NEMA SVETLA NI TUNELA: Naš glumac četiri puta doživeo kliničku smrt, ovako je preživeo "Sa ONOG SVETA polako dolaziš sebi, kao..."

Glumac Radko Polič, ostavio je neizbrisiv trag u filmskom i pozorišnom svetu. Rođen je 18. avgusta 1942. godine u Črnomelju, a studije je završio na Akademiji za gledališče, radio, film i televiziju u Ljubljani.

Bio je angažovan u vodećim slovenačkim pozorištima, a nastupao je i u neformalnim grupama širom Jugoslavije. Njegovo najbolje filmsko ostvarenje je uloga u filmu Idealist (1976), za koju je nagrađem Zlanom arenom u Puli, Carem Konstantinom u Nišu, te na festivalu u Moskvi 1977. Dvostruki je dobitnik Prešernove nagrade.

Ipak, možda najzapaženija rola u domaćoj kinematografiji je svakako kapetan Ditrih u "Balkan ekspresu", po kojoj ga generacije pamte.

Borba za život

Njegov život poslednjih godina obeležila je konstantna borba za dah, budući da je sve vreme bio priključen na kiseonik.

- Ja sam 24 sata na kiseoniku, a to još i ne bi bio problem nego ja moram na svakih 6 sati da se inhaliram da bi na taj način uneo lek kako bi mi pluća uopšte radila. Što se srca tiče, sad je to OK. Imam 8 stentova, pa sam po tome rekorder u Sloveniji. A što se pluća tiče, ja sam bio stravičan pušač. Znao sam da popušim po 4-5 paklica dnevno. Pa ja samo jednu paklicu popušim dok popijem kafu. Tako da pored srca i pluća nakupilo se tu još nekih stvari i tako sam ja u zadnjih 7 godina čak četiri puta umro. Jedva su me spasili - rekao je glumac u intervjuu za Mondo.

Gledao smrti u oči

Zanimljivo je da je četiri puta umro, a u pomenutom razgovoru opisao je do detalja kako je izgledao njegov susret sa smrću.

- Najteže je bilo pre nekoliko godina. Tad sam živeo u stanu u prizemlju. Kad sam ustao jedno jutro, nestalo mi je vazduha, pa sam poslednjom snagom otvorio prozor, zgrabio telefon i probao da nazovem hitnu. Ali nisam mogao, nego sam umro. Neka moja komšinica iznad mene me je nekako čula, pa se spustila iz stana i našla me kako visim iznad prozora. Ona je onda nazvala hitnu, pa su me ubacili nazad u stan, gde su onda pokušali da me reanimiraju. Pošto to nisu uspeli odvezli su me u Urgentni, gde su me vratili u život. Od tada imam stravične probleme, pluća su mi otišla u ku*ac totalno - izjavio je, pa dodao.

- Dugo sam bio u Kliničkom centru u Ljubljani i nikako to nisu uspeli da poprave, pa sam morao na kiseonik. I na sve to posle jedno mesec i po dana sam imao opet zastoj i tada su me jedva spasili. E, od tada moram da se inhaliram na svakih 6 sati.

Nema svetla, ni tunela

Kao neko ko je četiri puta umro, kako kaže, otkrio je šta se dešava tada kada čovek ode na onu stranu. Ima li tunela, svetla?

- Ma sve je to laž. Jedino što se sećam da je uvek bilo kada sam umirao da sam pomislio - ao, majko, odoh ja. I drama. Kada su me vratili u život, bilo je kao da sam se ponovo rodio. Ništa ti nije jasno. Pola sata dolaziš sebi i to je kao novo rođenje. Gledaš ljude oko sebe, nemaš pojma zašto svetlo, zašto tama, zašto se nešto pomera, šta to pričaju. E, onda polako vremenom shvatiš da si se ponovo rodio. Baš kao dete. Sad znam kako je to kad se rodiš. Stravično ti smeta svetlo kada se to desi. Boli. I nemaš pojma šta se dešava oko tebe. Ne možeš da se setiš ko si, gde si. Ništa ti nije jasno. Treba ti dva-tri sata da sastaviš sliku – aha, ja sam Radko, tu sam u bolnici.

Prisetio se i poslednjeg puta kada su se lekari borili da ga vrate u život.

- Svaki sledeći put kad umireš sve se ponavljalo isto. Nema veze što si već jednom umro, što imaš neko pređašnje iskustvo. Potpuno jednaka iskustva. Poslednji put su me spašavali baš dugo. Umro sam negde između 5 i 6 ujutru i onda su me spašavali ceo dan. Bilo je vrlo teško. Mislili su da ću imati oštećenja na mozgu. Drugi ili treći dan su sa mnom razgovarali kao sa detetom. Iako sam im rekao da znam ko sam i gde sam, objasnili su mi da moraju polako sa mnom jer su se bojali da imam oštećenje mozga pošto sam dugo bio na onoj strani. Ali eto, mozak radi, iako je telo otišlo u ku*ac - kaže Polič.

A na pitanje ima li istine u tome da čoveku kada umire ceo život prođe pred očima, Polič kaže:

- Ne, ne. Umreš u sekundi. Možda se to dešava kad neko umire minut, dva ili tri. Meni se baš ugasilo sve. Odjednom nestaje zvuk. Kao da ga blenduješ. Blenduješ zvuk, blenduješ svetlo. Sve polako nestaje i mrak. U toj sekundi ti prođe – gotovo je, adio, ćao.

Slavni jugoslovenski umetnik preminuo je 15. septembra 2022. godine, a jednu od poslednjih uloga odigrao je u seriji "Ravna gora" Radoša Bajića.

(Kurir.rs/I.M.)

Bonus video: