"Želim da zagrlim oca, ali ne smem" Knez Mihailo imao vanbračnog sina: Velimir je ostao željan očeve ljubavi, niko od Obrenovića mu nije došao na sahranu

Posle ubistva kneza Mihaila Obrenovića na presto Kneževine Srbije seo je knez Milan Obrenović 10. juna 1868. godine. Knez Milan bio je sin brata od strica kneza Mihaila, koga je Mihailo usvojio da bi imao zakonitog naslednika. Međutim, manje je poznato da je knez Mihailo imao i jednog biološkog sina - Velimira Teodorovića.

Mihailo nije priznao Viljema kao zakonitog sina i naslednika smatrajući da će u narednoim godinama dobiti muško dete kada se bude venčao, ali se to nije ostvarilo. Međutim, hteo je da materijalno obezbedi dete i majku s kojom nije želeo da se oženi. Kupio im je kuću u Beču, Mariji dao miraz i za dete plaćao izdržavanje. Marija se posle četiri godine udala za izvesnog doktora Šustera. Očuh je loše je vaspitavao Velimira i trudio se da od svog posinka izvuče što više novca koji je knez slao, pa je dečaka otac 1857. godine doveo u Beograd.

Viljem u početku nije znao srpski, ali ga je vremenom naučio. Išao je u osnovnu školu kod Saborne crkve, bio je dobro dete i vredan đak, tih i skroman. Kada je napunio 17 godina, prešao je u pravoslavnu veru, a kum mu je bio beogradski mitropolit Mihailo. Dobio je ime Velimir i staro prezime kneza Miloša – Teodorović, pa se od tada uvek potpisivao kao Veilimir Mihailo (po ocu) Teodorović.

Naime, ranije je bio običaj da se prezime sina izvodi iz imena oca, pa se tako Karađorđe prezivao Petrović, a njegovi potomci Karađorđevići. Prezime kneza Miloša bilo je Teodorović, po njegovom ocu Teodoru, međutim Miloš je 1810. godine preuzeo prezime Obrenović od starijeg polubrata Milana, koji je bio sin njegove majke Višnje i njenog prvog supruga Obrena. Smatra se da je Miloš to uradio zbog zahvalnosti svom očuhu Obrenu, koji je njega i njegovu braću Jovana i Jevrema prihvatio kao svoje sinove, kao i jer je Milan, kao istaknuti vojvoda, imao veliki ugled u narodu.  

Velimir je dobio dobro obrazovanje, razvio je ljubav prema slikarstvu, pozorištu, književnosti i umetnosti generalno. Obrazovanje je nastavio u Švajcarskoj u blizini Ženeve gde se i poslednji put susreo sa ocem 1867. godine. Veoma je ličio na oca, od koga je tom prilikom dobio na poklon brilijantski prsten.

„Knez Mihailo se svesrdno starao da obezbedi Velimira, ali je sina retko viđao. Primao ga je obično uveče u bilijarskoj sali u suterenu starog dvora. Voleo je sina ali se, usled datih okolnosti, ustručavao da to otvorenije pokaže. Velimir je ostao željan očeve ljubavi, što vidimo iz jedne njegove ispovesti: ‘On mi da ruku koju ja poljubim, zatim poljubi mene u čelo, pita me o učenju, da mi savet o odevanju, pokloni mi dukat i neku knjigu, a zatim je audijencija gotova! Meni dođe da ga zagrlim i izljubim, ali ne smem!”‘, ispričala je Neda Kovačević, poznavalac istorije.

Nakon atentata na kneza Mihaila 10. juna 1868. Velimira je namesništvo, koje je vladalo umesto maloletnog Milana, prognalo iz Srbije. Bojali su se njegovih pretenzija na presto, jer je na njega imao veća prava od Milana. Kao nasledstvo dobio je 30.000 dukata i imanje „Negoja” u Maloj Vlaškoj (Rumunija), površine oko 4.000 hektara. Iz Beograda je poslat na nasleđeno imanje, a zatim je nastavio studije u Minhenu.

Velimiru posle studija nije bilo dozvoljeno da se vrati u Srbiju. Obrenovići su gajili netrepeljivost prema njemu, iako on nije imao ikakvih ambicija da vlada.

