"I DANAS ME ZOVU LOLA" Zlata Numanagić iskreno o Srećnim ljudima i najvećim greškama "TEŽAK JE ŽIVOT. Srećna sam što mogu da..."

Posle nekoliko godina pauze Zlata Numanagić se vratila na male ekrane. Gledali smo je u dve serije "Igri sudbine" i "Lako je Raletu".

Srećemo se na dodeli nagrada "Slobodanka Caca Aleksić".

- "Puž" je vitamin za dušu. Radila sam kao mlada jednu TV seriju za decu, ali me je Branko Milićević poništio jer je krenula njegova "Kokcica", koja je bila najbolja domaća serija. Pratila sam oduvek njihov rad. Branko i Caca su radili tzv. predstave za odrasle, poput "Hamleta u podrumu", što je dokaz da nema razlike u radu za decu i odrasle. Velika mi je čast što sam došla kao prijatelj kuće Aleksić i Milićević. Lepo mi je kad dolazim u "Puž", jer imam osećaj svečanosti.

Dovodili ste svog sina u "Puž", a sada su došle i nove generacije.

- Nije samo to moj slučaj. Nadam se da će neko posle Branka, kad prestane da glumi i upravlja ovom kućom, imati na umu koliko je ovo bilo posebno i drugačije od svih pozorišta u Beogradu. Rade svi lepe predstave, ali za mene je "Puž" najbolje pozorište na svetu.

Za vas su govorili da ste bili prva plavuša u Jugoslaviji za kojom su uzdisali, a posebno mangupi s Dorćola. Kako ste se osećali tih godina?

- Zaštićeno kao i danas. Sećam se, jednom sam se kasno peške vraćala niz Zmaj Jovinu ulicu i imala sam utisak da me neko prati, a onda je s nekog prozora neko povikao: "Ostavi komšinicu na miru, jesi li me čuo?" Osećala sam se uvek na Dorćolu kao u svojoj bašti.

Da li je bilo nekih neprijatnosti?

- Veoma sam srećna što danas nisam mlada glumica. Mene bi razapeli na krst, jer ja nisam oprezna, ne umem da se čuvam, sve bi mi videli i sve bi čuli od mene lično, ne bi morao niko da im prepričava, i ja bih propala pre nego što bih počela karijeru. U ta vremena ja sam imala prijatelje, novinare, kojima sam pričala veoma delikatne, intimne priče i nikada to nije završilo u novinama, a sada završite kad ništa ne kažete ili uradite. Nikad nisam volela da budem u žiži interesovanja. Sada me se sete kad dođu reprize i neke nove uloge...

Koliko vas je popularnost koštala privatnog života?

- Nije. Dešavalo se da mi priđu u restoranu u vreme ručka, pa dok se vi nekom potpišete, supa vam se ohladi. To je bilo nešto najstrašnije što je moglo da mi se dogodi.

Šta vam je značio Aleksandar Đorđević kao reditelj?

- On je mene stvorio kao glumicu. Igrala sam kod njega kada sam imala deset godina glavnu ulogu u "Kobnoj pločici", ekranizaciji dela Marka Tvena. Aca je umeo da se šali i kaže: "Mi smo prijatelji iz detinjstva, ali samo njenog." On je bio godina mojih roditelja. Radili smo mnogo u pozorištu, ali nikad nismo dolazili u sukobe. Do kraja njegovog života govorila sam njemu "vi", a on meni "ti". Tražio mi je da pređem na "ti", ali nikada nisam mogla.

Da li vas i dalje zovu Lola?

- Obavezno i danas. Stalno sam bila Lola, Lila, Lela, Lula.... Nekako mi se motaju ta imena. Jedino nisam bila Lala.

Kako pamtite snimanja serija "Srećnih ljudi"?

- Radili smo po pet dana jednu epizodu i imali smo probe kao u pozorištu. Smeta mi ta brzina kojoj se danas radi. Jedva sam se uklopila. Učenje teksta mi ne predstavlja problem, ali nije lako.

Karijera se gradi na odbijenim ulogama...

- Ne pitajte. Odbila sam jednog Želimira Žilnika u "Ranim radovima". Nisam razumela ništa oko toga. Samo je na portirnicu tatine firme došao tekst u kome neka devojka govori meni nepoznat tekst, golih grudi iz izvesnog "spačeka", to mladi i ne znaju koji je to automobil. Pitam tatu kaži mi šta je ovo, a on mi kaže da sama odlučim. Odbila sam. Bilo je još primera. Uloge su mi dolazile. Imam običaj da citiram svog divnog prijatelja Mišu Janketića, koji je rekao: "Dobio sam mnogo više nego što sam očekivao i dao sam mnogo manje nego što sam mogao." I mislim da je to usud svakog glumca.

Da li biste danas nešto uradili drugačije?

- Trebalo je tako da bude. Uvek sam znala i na vreme sam shvatila koje su moje mogućnosti.

Živeli ste u Americi. Da li biste se vratili?

- Da. Dopala mi se Amerika. Stekla sam tamo prijatelje za ceo život.

Hoćete li se vratiti u Albaniju, gde ste držali restoran u Sarandi?

- Ne. Bilo je to samo jedno leto. Moja prijateljica nije našla ko bi to radio, pa smo prepustili drugim ljudima.

Kako je u penziji?

- Težak je život. Srećna sam što mogu da radim i da me ljudi traže. S mojom penzijom mogla bih da platim račun i cigarete, koje su jedini moj porok, i kućnu hemiju... O nekom oblačenju i ishrani ne bi mogla ni da sanjam.