"TOKOM RADA NA SERIJI IGRA SUDBINE POSTALA SAM DRUGA OSOBA" Una Kozić ima samo 23 godine, a ovo je njena prva VELIKA ULOGA

Glumica Una Kozić ima samo 23 godine. Mogla je da bude uspešan pisac, novinar, sportista, ali se opredelila da joj životni poziv bude gluma. Prvu veliku ulogu dobila je u domaćoj TV noveli "Igra sudbine", a trenutno sprema svoju diplomsku predstavu "Sladoled", koja će biti premijerno izvedena na Belefu.

Svaka mlada glumica bi želela takav početak jer vam dedu igra Miki Krstović, a oca Nenad Jezdić. Šta ste od njih naučili?

- Velika privilegija je bio rad s takvim glumcima, bolje ne bih mogla da zamislim svoj početak. Uz njih, bio je tu i Bane Popović i svima sam zahvalna na savetima.

Šta vam je bio najveći izazov?

- Imala sam veliku tremu jer sam želela da se pokažem u najboljem svetlu. Dosta sam samokritična, tako da je bilo teško da ispunim svoja očekivanja. Razmišljala bih posle snimanja kako sam nešto mogla bolje, ali sam se trudila i da učim na svojim greškama i dam sebi više oduška. Ne mora svaki put da sve bude savršeno.

Snimaćete i seriju preko leta, da li vas to raduje?

- Naravno. Naučila sam dosta stvari što se zanata tiče. To je nešto što nemamo prilike da usavršimo na fakultetu. Kad se setim sebe s prvog snimajućeg dana i sebe danas, to su dve različite osobe. Za ovih nekoliko meseci sam sazrela i kao osoba i kao glumica.

Napisali ste roman kao dete. Pišete li još i kakve teme vas zanimaju?

- Da, pišem, i to uglavnom na engleskom. To je moja najveća ljubav, opuštanje i beg od realnosti. Napisala sam nekoliko stvari. Zanimaju me razne teme, uglavnom mračne.

Pišete li svoj film ili TV seriju?

- Dosad nisam probala, ali nikad se ne zna. Volela bih da probam.

Kako ste se zaljubili u glumu?

- Mama me je kao malu redovno vodila u pozorište i bioskop, to mi se oduvek dopadalo. Sećam se da sam predstavu "Na slovo, na slovo" u Pozorištu na Terazijama odgledala nekoliko puta, bila mi je omiljena. Volela sam da imitiram, recitujem, da budem u centru pažnje, ali nikad nisam razmišljala o tome da studiram glumu. Čak sam želela da upišem kriminologiju ili psihologiju. Ali, spletom nekih okolnosti koje su se izdešavale u mom životu u poslednjoj godini srednje škole, odlučila sam se za glumu. Poslušala sam sebe, što mi je drago. U glumi sam se najviše pronašla, ona me ispunjava i čini srećnom. Ako budem nekad u mogućnost, volela bih da završim još jedan fakultet.

Da li ste imali glumačke uzore?

- Nisam. Ali, kao jednu od omiljenih ženskih glumica izdvojila bih Džodi Foster u filmu "Kad jaganjci utihnu". Često mu se vratim. Takođe, uživam da gledam Meril Strip i njeno glumačko umeće koje me uvek inspiriše.

Ko vam je najveći kritičar?

- Sama sebi. Sebi uvek govorim da može bolje od onoga što je urađeno. Ponekad umem da budem nerealna, ali se trudim da ne budem previše stroga prema sebi, što nije lako. Okružena sam ljudima koji me vole i podržavaju, ponekad daju dobronamerne kritike, i to je najbitnije.

Govorite engleski i nemački, a trenirate i umetničko klizanje. Koje još vaše talente nismo otkrili?

- Jezike obožavam, najviše bih volela kad bih imala vremena da se posvetim još nekom jeziku ili nekoj drugoj veštini. Pišem, sviram klavir i predajem engleski i nemački privatno.

Šta je za vas gluma?

- Predah od svega, opuštanje i sloboda.