"I posle 30 godina, ovaj film nikoga ne ostavlja ravnodušnim" Nikola Popević o crnoj komediji sa Majklom Daglasom

Zvuči kao kliše, ali postoje filmovi koji zbog svoje teme ili poruke nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Snimljen još 1993. godine, "Pad" (Falling Down) Džoela Šumahera s Majklom Daglasom u glavnoj ulozi odličan je primer, pošto kod gledalaca izaziva oprečne reakcije ne samo na osnovu ideološkog i/ili političkog opredeljenja već i usled teškoće da neku kompleksnu temu sagledaju dalje od sopstvenog okvira.

Reč je o filmskoj Roršahovoj mrlji koja će kod zaslepljenih, slabo obrazovanih i uljuljkanih u zabludu o svojoj nepogrešivosti izazivati ili neutemeljeno oduševljenje, ili odbojnost.

Filmska kritika i literatura imaju svoj udeo u pogrešnom razumevanju ovog filma - ocenjen kao akcioni triler, krimi-film ili drama, zapostavljen je ključni žanr kome je najbliži, a to je crna komedija. Vidljivo je to, scenario, replike, Daglasova vrhunska glumačka igra, urnebesni su; međutim, veliki broj načetih problematičnih tema ne samo američkog nego većine savremenih društava, poput života u velegradu, kulturnog i ekonomskog raslojavanja, nebrige prema čoveku, rasnih tenzija i nerealnih očekivanja od sebe i sveta, izazivaju niz neprijatnih reakcija jer svako se nekada našao u situaciji da poželi da pukne/pš- i krene da milom ili silom isteruje svoju pravdu.

"Pad" dodatno komplikuje stvar poigravanjem sa stereotipima i posprdnim stavom prema svima njima, od filmskog klišea policajca na poslednjem radnom danu, pa do stvarnih društvenih i etničkih manjina. Di-fens (eng. "odbrana"), kako Daglasovog lika naziva odjavna špica (a prema tablici s njegovog oronulog automobila), otpušten iz neke vojne agencije, sada opsednut zabludom o bivšoj supruzi i ćerki, kreće u "avanturu malog čoveka u ratu sa savremenim svetom".

Di-fens sve vreme ekstremno reaguje na situacije s kojima se svi mi na ovaj ili onaj način suočavamo, ali smo naučili da oćutimo i prihvatimo ih kao deo svakodnevice, a što ne znači da su suštinski u redu. Čak i ako se neko u stvarnosti pobuni, često bude shvaćen kao džangrizav; s druge strane, ovaj filmski lik posle nervnog sloma, tokom svog pada, kao odgovor bira sve ozbiljnije nasilje.

Naizgled naivan u nebrizi za sopstvenu bezbednost, očajan u činjenici da više nema šta da izgubi, izgubljen u svetu kome više nikome nije potreban, isterivanje pravde u stilu Radovana Trećeg ("da pobijem go**a i gotova stvar") ima istovremeno tužan, privlačan i komičan efekat.

Vrhunske su scene ispravljanja previsokih cena u prodavnici i potonje plaćanje; sukoba u restoranu brze hrane gde zbog kašnjenja od tri minuta ne može dobiti doručak i pitanje gostima zaplašenih oružjem "da li neko vidi razliku između ovog bednog spljeskanog hamburgera koji sam dobio i ove lepote na slici", na šta se jedini javi mali crni dečak; očigledno besmislenog raskopavanja ulica, što izaziva saobraćajni kolaps, na šta mu dečak koji se slučajno tu zatekao pomaže da aktivira ručni raketni bacač, a što zna "jer je to gledao na televiziji".

Bio bi potreban još jedan tekst ove dužine da bi se nabrojao niz sjajnih komičnih i tragičnih detalja iz svakodnevnog gradskog života. "Pad" je jedan od filmova koji su zanimljivi i za više gledanja jer se pri svakom može zapaziti ponešto novo i prepoznati neko lično iskustvo.

Zanimljiva je činjenica da je jedan od, po mom mišljenju, najboljih scenarija svih vremena uradio izvesni Ebi Ro Smit, sporedni glumac i čovek koji ima još samo jedan dugometražni film po svom tekstu, vrlo slabu komediju "Kola 54, gde ste?" Više nije imao prilike da radi.

"Pad" je sniman na mestu gde su se 1992. odigrali čuveni neredi u Los Anđelesu i po delu kritičara je tek odraz godina u kojima je nastao. Međutim, po mnogo čemu je aktuelan i dan-danas, što ne govori mnogo toga dobrog o stanju u našem društvu. Ne bude li želje da se stvari korenito promene, nije teško zamisliti ni neke manje zabavne Di-fense.

Bonus video: