"Jedan krug na ringišpilu pobedio je moj strah" Nevena Nerandžić o prvoj glavnoj ulozi na televiziji, izazovima pred kamerom i selidbama koje su je oblikovale

U međuvremenu, pozorišna publika zavolela ju je i u mjuziklu Pozorišta na Terazijama "Flešdens", a stigle su je nagrade za umeće koje je pokazala pred kamerom. Ipak, ekranizacija romana Jelene Bačić Alimpić tek je prošla sud publike.

Koliko vam se život promenio sa emitovanjem serije "Ringišpil"?

- Zapravo, i ne naročito, što me raduje. Možda više primećujem da me ljudi prepoznaju, a lepi komentari koje čujem me raduju.

Nosi li glavna uloga teret?

- Ne, ona pre budi neku vrstu odgovornosti, naročito u ovakvom slučaju gde je reč o liku iz jedne od najprodavanijih knjiga domaćeg autora. Jer, svaki čitalac svojom maštom vizuelizuje lik i ima određena očekivanja. Nikad nije moguće ispuniti baš sva, ali nadam se da smo uspeli da ih opravdamo što više.

Vidite li neku simboliku u tome što ste se kao devojčica plašili ringišpila?

- Zanimljiva mi je ta paralela. Ulazak u ovaj projekat takođe nije bio bez straha. Ali, eto, može se reći da ga je "jedan krug na ringišpilu" odagnao.

Jeste li poželeli i nakon snimanja da nastavite sa časovima baleta?

- Želje i mogućnosti nisu uvek usko povezane. Volela bih da se ponovo susretnem sa baletom, ali mislim da mi se to nekako i do sada dešavalo spontano, bez nekog naročitog planiranja. Svakako se redovno susrećem sa njim u predstavi "Flešdens" Pozorišta na Terazijama.

Da li je upravo balet bio najteži zadatak na ovom setu?

- Definitivno je bio najveći izazov na snimanju, naročito što je reč o ozbiljnim baletskim tačkama. Trudila sam se da dam svoj maksimum iako sam svesna sam da moj maksimum u realnosti ne može ni da priđe minimumu jedne prave primabalerine. Za to, uostalom, postoji filmska magija. Svakako da ću posle ove serije još više poštovati umeće baletskih igrača.

Koliko vas je serija navodila da razmišljate o teškim temama kojima se bavi, poput raspada porodice ili zabranjene ljubavi? Komplikujemo li nekad sami život?

- Naravno, s obzirom na to da lik koji tumačim prolazi kroz vrtloge svih tih tema. Sigurno da često umemo da zakomplikujemo sebi život, ali isto tako postoje stvari na koje ne možemo da utičemo. U svakom slučaju, važno je voditi se optimizmom i verovati. To bar sigurno možemo.

U vašem slučaju vera se isplatila nakon što ste u osmom razredu napisali tekst za školske novine o svojoj želji da postanete glumica. Da li se snovi ostvaruju ako smo dovoljno uporni?

- Da, tako je. Kao što sam rekla, važno je biti optimističan. Ja tada nisam mogla da znam da li ću zaista postati glumica. Ali sam mogla da maštam o tome i da se trudim da svaki moj korak bude značajan u ostvarivanju te želje. I tako, korak po korak, verovanje, trud, rad - i isplatilo se.

Da li vam je teško pala selidba iz rodnog Kraljeva u Novi Sad na studije glume?

- U samom početku da. To je bila velika promena za mene. Ta dva grada su potpuno drugačija. Brdo i ravnica. Brzo i sporo. Ali da mogu da vratim vreme sto puta, sto puta bih ponovo upisala Akademiju u Novom Sadu i živela tamo. Mnogo volim taj grad. Trenutno sam u Beogradu, to je bio neki prirodni sledeći korak jer sam imala planirana snimanja u celoj jednoj godini i sva su bila ovde. To je takođe bila velika promena, ali jednako lepa.

Sitkom "Nek ide život" otvorio vam je vrata televizije.

- To je bio prvi veći projekat koji sam radila. Bila sam još na studijama, tako da ga najviše od svega pamtim po umoru jer sam sa snimanja išla na predavanja i obratno. Ali ostao mi je u lepom sećanju svakako.

Kako je izgledao rad na ulozi Vaske u seriji "Nečista krv"?

- Rad na liku Vaske i seriji "Nečista krv" za mene je definitivno bio prekretnica. Sama tema je veoma uzbudljiva i moj lik je toliko slojevit. U tom trenutku tek bila samdiplomirala i zaista je bilo izazovno raditi tako nešto. Ali koliko je bilo izazovno, toliko je bilo lepo raditi na svakom periodu Vaskinog života. Zahvalna sam što sam deo tog projekta. Doneo mi je mnogo toga, sa umetničke strane pre svega.

Slušate li savete?

- Rado slušam starije kolege. Iskustvo ne može da se stekne preko noći. Tako da mi saveti svih kolega zaista mnogo znače. Ne bih izdvajala nikog, jer je svačiji komentar dragocen ako ga dobro i plemenito čujemo.

Koliko su značajne serije u kojima ste igrali i koliku je zahtevno raditi mjuzikl?

- U mom slučaju gluma i muzika su veoma bliske. Obe su mi velike ljubavi i trudim se da se obema posvetim i negujem ih. Mjuzikl je prilika da to sve radim u isto vreme. Slušala sam ranije kolege kako pričaju da je to možda najteži žanr. I sada mogu da se složim. Zahteva posebnu vrstu spremnosti i koncentracije. Za mene, i pored toga, igranje mjuzikla predstavlja ogromno uživanje. Jednostavno rečeno, ako nešto volite svim srcem - i da je najteže na svetu - neće vam teško pasti.

Razmišljate li nekad matematički o tome što ste rođeni na koncu 20. veka. Istražujete li život svojih predaka i mislite li da je tada vreme bilo humanije za život?

- Za sve uglavnom postoji objašnjenje. Nije mi teško da objasnim sebi nepravične stvari. Teško je prihvatiti da nepravda uopšte postoji. A ja je nikako ne volim. Ali isto tako postoji izreka "Pravda je spora, ali dostižna", i to je nešto u šta duboko verujem, trudim se da budem optimista.