"PRED SPAVANJE UKLJUČIM MALI CRNOBELI TELEVIZOR, POKRIJEM GA ĆEBETOM I GLEDAM" Nikola Popević o svojoj velikoj strasti prema filmu

Posle nešto više od 200 kolumni koje je napisao za TV Ekran, njen autor i naš saradnik pune četiri godine, ali pre svega odgovorni urednik Redakcije filmskog i stranog serijskog programa RTS Nikola Popević, otkriva gde za pisanje, ali i biranje filmova nalazi inspiraciju.

Odgovoran posao koji utiče na kreiranje filmskog ukusa brojnih gledalaca ne izgleda nimalo lako, ali kad ljubav prema njemu seže još od detinjstva, sve je mnogo jasnije.

Kad se rodila vaša ljubav prema filmu?

- Film volim čitavog života. Roditelji me pošalju na spavanje, a ja uključim mali crnobeli televizor, pokrijem ga ćebetom da se ne vidi odsjaj i zavučem se ispod i gledam štagod bude na tadašnja dva kanala. Posle nekog vremena shvatio sam da se ćebe opasno ugreje od tog televizorčića, kako se taj "EI minivoks" nije zapalio ili crkao, ne znam.

Pamtite datum kad ste dobili prvi računar?

- U martu 1983. dobio sam "ZX spektrum", u vreme kad su računari bili klasifikovani kao luksuzna roba i bio im je zabranjen uvoz u Jugoslaviju. U nedostatku literature i časopisa, i kada internet nije postojao, oformilo se društvo slično andergraund scenama. Razmenjivali smo programe, fotokopirali knjige, programeri i hakeri počeli su da rade svoje. Godine 1986. počeo sam da radim za Svet kompjutera. Pisao sam autorske tekstove, sarađivao s hakerskom legendom Predragom Bećirićem, prevodio.

Sve do televizije...

- Početkom devedesetih javila se potreba za ljudima koji poznaju tehniku i medije. Počeo sam da radim za TV Politiku 1992. Tu sam kao već stari filmofil upoznao još jednu legendu - nedavno preminulog Roberta Nemečeka. Radio sam i po 20 sati dnevno, prevodio filmove, bavio se tehničkom obradom, sarađivao na razvoju softvera za titlovanje. Na TV Pink sam prešao 1994. i u filmskoj redakciji ostao do 2004, kada sam prešao na RTS. Sarađivao sam s nekoliko svetskih agencija za prevođenje, titlovanje i lokalizaciju. Kao odgovorni urednik Redakcije filmskog i stranog serijskog programa, radim od septembra 2013.

Kolika je odgovornost biti na toj funkciji?

- Pošto postoji "sto ljudi, sto ćudi", najkorisnija komunikacija je pomno analiziranje gledanosti. Tako se može mnogo saznati o profilu publike, starosti, afinitetima... Ta istraživanja ne govore samo o žanrovima koji su najpopularniji, već i o tome kojim filmovima gledaoci RTS ne daju šansu, od kojih odustaju postepeno, koje glumce vole, a mogu saznati i to koje jezike publika ne podnosi. Međutim, gledanost nije sve, pošto RTS prikazuje i festivalske, umetničke, klasične, naslove za koje se ne očekuje da privuku masu, ali je Javni servis obavezan da ih prikazuje.

Kako birate filmove?

- Najjednostavnija podela je ista ona kako se dele RTS 1 i RTS 2, na prvom kanalu su komercijalniji filmovi, a na drugom je ponuda šarolikija i bogatija. Iako pratim gledanosti, program mora da ima i lični pečat jer se tako vidi da ga uređuje živ čovek. Nedostatak inventivnosti i neupečatljiv program je problem modernih medija koji sve više nude jedno te isto, ide se linijom manjeg otpora, u strahu da se neko ili nešto ne uvredi, potrese ili nešto treće. Kritikovan sam jer ne zazirem od filmova sa akcijom i nasiljem, ali pošto sam lično i ko­m­ple­ti­sta uveo sam pra­k­su ve­li­kih ci­klu­sa re­ži­se­ra, skoro čitavih filmografija za šta stižu samo pohvale. U to­ku je ci­klus Eri­ka Ro­me­ra.

Da li se i dalje rukovodite onim što ste jednom rekli da Kinoteku ima Beograd, a čitava Srbija samo RTS?

- Naravno. Svestan sam da se neki naslovi teško nalaze ne samo po televizijama nego i po platformama pa i "torentima". Možda oni privuku "svega" nekoliko hiljada gledalaca, ali i oni nemaju gde to da pogledaju i time im je RTS vredan. Kada smo prikazivali ciklus Kišlovskog, gde su se našli teško dostupni rani filmovi, jedan fakultetski profesor mi je rekao da je studentima preporučio da to isprate na RTS.

Kako se borite s konkurencijom usled mnogo kablovskih kanala i sve bogatijih platformi za gledanje filmova i serija?

- RTS se dobro drži kao klasična linearna zemaljska televizija. Filmski i serijski program mora da se uklopi uz ostale programe i da to sve čini kompaktnu celinu. U tome se razlikuje od specijalizovanih kanala i platformi, i zato nam ovi i nisu konkurencija na mikronivou. Ako se neki naslovi poklapaju, primetio sam da se događa da ih na program stavljaju otprilike kad i RTS. Tako kablovski kanali koriste RTS promo kampanje, jer ako neko nešto propusti kod nas, može pogledati drugde, ali brojke govore da nam to ne obara gledanost. To je valjda ta meka moć RTS, šta li...

Da li generacije koju su rasle uz dva kanala i bioskope imaju više strpljenja za gledanje filmova?

- Skraćena pažnja je posledica društvenih mreža, ogromne dostupnosti svega i svačega, ali i spomenute neinventivnosti u svim medijskim sferama, gde se većina drži istog. Odlazak u bioskop se tretira kao događaj s propratnim aktivnostima poput žvakanja kokica i srkanja sokova, moderni filmovi dugo traju, a publika jeste u stanju da ih isprati. Dakle, nije do dva kanala i do bioskopa, tržište je drugačije, a priča o tome kako je nekad bilo bolje spada u žanr sličnih priča o "starim vremenima kada je sve bilo bolje". Taj žanr se zove nostalgija. Depresivno, sputavajuće i besmisleno osećanje koje pruža lažni doživljaj superiornosti.

Kako ste krojili svoj filmski ukus?

- U obe sale "20. oktobra", u "Zvezdi", "Kosmaju" i "Odeonu", tako sam zavoleo i počeo da cenim žanrovski film, ali to je sve deo jednog prošlog vremena. Ovog sadašnjeg neki će se sećati isto onako kako ja sad pamtim stare beogradske bioskope. Vreme ne trpi vrednovanja poput "bolje" ili "gore", već naprosto ide dalje.

Koji su vam tada bili značajni autori?

- Bio sam baš baš klinac kad sam shvatio da neke naslove koji su me oduševili potpisuju isti ljudi i da su to režiseri. Prva dvojica bili su Džon Karpenter i Volter Hil. Imao sam sreće što je profesor srpskog Milan Bosiljčić završio i dramaturgiju, pa me je upućivao na njihove prethodnike. I tako je to krenulo, jurio sam filmove po televizijama, bioskopima, Kinoteci, posle su došli video-klubovi. Danas je mnogo toga dostupnije, ali se za opskurne naslove ipak treba potruditi. Traženje je bitna stvar, čovek više ceni ono što nađe nego ono što mu padne u krilo.

Da li je naporno danas pratiti šta se sve dešava u svetu filma?

- Nemoguće je ispratiti sve. Poznajem ljude koji opsesivno gledaju fantastične količine svega i svačega, i nisam siguran koliko je to dobro. Skloniji sam da nešto pogledam i pustim da mi se slegne, porazmislim o onome što sam video. Pravim razliku između onoga što gledam jer je u ponudi za televiziju, a učini mi se da bi bilo zanimljivo za gledaoce RTS, i onoga što ispratim za svoju dušu i eventualno kolumnu. U bavljenju filmom i medijima, potrebno je opustiti se i ne jurcati pošto-poto za svime što je aktuelno, naprosto nema svrhe. Poslednjih godina mi je najzanimljivije analiziranje kako su ostarili filmovi koji važe za značajne ili su meni lično bili takvi.

Imate li još neku strast?

- Pank muzika. Sećam se kada sam 1979. prvi put video i čuo Pekinšku patku u emisiji "Leto na Adi", doživeo sam nešto poput Stendalovog sindroma. Ostao sam potpuno zatečen. Ljubav prema andergraund muzici traje i danas, i ne mrzi me da vozim stotinama kilometara da bih posetio svirku koja me zanima. Za takve akcije bitno je imati društvo, a to mi je supruga Milena, koja me trpi preko dvadeset godina. Imam dvoje dece, sin Marko studira ETF, a ćerka Aleksandra je upravo položila prijemni za dizajnersku srednju školu.

Bonus video: