BOSANSKI LONAC ODLIČNO KOMUNICIRA S NAŠOM PUBLIKOM ALI GA VOLE U INDIJI I SAD Reditelj Pavo Marinković o festivalima i životu u EU

Hrvatski reditelj Pavo Marinković biće jedan od gostiju predstojećeg 31. Festivala evropskog filma Palić, koji se održava od 20. do 26. jula u Subotici i na Paliću. Publika će biti u prilici da pogleda srpsku premijeru njegovog novog filma "Bosanski lonac", koji adresira ovde dobro poznato i blisko pitanje imigrantskog iskustva.

Povodom Marinkovićevog dolaska i projekcije njegovog filma u okviru takmičarske selekcije "Paralele i sudari", 23. jula u 18 časova u bioskopu "Abazija" na Paliću, ekskluzivno razgovaramo o "Bosanskom loncu", njegovom dosadašnjem uspehu, kao i prethodnim iskustvima s palićkog festivala.

Film je nastao (delom) i na vašem ličnom iskustvu boravka i života u Austriji. Vi ste Hrvat, živeli ste u više evropskih zemalja, a vaš film govori o iskustvu jednog Bosanca u emigraciji. Da li ste hteli da napišete "bosansku priču", ili da ona bude i univerzalna?

- Mislim da univerzalno uvek dolazi iz individualnog. O njemu ne razmišljam unapred, ali se nadam da su tema i način kako je priča ispričana dovoljno jaki, pa da onda ona sama po sebi postane univerzalna. Priča ovog filma nije samo "bosanska", ona je naša, svih onih ljudi koji su imali nekakve svoje udobne živote u bivšoj državi i zbog rata ih napustili. Kako je Hrvatska postala deo EU, cela birokratska zavrzlama kojoj je izložen Faruk više nije bila moguća, pa je protagonista, da bi priča bila uverljiva, trebalo da bude iz drugih delova bivše Juge. Bosna se činila idealnom, percipirana kao žrtva, posebno početkom devedesetih, kada je Austrija primila ogroman broj prognanika iz BiH, a istovremeno izložena laganoj islamofobiji danas, gde oni koji su nekad bili dobrodošli danas odjednom postaju tiha pretnja.

Stoga mi se, uz već poznatu blagost i prilagodljivost tih ljudi, činilo idealnim da protagonista priče bude tzv. Bošnjak, ali vrlo svetovnih, meni bliskih urbanih nazora. Isto tako, hteo sam demontirati kliše prisutan u austrijskom, a donekle i u zapadnoevropskom filmu, gde su ljudi s našeg podneblja mahom prikazivani kao primitivci, vrlo često kriminogenog ponašanja.

Ali ono što su dosadašnje projekcije pokazale, a u što sam se i sam uverio, film odlično komunicira s kompletnom eks-ju dijasporom, bez obzira na to jesu li ljudi iz Hrvatske, BiH, Srbije ili neke druge bivše republike. I prepoznaje tu bolnu prazninu kao proizvod nepronalaženja samog sebe u tom novom okruženju. I to je ono što priči daje dubinu. Barem se nadam. Nakon projekcija u Austriji imao sam dirljive razgovore s tzv. običnim ljudima, ali i razna intelektualna nadmudrivanja na temu Ive Andrića ili EKV. Isto tako, film je bio odlično primljen u dvema "najfilmskijim" zemljama u svetu, u Indiji i SAD, što valjda znači da u njemu postoji nešto univerzalno.

Vaš film balansira između komičnih delova i ozbiljne drame. Na koji način ste razmišljali o tom odnosu?

- Mislim da se radi o onom što je meni lično blisko, mojoj sklonosti prema drami i komediji. Komedija i drama su brat i sestra. Za razliku od komedije i, recimo, farse, ili drame i melodrame. Meni najdraži reditelji, poput Bila Forsajta, Aleksandera Pejna, pa i Trifoa, u svojim najuspelijim filmovima balansiraju upravo između ta dva žanra.

"Bosanski lonac" je "ljudska priča" u kojoj emocije imaju važno mesto. Kako ste vi gledali na taj balans angažovanog i "ljudskog" u vašem filmu? Da li vas i koliko zanimaju bosanske i austrijske politike, ili je ono humano vama u apsolutnom fokusu?

- Politiku čujem, ali je ne slušam. Nastojim svirati svoju muziku. Ali, naravno, ona je u filmu nešto što nas determinira. I ovde, ili recimo u "Ministarstvu ljubavi". Nešto sa čime se humanost sudara.

Ali fokus će kod mene uvek biti na čovečnosti, ma šta to danas značilo. Jedan američki kritičar iz Pejnove rodne Nebraske, Leo Adam Biga, takve je filmove promućurno nazvao "human comedies". U Evropi su takvi filmovi koliko-toliko na ceni tek ukoliko su proizvod filmske industrije tzv. velikih zemalja - Francuske, Velike Britanije, Nemačke... Ali male zemlje su u plasmanu takvih filmova zakinute ukoliko se ne dogodi neko čudo. A čuda se u pravilu ne događaju. To je snobizam koji me smeta, a kojem smo često izloženi. Tešim se da upravo zbog toga moji filmovi stvarno jako dobro prolaze u Indiji. Tamo je upravo ono "ljudsko" prioritet.

Kako ste zadovoljni uspehom filma?

- Kad nezavršena verzija filma nije bila pozvana na Berlinale, sledeći važni cilj bio je Lokarno, selekcija "Pjaca grande". Kad ni tamo nismo ušli, nismo previše filozofirali: dobili smo priliku otići u Sarajevo, te u sekciji "Open er" imali osam rasprodanih projekcija, što je pomoglo da se za film čuje. I bili pozvani na dva manja festivala A kategorije: u glavni program IFFI Goa, te u Talin. Za 11 meseci obišli smo već 16 festivala, a pozivi i dalje stižu.

Na Paliću ste pre sedam godina bili s filmom "Ministarstvo ljubavi". Kakve uspomene i sećanja imate sa ovog festivala i kako se na njemu osećate?

- Za festival sam dugo znao, a kolega Želimir Žilnik, kojeg izuzetno cenim, o njemu mi je lepo pričao, te preporučio "Ministarstvo ljubavi", koje je tada gledao u Beču. Jedino mi je bilo žao što se "Ministarstvo ljubavi" tamo prikazalo pre negoli se dogodio incident s pokušajem zabrane filma u Hrvatskoj. Projekcija je bila u bioskopu "Lifka" i mala dvorana je bila ispunjena do poslednjeg mesta. Šest meseci kasnije, film je u Hrvatskoj ekstremna desnica označila skandaloznim, te pokušala sprečiti emitovanje na HRT. Film je ipak bio prikazan u kasnom noćnom terminu s rekordnom gledanosti. Sada sam veseo i uzbuđen što će "Bosanski lonac" srpsku premijeru imati baš na Paliću. Koliko sam upoznat, festival vode vrhunski ljudi koji shvataju film, a meni je čast biti deo toga društva.