"Moje vreme tek dolazi" Bane Tomašević o novoj ulozi u seriji "Ljubav u tišini" zbog koje je čaše lomio zubima

Iako je na sceni i pred kamerom oživeo mnogo raznih likova, publika glumca Branislava Tomaševića najviše pamti po ulogama negativaca. Poslednjeg u nizu, kriminalca Tadiju, pokazao je u tek emitovanoj finalnoj sezoni "Močvare". Ali već za deset dana publika će dobiti priliku da ga vidi kao romantičnog momka u novoj seriji "Ljubav u tišini".

O tome zašto mu je drago kad u pozorištu ne dobije aplauz, kako je odlučio da postane i pevač i šta je presudilo da posle skoro 25 godina karijere dobije glavnu rolu na televiziji, ovaj glumac Narodnog pozorišta otkriva u razgovoru za TV Ekran.

Još smo pod utiskom Tadije, mnogi bi rekli jedan baš gadan tip...

- Trudio sam se da ga što više napravim takvim. Primetio sam da me ljudi vole u ulogama negativaca. Počelo je sve sa Šonetom u "Gorkim plodovima", nastavilo se s Miškom Zvornikom u "Ubicama mog oca", sve do Tadije. Najveća potvrda da sam dobro odigrao takav lik jeste to što u kafiću neki ćelavi, istetovirani i nabildovani tipovi požele da mi plate piće (smeh).

Imamo li svi mi to nešto loše u sebi?

- Oni koji me tek upoznaju često me pitaju da li je moguće da ja tako fin igram zle likove. Verovatno svi u sebi imamo neku prljavu, zlu i ružnu notu. U realnom životu, oni osvešćeniji, trude se da je potisnu. U jednom intervjuu Pera Božović je opisao kako mu je bilo žao što je igrao nekog negativca. Pitao se odakle mu to zlo. Kad dobije pravu ulogu, dobar glumac uspe da kod gledalaca proizvede ono što treba. Trudim se da svakom liku dam najbolje od sebe, a hvala bogu, počeo sam da dobijam i uloge koje nisu zle.

Je li dosadno igrati dobre ljude?

- Okolnosti u kojima smo živeli poslednjih decenija uticale su na to da neki ljudi s margine postanu prisutni u našim životima, najčešće putem medija, pa i bliski publici. Ali koliko ih ljudi u serijama zavole, u pozorištu to nije slučaj. U predstavi "Godine vrana" igram upravnika logora Alojza Kavrana, vrlo zlog tipa. Kad god izađem na poklon, publika mi ne aplaudira, ne podržava zlo. Posle mi kažu da sam bio fenomenalan, ali da su me mrzeli dok sam ga igrao. I bude mi drago (smeh).

Konačno je stigao i jedan dobar tip u seriji "Ljubav u tišini".

- To je Vladimir Bošković, koji se zaljubljuje u Romkinju. On je porodičan čovek, s roditeljima je vlasnik privatne kompanije, ima biznis, ženu i dvoje dece, ali u tom ljubavnom odnosu oseća neku prazninu. Vuče ga kafana. Iskren je...

Serija predstavlja sudar dve kulture, dva sveta.

- Verujem da će biti zanimljivo publici da vidi novi ugao života Roma. Svakodnevno smo zajedno i logično je da nekad dođe do preplitanja emocija. Partnerka u seriji mi je Alis Dunica, inače pevačica koja ima svoj bend i posebnu energiju. Pokazala je i izuzetan glumački dar.

Pevate li vi u seriji?

- Još ne, a možda ću i zapevati. Snima se i dalje.

Publika vas je već upoznala kao pevača, i to pevača koji voli kafanu.

- Pripremam svoj projekat "Kad se Bane dohvati kafane". Nije isključeno da će moja nova pesma koju sam pre neki dan završio ući u seriju.

Da li je to što lepo pevate bilo presudno da dobijete ulogu?

- Nije. Snimili smo pilot-epizodu, a potom su producenti rekli da je serija realizovana zbog jedne scene u kojoj sam ja učestvovao i razmaštao je. Reditelj me je pitao da li se sećam Bore u "Skupljačima perja", koji rukom razbija čašu. Rekao je da hoće nešto tako, a ja sam ponudio bolje rešenje. To je scena u kojoj čašu lomim zubima.

Nije trik?

- Ovom scenom sam hteo da napravim omaž svom ujaku. Pamtim iz detinjstva porodična slavlja, svadbe i ispraćaje, gde je muzika svirala ispod šatora. A moj ujak, kad se napije, počne da žvaće staklo, prvo čaše, pa pređe na bokal. Onda krv počne da mu lipti iz usta, pa drži krpu u ustima. Uradio sam isto i svi su se oduševili. Kada smo snimali scenu u novom prostoru, kartica nije radila, pa smo morali da je ponovimo. Tako da sam žvakao staklo tri puta i nisam se posekao jer sam tehniku učio od najboljih.

Otkud ideja da se okrenete muzici?

- Sve je počelo posle mjuzikla "Ljubav i moda" u Madlenijanumu, kada sam sarađivao sa Aleksandrom Kovač. Snimio sam pet pop pesama, želja mi je da ih snimim još toliko i objavim album. U međuvremenu sam snimio jednu kafansku "Noćas pijem" i ljudi su na nju veoma dobro reagovali. Inače posle predstava, kada ostanemo u Narodnom pozorištu da se družimo, najčešće posle "Ženskog orkestra", predstave koju igramo više od 10 godina, dosta pevamo. Najviše mi traže da pevam Nela Mihailović i Nataša Ninković, a i moj kum Vuk Kostić ima neke želje. Planiram da i sa Alis snimim duet.

Kako ste, pored tolike ljubavi prema muzici i odrastanja kraj oca muzičara, postali glumac?

- Uvek me je gluma privlačila. Kako u Gornjem Milanovcu, gde sam odrastao, nisam imao baš mnogo prilike da se srećem s pozorištem, glumu sam zavoleo gledajući filmove i serije. Kasnije me je sticaj okolnosti odveo u pozorište, mada želim više da se posvetim kameri. Uz muziku sam rastao, ona ima posebno mesto u mom srcu i dalje želim da se izražavam muzikom. Suština je samo da ljude učinim srećnim, da im bude lepo i zanimljivo.

Kako gledate na skoro četvrt veka rada pred kamerom?

- Proletelo je kao dlanom o dlan. Mislim da nisam dobio pravu priliku, ali i nije sve zavisilo od mene. Ili je to samo moj lični utisak. Možda će mi ova serija otvoriti neka vrata. U narednih dvadeset godina želim više da radim. Volim da radim, da sam u pokretu i aktivan. I ako sam radio dovoljno, nisam ostvario sve što sam želeo.

Da jeste, ne bi ostalo mesta za nadu.

- Naravno, čovek treba da traje, u tome je suština. Nije dobro ni kad planete, pa izgorite. Drago mi je što sam prisutan u kontinuitetu i želim tako da nastavim.

Četrdesete su mnogima donele profesionalni početak.

- Dolaze tek najbolje godine. U svom duhu ne osećam koliko ih zapravo imam. Čak mislim da mi je tek 30. Osećam se snažno, a opet imam neko iskustvo. U takvom stanju čovek može najviše da da.

Zanimljivo je da ste jedan od troje glumaca koji su deo "Velike drame" u Narodnom od njene premijere.

- Bila je na moj rođendan 22. februara 2002. To je u poslednjih nekoliko decenija najduža dramska predstava na beogradskim scenama. I sigurno ćemo ući u istoriju, ako već nismo. Drago mi je što sam još jednom učestvovao u ispisivanju istorije srpskog pozorišta kada smo s Narodnim imali premijeru u londonskom Gloub teatru, gde smo igrali "Henrija VI".

Znači li vam saradnja sa stranom produkcijom otvaranje novih horizonata ili samo veći novac?

- Strana produkcija ništa ne znači osim ako ne radite s velikim rediteljem. A voleo bih da radim s nekim velikim imenima, za svoju dušu. Imamo našeg Kusturicu, a san svakog glumca u Srbiji je da igra kod njega. Jer, živeti u Kusturičinoj eri, a ne igrati kod njega, jeste hendikep. Postoje reditelji s kojima saradnja nije pitanje para. Ako ga zaslužiš, novac sam dođe. Svoj posao nikada nisam ni posmatrao kroz novac, već kroz lično ispunjenje.

Onda razmišljate o njegovom smislu?

- Da, i posmatram ga višedimenzionalno. Život nije samo posao i samo naš život u nekim osamama.

Jeste li srećni što pripadate ovom vremenu?

- Jesam. Da sam rođen u nekom drugom, ne bih sreo ženu s kojom sada živim. Ispunjen sam, zadovoljan i srećan. Ovo je moje vreme i volim da živim u njemu sa svim njegovim vrlinama i manama. Trudim se da ga prilagodim sebi jer nikada nije bilo srećno vreme, uvek su, posebno na ovim prostorima, bila neka previranja, nesreće i ratovi, pa su ljudi živeli. Mora da se živi i traži način kako da se najlakše organizuje život. Čim nam je bog ponudio sve ove stvari oko nas, svako može da bira šta hoće, ja češće biram lepe stvari.

Mislite li da je sve lepo što vam se desilo zavisilo od vas ili ste imali sreće?

- I jedno i drugo. Ako se ne bavite nečim i ne radite na nečemu, neće vam se desiti tek tako. Snovi se ostvaruju tek ako na njima radite.

To pričate i sinovima?

- Da. Pričamo o svemu što njih zanima, najčešće o košarci (smeh).

Primećujete li prolaznost najviše po tome kako deca rastu?

- Osećam kod sebe zrelost. Nije vezana samo za godine, već i za iskustvo. Za glumca je važno kako izgleda i na koji način stari. Ima ljudi koji su u mladosti bili prelepi, ali ružno stare. Drago mi je što godinama dobijam nešto što nisam imao kad sam bio mlađi. Verujem da moje vreme tek dolazi (smeh).