Goran Jevtić ponovo igra ženu: "Ministarka" je nešto najveće i najbolje što sam u životu uradio! Teško da tako nešto može da se ponovi dvaput u životu

Na daskama pozorišta Madlenijanum 17. novembra premijerno će biti izveden komad u režiji Ivana Vukovića "Gordost i predrasuda", u kojem će jedini glumac biti Goran Jevtić. Tumačeći dvostruku ulogu, lik gospodina Darsija, ali i služavke koja u delu nije imala dovoljno prostora, ovom kultnom romanu Džejn Ostin doneće novu perspektivu. Uz muziku po tekstovima Laze Kostića, Alekse Šantića i Jovana Dučića, publika će imati prilike da ga čuje i kako peva, a dramski umetnik za Kurir je otkrio kako se snašao pred novim izazovom.

- Tumačim lik Darsija, a zapravo to je služavka koja će postati Darsi. Bio sam upoznat s delom Džejn Ostin, ali nisam nikad razmišljao o ovom liku, sve dok mi nedavno Milena Marković nije rekla da je svaka žena imala svog Darsija. Ovaj komad ne obrađuje tipične likove, već percepciju koju o njima imaju služavke. Likovi su ogoljeni i imaju potpuno novu dimenziju, što je bilo inspirativno za mene kao glumca. Pritom, nisam nikad učestvovao u ovakvom vidu komada, to jest predstavi s pevanjem.

Publika će čuti i vaš glas?

- Naravno. Svi pevamo. S tim što ženski deo ansambla peva perfektno i božanstveno, ja više pevam iz lika.

Da li ste pronašli nešto blisko u liku koji tumačite?

- Zapravo mi uopšte nije blizak. On malo priča, ne pokazuje emocije i sledi neka pravila. On je klasični engleski tip, dok sam ja, s druge strane, privatno tipični čovek s Balkana. To je dalo dodatni izazov celom procesu, a pored toga, Darsi je velika ličnost u književnosti, poput Hamleta ili Romea.

S druge strane, tumačite i lik jedne ne tako tipične služavke. Otkud to?

- Komad je smešten u vreme rata, a u tom momentu je bilo skupo držati mušku služavku. Drugi mogući razlog je - što da ne. I, naravno, treći jer je Ivanu i meni postalo neobično da radimo nešto a da ne sarađujemo (smeh). Vi izaberite koji razlog je najlogičniji.

Nakon "Gospođe ministarke" ponovo ćete oživeti ženski lik. Da li je sada lakše ući "u ženske cipele"?

- Igram dominantno Darsija, tek sam u momentima služavka Flo. Naravno, "Ministarka" je nešto najveće i najbolje što sam u životu uradio. Teško da tako nešto može da se ponovi dva puta u životu.

Koliko je zapravo teško igrati dominantan lik u suprotnom polu?

- Velike stvari poput vlasti ili ljubavi i sve što može da vas zanese briše polove. U takvoj situaciji ličnost je mnogo bitnija od njenog rodnog identiteta. Mislim da takvi likovi malo razmišljaju i osećaju se u skladu sa svojim polom. Ako je vlast toliko jaka, kao što je bila u slučaju Živke ministarke, ona ne zna za pol. Ni rat ne zna za nacionalnost. Ljudi stradaju, ginu i nestaju, ali u tom momentu više nije važno koje su nacionalnosti i kakvu vlast su posedovali. U tim situacijama ne postoje polovi i zbog toga mi je bilo lako da igram jer nisam igrao ženu, već ličnost.

Da li je lakše igrati dramu ili komediju? Šta vama više leži?

- Komediju uvek igram kao sopstvenu dramu, a s druge strane se trudim da dramu olakšam komičnim sredstvima i zbog toga su mi to podjednake stvari iako su dijametralno različite za publiku. Ono što je meni drama na sceni treba da proizvede komediju kod publike, a ono što je komično publici, s druge strane, u meni kao liku koji igra i pravi dramu. Svoje uloge sam pravio između ta dva naizgled suprotna žanra, iako u suštini to nisu. Nikad nisam bio čisto komičan u svojim ulogama, niti čisto dramski.

Šta je teže izmamiti publici, osmeh ili suzu?

- Osmeh, ali onaj iskreni. Zapravo, osmeh je još i lako izazvati, ali onaj duboki smeh je težak posao.

(Kurir.rs/Igor Matić)

 Poslušajte šta kažu zaposleni u pozorištu "Boško Buha" o statusu kuće: