Čuveni pesnik Mika Antić imao je samo jednu želju pred smrt. Poverio ju je svojoj, tada prvoj komšinici, Dudi.
Miroslav Mika Antić, veliki srpski pesnik, umro je 24. juna 1986. godine nakon duže bolesti. U tom trenutku već je bio oboleo od raka vilice, zbog čega su mu odstranili deo jezika.
Činjenicu da više ne može da govori pesnik je teško podneo. Mnogo je pio i, skoro fanatično, slikao. Mora da je znao da mu se zemaljski život bliži kraju jer se pobrinuo da ga uredi i završi svoje poslove na ovom svetu.
Iste noći kada je umro, u ruke Dude iz komšiluka stiglo je pismo pisano Mikinim urednim rukopisom. Poslednja želja pesnika bila je samo jedna - da ga poštede suvišnih konvencija.
- Kad me budu iznosili, neka pročitaju "Besmrtnu pesmu". A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira "Pirav manga korkoro". Niko ne sme da mi drži govor - pisalo je, prenosi Istorijski zabavnik.
Počeci Mike Antića
Rođen je 14. marta 1932. u Mokrinu. U istoj školskoj klupi, u Kikindi, sedeo je sa Jovanom Ćirilovim, a prijatelji su mu bili Zuko Džumhur, Momo Kapor, Arsen Dedić.
Sa samo šesnaest godina napisao je prve pesme koje su izašle u časopisu Mladost. Sa osamnaest mu je odštampana prva zbirka pesama "Ispričano za proleće”.
Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Život je proveo u Novom Sadu.
Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima – bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. O njemu je napisano puno tekstova, ali nikako dovoljno.
Andrić ni da čuje za njega
Priča koja se i danas prepričava po kuloarima kaže da je Antiću najveća želja bila da ostvari kontakt sa našim nobelovcem, Ivom Andrićem. Ipak, slavni književnik nije bio raspoložen za upoznavanje.
Tačna pozadina koja se krije iza ovoga do danas je ostala nepoznata, a priče kažu da ga je Andrić izbegavao zbog Mikinog boemskog života. Kako su tvrdili njihovi savremenici, taj stil života bio je neprihvatljiv za Andrićevu kancelarijsku prirodu i asketizam, pa nije hteo kontakt s takvim društvom.
Jednom je Mika, kako se pričalo po kafanama, bio s našim džudistima, reprezentativcima, u Aranđelovcu. Voleo je džudo i smatrao je da je to filozofija života. Oni su hteli da porazgovaraju i da se slikaju s nobelovcem, koji je večerao u izolovanom salonu "Starog zdanja“ i gustirao crveno vino. Zamolili su Miku da posreduje, ali Andrić je to odbio – nije ga interesovao.
Mira Banjac mu plela čarape
Kad se iz Pančeva preselio u Novi Sad, pisac je došao praznih ruku. Tad ga je primio pesnik Mihail Babinka i ponudio mu jednu svoju sobu i nešto novca. Tu je živeo s prvom ženom Bubom. (Kasnije je Mika u znak zahvalnosti ulicu u kojoj je živeo u Novom Sadu nazvao po svom Mihailu Babinki).
Dobio je posao u Dnevniku, gde je pekao novinarski zanat, a nakon razvoda od Bube podigao je plate za godinu dana unapred, da bi nju isplatio kad je završena brakorazvodna parnica. Tako je 12 meseci živeo bez primanja, imao je samo neke honorare i dosta se zlopatio.
I tada je Mira Banjac brinula o njemu. Odlazio je kod nje i njene majke na ručak, poklanjala mu je čarape da ne ozebe. On to nikad nije rekao svojoj majci i sestrama, nikad se nije jadao. Čak je sakupio pare i kupio sestri cipele za matursko veče, govorili su njemu bliski ljudi.
Smrt
Mika Antić umro je bašti svoje kuće u Ulici Mihaila Babinke u Novom Sadu, 24. juna 1986. godine, baš dana kada je dobio Avnojevsku nagradu. U tom trenutku već je bio oboleo od raka vilice i hirurzi su mu odstranili deo jezika. Činjenicu da više ne može da govori pesnik je teško podneo.
Mnogo je pio i, skoro fanatično, slikao. Tada je nastao ciklus predivnih slika suncokreta "boje sunca" koju je Mika dobio mešajući oker sa zlatnim prahom. I tako je Mika Antić umro sa zlatom na rukama! Pokušali su da mu operu ruke, ali prah nije silazio. Mika je ležao na odru dok su mu šake svetlucale kao u biblijskoj priči. Na onaj svet pesnik otišao je zlatnih ruku.
(Kurir.rs/ L. S.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
