prvi rođendan predstave "Dečje povrede". I ona je rasprodata?

- Premijera jeste bila na Belefu prošlog leta, ali u novembru je bila premijere u Narodnom. Hvala bogu, ni za nju ne može karta da se nađe. Najbolje je kad je tako i kad joj ne treba reklama. Za tu predstavu Boba Mićalović i ja imamo devizu: "Ko ne plače, vraćamo pare."

Na leto snimate sedmu sezonu serije "Ubice mog oca"?

- Ako bog da. Još se nešto priča za neko pozorište, za neki filmić. Videćemo.

Bonus video: