U vreme kada je svet bio mnogo mlađi, otišao sam s grupom drugara u bioskop. Zbog nekog iz ekipe moja majka je morala da nas sačeka posle projekcije jer je bilo kasno. Nakon filma rekla je da je ušla u salu u poslednjih pet minuta. "Šta vi gledate", prokomentarisala je, "gledala sam ovo pet minuta i neću moći da spavam večeras."
Film na koji je ušla bio je kad nas preveden kao "Invazija trećih bića", kasnije kao "Invazija telokradica". U toj poslednjoj sceni, jedna od glavnih junakinja prilazi osobi za koju misli da je njen prijatelj. Kamera se polako kreće prema njemu, on mirno stoji u sumornom okruženju drvoreda.
A onda se njegovo lice krivi u opaku fizionomiju, on upire prst u nju i ispušta zvuk kojim vanzemaljske kopije ljudi ukazuju na one prave. Čovek koji je centar jedne od najpamtljivijih i najjezivijih scena u istoriji ne samo naučne fantastike i horora nego i filma uopšte bio je Donald Saderlend.
Donald Saderlend je umro 20. juna, nekih mesec dana pre svog 89. rođendana. Reč je o jednom od najupečatljivijih glumaca koje je Holivud imao. Donald je inače bio Kanađanin i držao je do toga. Dobio je Orden za zasluge, drugi po rangu od onih koje dodeljuje Kanada, a bio je i jedan od osam istaknutih Kanađana koji su nosili državnu zastavu na otvaranju Zimskih olimpijskih igara u Vankuveru 2010. godine.
Bio je u prvom redu. U veoma dugoj i plodnoj karijeri dao je niz uloga i pokazao izuzetno umeće i neobično širok dijapazon. Zbog svoje harizme privlačio je pažnju u svakom kadru i s lakoćom je igrao kako negativce, tako i šaljivdžije i spadala. Njegove prve uloge kojima je stekao slavu bile su u poznatim ratnim filmovima - "Dvanaestorici žigosanih", "Mešu" i "Kelijevim herojima".
Donald je inače bio istaknuti antiratni aktivista, sarađivao je s Džejn Fonda i drugim istaknutim umetnicima. Nedavno objavljena dokumenta američke službe bezbednosti otkrila su da je početkom 70-ih zbog toga bio pod njihovom prismotrom.
I vidi se to, ta lakoća s kojom se sprda s vojskom kada kao priglupo spadalo Pinkli glumi generala i postrojava jedinicu, dok ozbiljni Li Marvin kipi od besa jer se ovaj previše uživeo u ulogu. A za to vreme Donald prikazuje sjajnu glumačku igru, tečno i prirodno prelazi sa šeretskog na podrugljivi osmeh, u zavisnosti od toga kome se obraća.
Ove njegove prve uloge bile su i komične, u njima se Donald Saderlend odlično snalazio, kao i nešto kasnije, recimo u filmu "Bafi, ubica vampira", koji je iznedrio poznatu seriju (sa drugom glumačkom postavom, doduše). Kadrove je uspešno delio sa zadivljujućim brojem vrhunskih glumaca iz nekoliko generacija, a uloge je neretko pružao prirodno dodajući likovima neke dublje dimenzije vidljive samo, kako se kaže, "okom posmatrača".
U spomenutoj "Invaziji trećih bića", njegov portret sanitarnog inspektora ima nečeg uznemirujućeg tokom celog filma, iako je on tamo realno najpozitivniji i najoptimističkiji lik. U restoranu gde su mu razbili šoferšajbnu se, recimo, nekako ne zna da li je zaista našao pacovski izmet ili je to kapar. Sličnu vrstu ambivalencije daje i mnogo kasnije u serijalu "Igre gladi", gde je predsednik Snou u obrnutoj situaciji - iako je očigledno surov diktatorski lik, dakle klasičan filmski negativac, on ima i dimenziju logike u svom tom ludilu.
Kako to obično biva, nekoliko Donaldovih potomaka se bavi filmom, od kojih je solidan uspeh postigao njegov sin Kifer, naročito visokooktanskom serijom "24". Ali Donald je više glumac starog kova, neko ko je samom svojom pojavom obogaćivao film i ostavljao utisak čak i epizodnim ulogama poput dobro obaveštenog enigmatičnog agenta ko zna koje tajne službe u filmu "Dž. F. K". Sada svojim prodornim očima posmatra naš smrtni svet. Slava mu.
