"Najhrabriji filmovi, kao i u vreme crnog talasa, dolaze iz Srbije" Ognjen Sviličić o selekciji Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije

Reditelj i scenarista Ognjen Sviličić, tri godine zaredom, selektor je glavnog takmičarskog programa Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije - LIFFE, koji se održava od 25. do 30. septembra. Reč je o nagrađivanom autoru filmova "Oprosti za kung-fu", "Armin", "Takva su pravila", "Glas" i scenaristi ostvarenja "Otac", "Noćni život", "Bićemo prvaci sveta", "Čuvari formule", "Majka Mara".

- Osnovni kriterijum po kojem uvek biram filmove za ovaj festival je želja da publika pogleda najbolje iz bivše Jugoslavije. Dakle, ideja je da na jednom mestu imamo pregled filmske produkcije regije koja je kulturno, jezički, a i rodbinski i prijateljski povezana. Dakle, dobrodošli su filmovi svih žanrova. Ovde lične preferencije stavljam u stranu i trudim se da ponudim pošten pregled onoga što su autori od Vardara do Triglava snimili. Moram reći da sam u slučaju Srbije morao da izostavim filmove "Čuvari formule" i "Majka Mara" jer sam na njima sarađivao kao scenarista. Kako je Sarajevo postalo jedan veliki festival koji našu regiju povezuje za svetom, želja mi je da Leskovac bude festival koji je koncentrisan na bivšu Jugoslaviju. U Leskovcu možemo videti ko je šta napravio, on može postati mesto gde, osim publike, i autori mogu videti glumce koji im trebaju, možda i ostvariti neku saradnju.

Imaju li filmova iz glavnog takmičarskog programa nešto zajedničko?

- Da, svi ovi filmovi imaju zajedničku nit - čim se pojavi prvi kadar na platnu, gledalac zna, ovo je bivša Jugoslavija, takva je scenografija, takva su lica ljudi. Recimo da nas ova selekcija podseća da pripadamo istom prostoru. Ove godine kao da su se autori regije dogovorili i svi napravili film o porodici. Ali nisu to baš uvek porodice na kakve smo navikli. Ima ih svakakvih, gotovo nijedna nije srećna. Ali ko je ikad video srećnu porodicu, kao što bi otprilike rekao Tolstoj. Možemo reći da je najčudnija porodica u makedonskom "Domaćinstvu za početnike", sastavljena od odmetnika koji se hrabro bore sa osudom okoline. Tu su i dve hrvatske porodice u strašnom zagrljaju patrijarhata, jedna u Slavoniji - "Sveta obitelj", i druga u Dalmaciji - "Samo kad se smijem". Obe su nesrećne, samo jedna pre Drugog svetskog rata, druga danas.

Nisu baš srećne ni porodice u Srbiji, jedna se na prilično zanimljiv način bori s propašću radničke klase, pa se film i zove "Radnička klasa ide u pakao", a jedna druga porodica se susreće s ratom koji im kuca na vrata u "78 dana". Ni u Sloveniji nije mnogo bolje, tu je jedan nesrećni dečak u potrazi za zamenskim ocem u "Uzoru", a tu je i film koji na izuzetno topao i zanimljiv način priča o velikom slovenačkom glumcu, kao i o porodici i njenoj važnosti. Film se po njemu zove "Pero". Tu je i jedna porodica u nastajanju, film o svadbi. Ali i pre nego su se sastali, izgleda da su se svi rastali u crnogorskom "Živi i zdravi". Na kraju, tu je i emotivno razorna priča o dečaku i majci, porodici koju je politika razdvojila u "Lost Country". Ove sve priče nam, po ko zna koji put, govore o tome da svi mi, u bilo kom delu regije živeli, delimo iste porodične probleme, samo su nam možda neki put rešenja drugačija.

Kako biste ocenili filmsku produkciju?

- Nažalost, većina produkcije u regionu je zavisna od filmskih fondova, neke vrste filtera koji javni novac raspoređuje autorima. Moram priznati da me sve češće zapanji nedostatak provokativnih tema i snažnijih filmova. Naime, naša regija je puna korupcije, nasilja, političkog pritiska. Puno je nekažnjenih zločina iz vremena ratova. Gotovo niko o tome ne pravi filmove, a oni bi trebalo da služe upravo tome da ispričamo priče koje se niko ne usuđuje da ispriča, da se očistimo i krenemo napred. Mislim da u ovom slučaju dosta filmskih fondova igra izrazito negativnu ulogu, gotovo otvoreno sugerišu autorima da se manu "ćorava posla". Autori se, u želji da prežive, okreću takozvanim intimnim pričama, odlaze u istoriju ili otvoreno podržavaju politiku, što, narodski rečeno, znači da su uglavnom podvili rep među noge i mudro ćute, nadajući se nekom novcu za dečje, istorijske, biografske filmove ili komedije. Ovde moram napomenuti da još uvek, kao i u vreme crnog talasa šezdesetih, uprkos svemu, najhrabriji i najprovokativniji filmovi dolaze iz Srbije. Film poput "Lost Country", koji govori o krađi izbora, nikad ne bi bio snimljen u nekoj drugoj zemlji regiona.

Treći put ste selektor leskovačkog festivala, šta vam znači LIFFE i zašto mu se uvek vraćate?

- Moram da se zahvalim svom prijatelju, reditelju Darku Bajiću, koji je bio umetnički direktor festivala i koji me je pre tri godine pozvao da radim ovaj posao. On ga je postavio kao platformu na kojoj se publika sreće s produkcijom regiona, a autori pozivaju na međusobnu saradnju. Ovaj festival je, dakle, zamišljen kao mesto saradnje filmskih autora iz regiona i to je razlog za izuzetno zadovoljstvo što sam deo sjajne ekipe koju vodi Dragan Jović i koja dovodi filmsku industriju u grad inače poznat po izvrsnom roštilju i ponosan na svoju industrijsku i radničku istoriju. Leskovac pruža izuzetno gostoprimstvo i to je drugi razlog što volim da radim posao selektora za ovaj festival. Naime, kako sam kao autor prošao dosta filmskih festivala, shvatio sam da su za uspešan filmski festival potrebne samo dve stvari: jasan koncept i dobar domaćin. LIFFE ima oba elementa za uspeh i zbog toga mi je čast i zadovoljstvo da radim na njemu.