"BIO JE SIROČE, A OCA NIKAD NIJE PRESTAO DA ČEKA" Ispovest Bećkovića o majci, teškom životu, a ovako je upoznao Veru Pavladoljsku

Najveći srpski živi pesnik i akademik Matija Bećković prvi put je objavio prozno delo. Knjiga-pod nazivom "Majka Zorka" izašla je nedavno u izdanju "Vukotić medije".

I napokon, Matija Bećković, nadovezujući se na majčina kazivanja, prvi put piše o svom životu, odrastanju i školovanju, patnji za ocem i majčinoj teškoj borbi za bolji život svoje dece. U knjizi su i prvi put objavljene fotografije i pesme - navodi se u predgovoru.

Jedna želja

Knjiga koja se čita u dahu može se kupiti u svim knjižarama, kao i kod izdavača u Dečanskoj 21 u Beogradu, gde smo i sreli Bećkovića.

- Majka Zorka se redovno ispovedala hartiji. Pišući, svako slovo je kvasila suzama. Reči su joj kapale iz očiju. Kad bi obrisala suze, čekala je da se hartija osuši pre nego je poveri koverti.

Pisala je običnom, a kasnije hemijskom olovkom. Slova su se kupala u suzama, ali nisu se razlivala. Koliko god da je imala hartije, ispisala bi je i produžila da piše po marginama dok pismo ne uokviri vencem reči, ne ostavljajući nepopunjenu ni belu tačku.

Pisala je onako kako je govorila, mešajući ekavski i ijekavski. Rukopis joj je ličio na EKG, a pravopis na puls. Negde bi iznenada stavila tačku ili veliko slovo usred reči, kao kod Marka Miljanova. Zapeta nema. I one kojima je pisala svojim pismima je zaplakivala i razboljevala, pa su na kraju njena pisma izgledala kao spisi isplivali iz potopa - navodi Bećković.

Veliki pesnik i akademik kaže da je od majke želeo samo jedno.

- Poslednjih godina njenog života dao sam joj poveliku crvenu svesku bez linija i predložio da za mene ispiše svoj životopis. Ona je to prihvatila kao nešto što joj neće biti teško i ispisanu svesku mi brzo vratila. Kad sam to pročitao, video sam da je napisala manje od onog što je znala i što sam od nje slušao godinama - seća se Matija.

Kako je dobio ime

On kaže da nema više takvih žena i ljudi.

- Kao dete sam uživao glas nekog ko dobro pamti. Često je i ona od mene tražila da joj prepričam kako je bilo nešto čemu je bila svedok i ona sama. Verovao sam da sam zapamtio kako sam u porođajnim mukama izgovorio prvu reč.

Trčeći počasni krug svog života, vratio sam se crvenoj svesci i majčinim zapisima dodao svoje pesme i zapise, koji su više njeni nego moji. Mnogo toga se ni ja ne sećam ili ne želim da se sećam, kad se ono samo ne seća mene. Nema više ni onakvih žena ni onakvih ljudi. Ni na slikama. Prošlost je postala književnost.

Srpski pesnik, književnik i akademik Matija Bećković rodio se 29. novembra 1939. godine. Majka nije želela da ga nazove drugim imenom, jer joj je tako, dok je bila trudna, u snu kazao njen pokojni brat.

- Rodićeš sina i daćeš mu ime Matija - bio je glas koji je Zorka Bećković poslušala.

Majčin odlazak u zatvor

U knjizi Matija piše o tome kako je doživeo njen odlazak u zatvor, ali i kako je ona doživela njegov odnos prema budućoj supruzi Veri Pavladoljskoj.

- Na raspust školske 1959/1960. krenuo sam uskom prugom do Nikšića, a od Nikšića na Kapetanovo jezero na planini Lukavici, gde su se moji preko leta izdizali. Iz Nikšića do Kapetanovog jezera moglo se skoro pola puta putovati kamionom do rudnika boksita na Kučkom brdu.

U ranu zoru, zajedno s rudarima, popeo sam se na kamion, žut od boksita. Na kamionu se nismo imali za šta uhvatiti, pa smo se tumbali i padali, a na okukama leteli jedni drugima u zagrljaj. Kad smo stigli do gradilišta, ušao sam u radničku menzu da povratim dušu. Boleo me je stomak. Bio sam sav rastresen i rasenjen. Rudari su u slast jeli đuveč jakog mirisa žut kao kolomast, koji im je kutlačom, kao kranom, sipan u limene tanjire, koji su poskakivali. To me još više dotucalo i rasenjivalo i u meni razvezivalo sve što je bilo slabo zavezano. U onom beutu pred očima mi je iskrsavao lik moje devojke, koja je ostala u Valjevu.

Kao za slamku hvatao sam se za zvučnu vrednost njenog imena, čija su me slova podizala svetlucajući po okolnim brdima. Počeo sam da pričam o njoj neznancima za stolom, koji su me gledali praznih očiju(...).

Vera Pavladoljska

Imao sam u džepu list papira na kocke i krenuo u susret nenapisanoj pesmi koju sam slutio i nazirao u svemu oko mene, a iz nje me kao refren dozivalo njeno ime. Pesmu sam pisao tog leta, a objavio je 1960. godine u novembarskom broju studentskog lista Vidici u Beogradu. Malo ko je znao da je to ime jedne devojke, učenice šestog razreda Valjevske gimnazije. Majka Zorka je odmah rekla: "Sad moraš da je ženiš. Kako bi to bilo da je ženi neko drugi, a da je ti opevavaš."

Posle dve godine pesma je objavljena i kao knjiga, bibliofilsko izdanje Radomira Stevića Rasa. Dao mi je dva primerka. Jedan sam poklonio Veri za njen 21. rođendan.

Nisam ni u snu snio gde će me odvesti ta pesma, ni da će Vera Pavladoljska postati ne samo moja prva pesma nego i moja prva knjiga i moja žena i majka moje dece. Pesme znaju više od pesnika.

Stevan Raičković mi je govorio kao "Santa Marija della Salute"

Stevan Raičković mi je govorio, mnogo godina kasnije, da je od svega važnije što sam tu pesmu napisao za Verinog života, što je ona tu pesmu čitala i videla svojim očima. Po tome se razlikuje od tolikih ljubavnih pesama pisanih posthumno. Recimo, od pesme "Santa Marija della Salute" Laze Kostića.

Bonus video: