"RAK MI JE SPASAO ŽIVOT" Ispovest glumice i zvezde serije TUNEL Minje Peković o odrastanju u izbeglištvu i borbi s opakom bolešću

Glumica Minja Peković ima filmsku životnu priču. Za malo godina od rodnog Sarajeva stigla je do Subotice, a uspela je da osvoji i Sterijinu nagradu, nauči mađarski jezik i zaigra na njemu, ali i osvoji srca publike u seriji "Tunel". Danas prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Subotici govori o svom poslu, ali i tome kako se suočila s dijagnozom raka dojke i na koji način je iz te bitke izašla kao pobednik.

Zatvorili ste nedavno pozorišni festival Kustendorf s vašom monodramom "Bravo za klovna". Kakav je bio osećaj igrati za studente?

- Divan. Obradovao me je poziv Emira Kusturice. Premijera "Klovna" je bila 9. decembra 2022, a dan kasnije smo gostovali kod njega s "Kus petlićem", koji je preksinoć izveden 50. put. Na ovom festivalu sve je drugačije. Publika su moje buduće kolege, ali i neki koji su velika imena u svetu umetnosti. Srce mi je puno jer smo u brdima. Znate, ja sam osoba s brdskim genotipom. Moj "Klovn" se ovde najbolje oseća.

Kako ste onda završili u Subotici?

- Dug je bio taj put. Kad je počeo rat u Bosni, ja sam došla u Srbiju. Prvo smo živeli na jugu, pa na primorju, u Crnoj Gori, Beogradu, pa moje studiranje u Novom Sadu i onda je stigao poziv za zaposlenje u Subotici, koja je moja matična kuća i dan-danas. Ima tu puno simbolike. Prvi put sam ovde bila pre 15 godina.

Rat, odlazak iz Sarajeva, izbeglištvo... Pamtite li te godine?

- Bila sam dete, ali se svega sećam i nije mi izbrisano pamćenje. Svako raseljeno lice prolazi kroz jednu traumatizaciju, to je neko čupanje iz korena, a s druge strane, to je i iskustvo čeličenja... Iz ove perspektive svakako sve ono što se dešava danas ima korene u svemu onom prošlom i ima odjek u onom budućem, tako da nekako posmatram vreme kao jednu cikličnu putanju koja se desi u sekundi.

Kako ste došli na ideju da ispričate svoju priču o borbi s rakom dojke?

- U procesu lečenja, kao što radi i većina umetnika kad im se nešto dešava u životu, pokušala sam da filtriram stvarnost, da je dekodiram i analiziram... Puno mi je to pomoglo tokom tih šetnji, da sve to posmatram na pomalo apstraktan način i pokušavam da povežem sve ono što se u meni i oko mene u tom trenutku dešavalo. Osećala sam da će možda i nastati predstava. Posle se sve završilo i mislila sam da se neću više vraćati na tu priču. Međutim, došao je poziv od moje kuće da napravim neki solo performans. Pomenuta je Edip Pjaf, a ta muzika mi je sve vreme parala uši. Otvorila sam dnevnik koji sam pisala tokom terapija, ubacila sam tu divnu muziku i moje znanje francuskog i tako je nastala ova priča. Edit je dala toj priči zvuk i junakinji elan koji je pokreće. Nisam imala svest o količini te tuge, ali sam se ja nje oslobodila. Htela sam da budem glas svih onih koji kroz ovo prolaze.

Kako niste pali psihički?

- Ima tu svega. Svaka borba je različita. Bolest je za mene bila alarm i poziv na promenu. Sve mi se to desilo 2020. godina. Imala sam 37 godina.

Kakva je poruka nakon svega?

- Svi misle kad dođe ova bolest, da je tu kraj, a možda je tu spas. Rak nije došao mene da ubije nego da me spase. Umela sam kasnije u šali s prijateljima da kažem: Meni je rak spasao život. Sada živim potpuno drugačije.

Gledali smo vas nedavno u seriji "Tunel" Petra Ristovskog. Kako ste zadovoljni prijemom kod publike?

- Gledala sam seriju više puta. Veoma sam zahvalna Petru što se odlučio da pravi kasting i što je odlučio da dobijem glavnu ulogu. Moja ljubav prema glumi je došla iz filma, jer kao dete noćima nisam spavala i gledala sam filmove noću na Drugom kanalu. Mislila sam da mi se nikad u karijeri neće dogoditi da glumim pred kamerom. U seriji "Tunel" dobila sam priliku da osetim razne prostore i emotivna stanja svog lika.

Da li biste voleli da igrate "Klovna" u Sarajevu?

- Volela bih da odem u svoje Sarajevo. Nadam se da će biti prilike.

Veliki hit u Subotici je "Kus petlić", u režiji Milana Neškovića.

- Igrala sam kod Neškovića u "Komediji zabune", njegovoj prvoj profesionalnoj predstavi. Lepo je kad počinjete i pratite neke ljude. Imam osećaj da i ja rastem zajedno s njima. Nas dvoje smo vršnjaci.

Kada se vraćate u novo pozorište?

- Obnova traje 16 godina. U staro pozorište sam ušla jednom u bife i probnu salu. Nisam imala priliku da igram na toj sceni. Bili smo u obilasku. Sada ćemo imati izuzetne uslove za rad. Veliki je to posao ta selidba. Treba se preseliti u novi prostor i adaptirati sve predstave. Sad sledi selidba i navikavanje.

Ko će ga otvoriti?

- Samo ću reći da je šifra Milan Nešković.