"Ozbiljno, da li smo svi mi rasisti?" Nikola Popević o novom dokumentarcu Meta Volša "Da li sam ja rasista" koji je izazvao kontroverze i van SAD

Dokumentarac koji je ove godine zaradio najviše novca na američkim blagajnama, kada se pogleda unazad, jedan je od vesnika ponovnog dolaska Donalda Trampa na mesto predsednika SAD. Film "Da li sam ja rasista" nastao je u produkciji konzervativnog "Dejli vajera", a autor Met Volš nastavlja tamo gde je stao s prethodnim filmom "Šta je žena", o kome je ovde već bilo reči.

U tekstu o filmu "Šta je žena" napisao sam da se Met Volš ponaša kao manje iritantni, konzervativni Majkl Mur i da se pitam koliko će mu pristup sagovornicima biti jednostavan kada bude postao poznatiji. I stvarno, početak "Da li sam rasista" posvećuje nešto vremena pojašnjenju zašto Volš za potrebe snimanja ovog filma mora da postane drugačiji izgledom i šta je potrebno da bi on bio postignut.

Tako blago prerušen autor snima "lažni dokumentarac", film o izmišljenom liku željnom da pronikne u to da li je i koliko rasista. Ono što mi je odvlačilo pažnju jeste lov na to koliko je sve ovo inscenirano, koliko su scene nameštene ili barem korigovane da bi služile radnji. Jer ako je to na delu, onda film gubi na svojoj dokumentarnoj dimenziji i zapravo postaje obično jednostrano ogoljavanje čitave industrije u kojoj se vrti solidan novac, a prikrivena je vrednostima poput raznolikosti, jednakosti i inkluzije.

I da preskočimo ono zanimljivo i odmah dođemo do poente filma da pod ovom kapom postoji interesna grupa kojoj je cilj da održava napetost između ljudi različitih rasa jer živi od borbe protiv rasizma i na tome dobro zarađuje. Naravno, pitanje je u SAD kontroverzno jer samo preispitivanje rada anti-rasista, pogotovo aktivista i predavača, implicira nekakav rasizam. Nešto poput nekadašnje situacije u Srbiji kada je ogoljavanje ratnih profitera došlo do kontroverznog ukazivanja i na postojanje antiratnih profitera čija borba i zarada gube smisao ukoliko jugoslovenski ratovi prestanu.

Trakalica poput pitanja "šta je rasistički uraditi", ispostaviće se, ima mnogo. Na radionicama se ozbiljno raspreda o tome da li se ljudima drugačije boje kože na radnom mestu treba osmehivati više ili manje, jer i jedno i drugo može biti tumačeno kao rasističko. Šetajući od radionice do radionice, a svaka košta, Met Volš stiče sertifikat predavača na temu raznolikosti, jednakosti i inkluzije, dovodeći predavačke metode do neprijatnog apsurda.

U svetu gde ne samo što se nameće ideja da je svako sumnjiv zbog nečega što bi Orvel nazvao "zlomisao", već pojedinac orvelovski mora neprestano da preispituje sebe, tenzije su stalne između osećaja krivice s belačke strane i doživljaja žrtve s druge. Te napetosti u stvarnom životu suštinski baš i nema, a film pokušava da ukaže na to da ljudi lako žive zajedno i ne zamaraju se previše preispitivanjima koja naprosto ne mogu imati definitivan zaključak. Kada postoje aktivisti koji tu mute vodu i dobro zarađuju od svojih knjiga, predavanja i radionica, film na kraju ističe njih kao profitere i da, sasvim je moguće da bi u opuštenijem okruženju i problema bilo manje.

 E sad, da li je situacija na terenu zaista baš takva, iskreno sumnjam i moje je mišljenje da je rasizam (i to svi njegovi oblici i boje) u SAD inherentna stvar zbog istorijskih okolnosti kako je američka nacija nastala. Ali nije to moja briga, vidim da tema mnoge zanima, pa je vrlo dobro da ovo kompleksno pitanje bude sagledano iz svakog ugla, pa i Volšovog.