"IZGLEDALO DA SE OVA VRSTA FILMOVA UGUŠILA U ZOMBIJIMA, SMRTONOSNIM VIRUSIMA I RAZORNIM RATOVIMA" Nikola Popević o TIHOM MESTU

U jeku rasprava o životnoj sredini i zagađenju, na striming platforme stiže treći film iz serijala "Tiho mesto", s podnaslovom "Dan prvi". Naša civilizacija ne poznaje samo zagađenje nastalo usled rada industrije, emisije izduvnih gasova, nekontrolisanog odlaganja otpada i tome sličnog. Ne toliko očigledano, ali jedan od problema života u savremenom svetu jeste zagađenje bukom.

"Tiho mesto: Dan prvi" počinje podatkom da Njujork prosečno emituje buku od 90 decibela, što je, kako kažu, nivo neprestanog vrištanja. Naš bučni svet, ne samo civilizacija već i životinje, naizgled je laka lovina za agresivne vanzemaljce, tzv. anđele smrti, iz ove filmske franšize.

Prvo "Tiho mesto" postiglo je ogroman finansijski uspeh i unelo dah svežine u naučnofantastične apokaliptične horore, kada je izgledalo da se ta vrsta filmova ugušila u raznim varijantama zombija, smrtonosnih virusa i razornih ratova.

"Anđeli smrti" inspirisani su "tuđinima" začetim u "Osmom putniku" i nastavcima, kao i sličnim bićima u "Mrklom mraku" ili "Životu". Reč je o teško zaustavljivoj pretnji sa neke ekstremno negostoljubive planete koja je iznedrila čvrst i agresivan oblik života, jer samo takav tamo može opstati. Inspirisani zemaljskim insektima, ovakvi vanzemaljci bude nelagodu jer nas podsećaju koliko je čovek krhak.

"Anđeli smrti" su jedinstveni jer se orijentišu isključivo prema zvukovima i svaka buka kod njih izaziva žestoku agresivnu reakciju. Ovo se može tumačiti kao kritika našeg bukom zagađenog sveta, neka vrsta više sile koja nas kažnjava baš zbog toga. Međutim, apsurdnost osetljivosti njihovog čula sluha i ubilačkog reagovanja, iako im ljudi ne služe za ishranu, čini ovo stvorenje isključivo - filmskim.

Jeste to lepo smišljeno da se gledaoci identifikuju sa likovima u situacijama "dajte da vidimo kako će se snaći i kako su sebi organizovali život u tim uslovima", ali Zemlja je prirodno bučno mesto i nije objašnjeno kako "anđeli smrti" ne reaguju agresivno na vodopade, kišu i oluje, prirodne pojave koje protagonisti sva tri filma koriste kao zaštitu. I ne samo to, tako čvrsta stvorenja sama prave buku, ruše, grebu, razbijaju toliko da se čovek zapita kako bi, da stvarno postoje, filtrirali ono na šta reaguju kad imaju samo to jedno čulo.

Ali hajde da prihvatimo da je scenarista tako podelio karte i da se u tri filma polako otkrivaju detalji u vezi sa ovim bićima koja nam pojašnjavaju šta su, koje su im motivacije i slabosti. Na tom nivou sva tri filma funkcionišu sasvim solidno. Uzmimo da su "anđeli smrti" nekako uspeli da za kratko vreme zbrišu veći deo ljudske (verovatno i životinjske) populacije i da su preživeli morali za to isto kratko vreme korenito da promene način života.

Razmišljanjem o ovom filmu dolazimo do spoznaje koliko zavisimo od sluha, koliko je naša komunikacija zasnovana na zvuku, kao i koliko je zvuk lako proizvesti. Apsurdnost ovog koncepta, imati neprijatelja istančanog sluha, skoro neuništive građe i velike brzine, leži u tome što čovek ne može dugoročno funkcionisati potpuno tih.

Da li je realno da prolaze meseci a da se niko ne zakašlje, ne kine, ne hrče ili ne vrisne u snu usled svakodnevnog stresa? Ali dobro, junaci se grčevito bore za život i smišljaju kako da se odbrane, a možda i uzvrate novoj vrsti na vrhu lanca ishrane.

Zanimljivo je da u sva tri filma glavninu radnje nosi neko hendikepiran - prvo gluva devojčica, a u poslednjem onkološka pacijentkinja. Ovaj dodatno otežavajući faktor verovatno sprečava preterano razmišljanje o gorepomenutim apsurdnostima. Fokusiranjem na pojedince, "Tiha mesta" nas nagone da se identifikujemo s njihovom željom za životom i to ih čini uzbudljivim. I dobro, jeste zabavno posle filma razmišljati o tome kako bismo se mi snašli ako bismo se obreli u upravo ogledanom filmu.

Bonus video: