"CVETKOVIĆU SAM PONUDILA ULOGU ZA KOJU SE ISPOSTAVILO DA JU JE ČEKAO 20 GODINA" Tara Manić o novoj režiji i radu sa studentima

Tara Manić je rediteljka čija dela dobro poznaje pozorišna publika. Sredinom marta premijerno je izveden njen novi komad "Kako sam naučila da vozim" u Hartefakt kući. Neobična i potresna duodrama prvi put izlazi iz ovog prostora jer će u sredu biti izvedena u sklopu Bucinih dana na sceni Doma kulture u Aleksandrovcu, što je povod za naš razgovor.

U vremenu kada svakodnevno slušamo i čitamo o nasilju nad ženama, pa i devojčicama, postavili ste delo koje na toliko slojevit način problematizuje društvene devijacije.

- Baveći se ovom za mene vrlo osetljivom temom, bilo mi je važno da joj pristupim duboko i sagledavajući svu njenu složenost. Iako je tekst "Kako sam naučila da vozim" star više od dvadeset godina, smatrala sam da je na delikatan i nežan način sagledao ambivalenost odnosa između Malecke i njenog teče u brojnim aspektima, ali i otvorio mogućnost čitanja iz današnjice. U dugim pregovorima s Hartefaktom razgovarali smo o tekstu koji je za mene važan i izazovan, adekvatan za ambijent Hartefakt kuće, ali i prirodan nastavak njihovog repertoara i osetljivih pitanja koja se tamo smelo otvaraju. I kada sam ponudila ovaj tekst Andreju Nosovu, oboje smo osetili da je to to, pravi tekst za ambijent, mene, Hartefakt kuću i trenutak.

S obzirom na to da Teča u ovoj drami nije klasičan prototip zlostavljača, jeste li imali vrstu bojazni da njegovi postupci možda mogu pogrešno da se protumače?

- Ne ulazim u procese proba noseći strah, jer se trudim da eventualne dileme i bojazni otklonim kroz pripremu sa svojim saradnicima, s kojima sagledavam sve elemente priče, ali i otvaramo naša osećanja o tekstu. Osim toga, nisam sigurna da postoji jednostavan, konzistentan prototip zlostavljača i samim tim ni njegova jedinstvena slika prema određenom obrascu. Kroz ovu predstavu trudila sam se da ne gradimo psihološke studije ili pojednostavljene koncepte žrtve ili zlostavljača, već da kroz iskustvo jedne devojčice, Malecke, pokušamo da odgovorimo na pitanja koja se tiču naše, kolektivne odgovornosti.

Može li odgovornost da se podeli?

- Ona je uvek na nama starijima, a ne na deci, kad je reč o traumatičnim iskustvima. Imala sam izuzetno poverenje u Martu Bogosavljević i Svetozara Cvetkovića i znala sam da uz njih i moje saradnike nećemo ponuditi stereotipno i pojednostavljeno, jednodimenzionalno predstavljanje ovog odnosa. Publika je prepoznala kao vrlinu naše predstave upravo tu ambivalentnost unutar likova Malecke i Teče, jer stvari u životu nisu crno-bele i zato ih je toliko kompleksno i teško prepoznati, zatim imenovati i konačno, prekinuti i rešiti.

Šta vam je bilo najteže tokom rada?

- Ovaj proces je bio intiman, vrlo ličan i pun poverenja. Uz ove glumce i moje saradnike: Vuka Boškovića, Zoranu Petrov, Vladimira Pejkovića, Selenu Pleskonjić i Aleksandru Lozanović ništa nije bilo teško. Svako od nas doneo je u ovaj proces svoje specifično osećanje odgovornosti prema ovoj temi i naša predstava je rezultat toga.

Čime ste se vodili kada ste birali glumce?

- Praviti podelu od dva lica je osetljiv zadatak zbog apsolutne upućenosti glumaca jedno na drugo, koja iziskuje njihovo međusobno poverenje i razumevanje. Od samog početka i prvog čitanja prevoda teksta Ivane Đurić Paunović želela sam da Svetozar Cvetković igra lik Teče, jer sam znala da će doprineti predstavi i čitavom procesu svojom senzibilnošću, kritičkim mišljenjem i razumevanjem za ovu temu, koristeći decenije svog glumačkog iskustva. Kada sam ga pozvala da igra Teču, ispostavilo se da je za isti tekst bio zainteresovan pre 20 godina, tako da je ovaj tekst našao svoj put nazad do njega.

Marta je posebno čarobna.

- Zajedno smo tražili glumicu delikatnog senzibiliteta, koja istovremeno poseduje dualizam - ženstvenost i zrelost, naspram dečje zaigranosti i naivnosti, a koja istovremeno ima snažan potencijal da donese ovako složen zadatak. Iako je vrlo mlada, Marta Bogosavljević zahvaljujući svojoj glumačkoj ranjivosti, otvorenosti i nežnosti, istovremenoj neverovatnoj scenskoj snazi i moći, delikatnoj unutarnjoj prirodi - iznova stvara nešto retko i posebno, što publika nedvosmisleno prepoznaje i prihvata. Marta i Svetozar stvorili su kompleksnu igru, koju publika prepoznaje kao životnu, istinitu, bolnu i potresnu.

Idete s ovom predstavom "Kako sam naučila da vozim" na Bucine dane. Da li ćete morati da radite novu režiju i koncept za taj prostor?

- Festivalsko igranje u okviru Bucinih dana je naš prvi izlazak van prostora Hartefakt kuće, u kojoj je predstava premijerno izvedena i u kontekstu čijeg ambijenta je i promišljana. Samim tim, igranju na Bucinim danima se posebno radujem. Svakako će biti neophodna izvesna minimalna prilagođenja, kao i na svakom gostovanju - ali nemam dilemu da će priča doći do publike na jednako nežan način. Hartefakt se postarao da naša predstava bude izvedena u optimalnim uslovima, na samoj sceni doma kulture "Miroslav Buca Mirković". Glumci će ponovo biti među publikom, bez ikakve distance i rampe - tako da se radujem susretu s festivalskom publikom i njihovim reakcijama u okviru Bucinih dana.

Da li nam nešto spremate za novu pozorišnu sezonu?

- Da. Trenutno se najviše radujem letu i slobodnom vremenu da sve sledeće projekte pripremam sa mojim saradnicima, što je jedna od najdražih faza svakog rada koji je preda mnom. Srećna sam što će predstave studenta režije u klasi Alise Stojanović "Prezreli", "Razlozi za život" i "Golotinja", na kojoj sam radila kao asistentkinja, publika moći da vidi na ovogodišnjem Belefu 28. juna u 19 sati u Ateljeu 212. Verujem u Milana Bogdanovića, Ognjena Dragovića, Radeta Josipovića, Anđelu Krunić i Ninu Račetu i jedva čekam da vidim njihove sledeće, diplomske radove.