Hrvatska glumica Edita Majić, napustila je glumačke bvode i 2004. godine postala karmelićanka u samostanu u Avili (Španija), a onda je pet godina živela kao pustinjakinja.
Više od 18 godina, o njoj se ne zna ništa,a samo njena porodica zna gde je i kako živi.
Srca publike je osvojila ulogama Salome i Antigone, a izdvojila se prefinjenošću i glumačkim talentom. Rođena je u Splitu i a njena majka razvela se od Editinog oca kad je Edita bila jako mala.
Njena majka se preudala kada je Edita imala oko dve godina i svog očuha je odmah prihvatila kao oca, a i on nju. Dobila je dva polubrata koje je obožavala.
Edita je isprva studirala slikarstvo, ali je prekinula studije zbog Akademije dramske umetnosti u Zagrebu, a onda se opet vratila u Split da bi tamo odigrala svoju prvu veliku ulogu u predstavi "Salome".
Već 1999. na Pulskom filmskom festivalu nagrađena je Zlatnom Arenom za sporednu ulogu u filmu "Da mi je bit morski pas". Do 2002. godine njena karijera išla je uzlaznom putanjom, a onda je donela odluku dve godine kasnije da se okrene bogu.
Od tada ne prestaju diskusije o razlozima zbog kojih je povukla tako drastičan potez, na koji se nijedan čovek ne odlučuje tek tako. Izabrala je najstroži red u Katoličkoj crkvi - karmelićanke koje žive po najstrožim pravilima, bez kontakta sa spoljnim svetom.
Osim toga, Edita je odabrala samostan svetog Josipa u španskom gradu Avila, rodnom gradu najpoznatije mističarke Svete Terezije Avilske, koja je vekovima bila inspiracija mnogim slikarima, piscima i pesnicima.
Četiri godine o njenom životu iza samostanskih zidina znala je samo njena majka i uža porodica. A onda se četiri godine kasnije saznalo da će 2008. položiti tzv. večni zavet siromaštva, čistoće i poslušnosti, te će ostatak svog života provesti u siromaštvu i odricanju. Tim činom ona je samo potvrdila da je put kojim je krenula, počeo mnogo godina ranije, još dok je bila glumica i kad je počela da razmišlja o odlasku u časne sestre.
Na pitanje zašto se odlučila za tako veliku žrtvu, Edita je jednom odgovorila:
- Za sve je zaslužan Bog. Ja sam obična grešnica kojoj se on smilovao. Nikakva moja žrtva nije dovoljna da mu vratim ljubav koju mi daje i koju osećam. Njemu zahvaljujem na svemu što imam.
Pre nego što je ušla u manastir ispričala je kako će izgledati njen budući život.
- Moj manastir pripada strogom redu. Nismo doslovno bose, nego nosimo sandale. Leti smo bose, a zimi smemo da nosimo čarape. Imamo vrt za šetnju, a u njemu se nalazi i kapelica u koju se sestre povlače da budu same s Bogom. Sve poslove, od kuvanja, čišćenja, pranja do rada u vrtu, obavljamo same. Ljudi nam pomažu darivajući hranu i druge potrepštine. Sestre ne poseduju ništa svoje i sve je zajedničko. Sedam meseci u godini se posti, ostalo vreme jedu se mlečni proizvodi, riba i povrće - govorila je ona dok se još oglašavala u medijima.
(Kurir.rs/I.M.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
