"NISAM NI SANJALA DA ĆU POSTATI SLAVNA" Laura Pauzini za Kurir: Radujem se prilici da upoznam nove ljude i otkrijem Beograd

Laura Pauzini, jedna od najvoljenijih i najnagrađivanijih italijanskih kantautorki, nastupiće 18. decembra prvi put u Srbiji. Beograd će biti domaćin njenog dugoočekivanog nastupa u Areni, a srpska publika će konačno imati priliku da uživo doživi ovaj jedinstveni koncertni spektakl. Sa hitovima poput "La Solitudine" i "Viveme", Laura Pauzini nije samo pevačica već i priča za sebe u svetu muzike, uspešno spajajući svoj život i umetnički izraz na pet jezika. Očekujući veče ispunjeno emocijama i nezaboravnim trenucima, Laura u ekskluzivnom razgovoru za Kurir deli svoja očekivanja u vezi s nastupom u Srbiji, osvrće se na svoje početke, a otkriva i koji domaći umetnik ju je oduševio.

Kakva su vaša očekivanja za tu noć?

- Pripremila sam šou koji predstavlja putovanje kroz moju karijeru i život. Želim da se ljudi osete kao da su mi došli u posetu u mom domu. Održaću koncert, ali kada sam na sceni, ne volim da se ponašam kao diva. Više volim da se na sceni osećam kao da imam svoj sopstveni kauč i trpezariju, da bude moj dom. Želim da se publika oseti kao da smo prijatelji. Razgovaraću s njima, a pozvaću neke od njih da mi se pridruže na sceni, da pevamo i igramo.

Prepoznatljivi ste po svojoj otvorenosti i neposrednosti. Da li ćete i ovog puta omogućiti publici da bliže zaviri u vaš život?

- Prikazivaće se i snimci iz moje privatne arhive na video-bimu. Volim da objasnim ljudima kako su nastale neke pesme i šta se krije u stihovima. Iako je to koncert u Areni, biće intimno. Biće trenutaka popa, pop-densa i pop-roka, u kojima ćete istovremeno doživeti razne emocije. Nadam se da će vam se svideti, jer sam sigurna da ćemo osetiti povezanost.

Kako sa ove distance gledate na početke svoje karijere?

- Počela sam sa 18 godina i osećala sam se kao devojčica pred radnjom punom slatkiša. Nikada nisam razmišljala o tome da ću postati slavna, nisam ni sanjala to. Znala sam da želim da pevam ceo život.

Kad ste prvi put zapevali?

- Budući da sam rođena u malom selu u Italiji, mislila sam da je nemoguće biti poznat i prepoznat u celoj zemlji. Imala sam sreće jer je moj otac svirao u barovima, pa sam tako počela da pevam na njegovim nastupima tokom leta. To je trajalo deset godina, do moje 18. godine. U to vreme sam sebe zamišljala kao arhitektu koji tokom noći peva za klavirom u baru. Onda sam osvojila Sanremo i narednih godina sam živela kao... ne znam kako da vam objasnim, jer ni sama nisam mogla da shvatim šta mi se dogodilo. Moja priča je veoma čudna i na neki način posebna.

Da li vam je neko bio uzor tada?

- Nisam imala nikakve reference kao italijanska ženska umetnica van Italije, pa sam morala da izmislim kako to da postanem. Specifičan pristup u muzici mi nije dao priliku da imam nekoga koga bih mogla da kopiram ili da me bar inspiriše. Sve dok nisam upoznala mog idola Erosa Ramacotija. Zamolila sam ga da mi pomogne i otkrije mi kako je postigao toliku slavu u Evropi. Tada sam počela da govorim sebi da moram da shvatim da sam zaista poznata i da moju muziku peva mnogo ljudi širom sveta.

Uprkos velikoj slavi, čvrsto stojite na zemlji, što nije tako često u vašem poslu.

- Oduvek sam se trudila da budem skromna i da sa obe noge čvrsto stojim na zemlji. Iz jednog razloga, tako sam mogla bolje da uživam u svemu što mi se dešavalo i što je bio moj život. Tako da i sada gledam na sebe kao na devojčicu sa nežnošću i mnogo sam ponosna na svaki korak koji je napravila.

Da li biste nešto promenili?

- Promenila bih neke ljude. Mislim da bi svako. Kada bih vas upitala isto, verujem da biste identično rekli. U svakom poslu si okružen ljudima koji mogu imati loš uticaj na vas ili koji jednostavno nisu dobri po vas. Ne mislim samo na posao, već i na privatni život. Tako da verovatno bih, ako bih ponovo srela Lauru iz 1993. godine, dala joj listu imena koje ne treba da upozna i kojih treba da se drži što dalje.

Šta vas je inspirisalo da napravite film o svom životu?

- Mislim da je to poteklo od moje prve pesme "La Solitudine", koja je veoma lična jer sam je posvetila mojoj prvoj ljubavi Marku. U pesmi govorim o vozu kojim sam svako jutro u 7.30 išla u školu. Kada sam osvojila Sanremo, pitala sam se zašto su me pustili da pobedim. Zašto ja? I pomislila sam da je jedan od odgovora to što sam bila veoma otvorena prema publici. Nisam ništa krila od njih. Uvek sam govorila istinu. I tako nastavljam i u svojoj karijeri. Trudim se da budem inspirisana svojim ličnim i privatnim iskustvima. Osećam da mi je to mnogo pomoglo da i dalje imam ovakvu karijeru. Jer osećam da ljudi razumeju da ih ne lažem.