"Poker sa životom najbolja je igra" U ekskluzivnom razgovoru Sofi Tarner govori o seriji "Džoan" i tome koliko je njena junakinja opsednuta dijamantima

U ekskluzivnom intervjuu za TV Ekran, koji je dala u sklopu grupnog razgovora sa celom ekipom serije, Sofi Tarner otkriva kako je posle Sanse Stark i živopisne, ali fiktivne "Igre prestola" doživela lik i delo žene koja je bila i ostala jedna od najvećih heroina londonskog podzemlja.

Šta je presudilo da je zaigrate?

- Prijalo mi je to što imam priliku da glumim stvaran lik, pravu ženu. To je verovatno bio i glavni razlog što sam prihvatila rolu u ovom projektu. Od početka mi je bio privlačan taj Džoanin gotovo pa nepristojan apetit za avanturu i izazove. Mnogi u ovoj seriji vide priču o kradljivici, ali mene su privukli svi oni razlozi zbog kojih je prihvatila takav život. Zbog požrtvovanosti prema ćerki došla je u iskušenje i to joj je zauvek promenilo život. Džoan je, želeći da stvori novi svet za sebe i šestogodišnju ćerku Keli, odlučila da razvije bogat svet svojih alter ega, pomoću kojih je zavodila i usavršavala se u zanatu lopova sve dok nije postala vrhunska kradljivica dijamanata.

Kako ste doživeli Džoan, kao junakinju ili negativca?

- Obe strane svi nosimo u sebi. Ono što volim u Džoan jeste njen smisao za humor, način na koji je razgovarala s ljudima i to što se nikada nije pridržavala društvenih normi. Njen put je uzbudljivo istraživanje otpornosti, žrtve i snažne ljubavi majke koja je odlučna da obezbedi bolju budućnost za svoje dete. Za glumca lik kao što je Džoan predstavlja jedan od najuzbudljivijih izazova. Imala sam priliku da igram ženu titanijumskog samopouzdanja, ali satkanu od toliko bola i trauma.

Priča o Džoan jeste priča o uspehu jedne žene u muškom svetu. Jeste li uspeli da se prepoznate u toj temi?

- Džoan je imala tu neverovatnu snagu i nepokolebljivu samouverenost, što je u to vreme bilo prilično retko, pa čak i društveno neprihvatljivo. Mogu da zamislim koliko je njen karakter za to vreme bio zbunjujući. Ona nije prihvatala odbijanje. Njen stav je bio da njoj pripada ceo svet. Donekle razumem tu njenu opsednutost dijamantima. Oni su simbol života kakav nikad nije imala, a kad jednom zagrizeš tu zabranjenu jabuku, teško je živeti bez njene slasti. Volim njen citat: "Kad bih mogla da imam sve dijamante ovog sveta i svoju ćerku, to bi bio divan svet." Iz te rečenice shvatate njenu celu ličnost i nažalost, uvidite i zašto je ona žrtva sopstvene tragedije. Ako se u stvarnosti okrenete zločinu, teško da ćete moći da budete i idealan roditelj.

Zanimljiva je ta ljubav publike prema negativcima. Postoji li neka logika u obožavanju zločinaca?

- Uvek su okolnosti te koje nekoga povedu na stranputicu. Kada pristanete na partiju pokera sa životom sa onim kartama koje su vam dodeljene, morate je odigrati najbolje što umete. Za negativce kao što je Džoan se navija jer su njene namere dobre. Kad neko to radi za svoju ćerku, ne možete ga kriviti. Istina je da će majka zbog deteta otići i na kraj sveta.

Imali ste priliku da upoznate pravu Džoan. Kakav je bio osećaj?

- Bila sam tako nervozna. Govorila sam sebi: "Ako joj se ne sviđa ono što sam uradila, sve ćemo snimiti iz početka." Sve te misli vrtele su mi se po glavi. Ali u trenutku kad je Džoan ušla, samo je briznula u plač. Nismo ni rekli ništa kad je dodala: "Savršeno je." Bio je to veoma emotivan sastanak. Naučila sam mnogo toga upoznavši je. Dala mi je potpuno drugačiju perspektivu sebe. Naučila sam pomalo o njenoj drskosti, o toj magiji pomoću koje je dominirala prostorom, tonu kojim se obraća ljudima. Mogao si čuti iglu kako pada na pod dok je govorila. Delovalo je kao da ceo svet vrti oko prsta. Reč je o zaista neverovatnoj ženi.

(Kurir.rs / TV Ekran / Nikola Dražović)