Knez Milan Obrenović Velimiru nije dozvolio da se čak ni kao dobrovoljac bori u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. godine. Međutim Velimir je bio veliki patriota i pronašao je način da pomogne Srbiji šaljući novčane priloge. Slao je novac i za igradnju Narodnog pozorišta koju je pokrenuo njegov otac. Materijalno je pomogao mnogo učene Srbe, poput Milenka Vesnića, Đorđa Joanovića, slikara Marka Murata i druge.

Slao je tovare mesa srpskim borcima u ratu protiv Bugarske, školovao srpske studente u Minhenu, osnovao poznati hor „Srbadije” i na svaki drugi način pomagao srpski narod kad god i gde god da je mogao.

Dokaz njegovog istinskog patriotizma je i to što je odbio pritisak austrijskih vlasti da postane njihov podanik u zamenu za kneževsku titulu i visoke društvene pozicije. Nuđeno mu je i da dobije na upravu neku od srpskih oblasti u Austrougarskoj, ali sve je odbio uz reči: „Ja želim da ostanem sav Srbin. Za mene je najveća počast što sam Srbin.”

Velimir se nije ženio. U Minhenu se zaljubio u ćerku ruskog poslanika, ali kada je pokušao da je zaprosi, oholo je odbijen, što ga je veoma razočaralo. Posvetio se pozorištu, umetnosti i knjigama i bavio mecenarstvom. Iznenada je umro 31. januara 1898. godine u Minhenu. Sahrani su prisustvovali studenti koje je pomagao i njegov verni sobar Teodor Petković. Niko od članova porodice Obrenović nije prisustvovao sahrani.

Testamentom iz 1889. godine svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu poklonio je državi Srbiji kao isključivom nasledniku. Usmeravanja sredstava i trošenje novca, po Velimirovoj testamentarnoj volji, vršila je zadužbina „Velimirijanum“ koja bi pomogla razvoju obrazovnih institucija u zemlji i školovanju nadarenih pojedinaca. Imovina zadužbine u momentu osnivanja iznosila je 1.700.000 ondašnjih dinara u zlatu, a za upravljanje zadužbinom i korišćenje njenog fonda odredio je da bude jedino i isključivo zadužen Državni savet.

„Moje celo imanje dobio sam poklonom, kao neograničenu svojinu, i mogu njime neograničeno da raspolažem. Ako bih ja, ne ostavivši potomka iz zakonitog braka, umro, to će sve moje pokretno i nepokretno imanje, ma gde se ono nalazilo, pripasti mojoj Otadžbini, to jest Kraljevini Srbiji kao mojem jedinom i isključivom nasledniku. Ovo će moje imanje biti odvojeno od državnog imanja kao zadužbina, i ova će zadužbina nositi ime Velimirijanum…”, stoji u Velimirovom testamentu.

Zadužbina je počela sa radom tek 1905. godine za vreme kralja Petra I Karađorđevića. Obrenovići ni posle Velimirove smrti nisu dozvoljavali da sećanje na njega zaživi. Među stipendistima Velimirijanuma su se prvi put u istoriji Srbije našli i glumci, kao znak sećanja na Velimirovog oca, osnivača Narodnog pozorišta u Beogradu.

Velimir je jedini iz porodice Obrenović koji je svoju imovinu poklonio Srbiji. Za vreme Kraljevine, zadužbina je pomagala dečjim obdaništima u radničkim četvrtima, raznim društvima građana, Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, Beogradskom univerzitetu, muzejima, školama, bibliotekama i izdavačkim poduhvatima.

Sredstvima zadužbine u Srbiju su 1927. godine iz Minhena preneti posmrtni ostaci Velimira Teodorovića. Sahranjen je na Novom groblju, u Aleji velikana. Na grobnici stoji samo „Narodni dobrotvor, Velimir Mihailo Teodorović”, a unutar grobnice se nalazi njegova bista, koju je 1885. uradio nemački vajar J. H. Krane.

Velimirijanum je neometano radio sve do 27. avgusta 1945. godine kada je nacionalizovan. Sedište zadužbine bilo je u Ulici Svetog Save 11 u Beogradu, a natpis sa imenom zadužbine je nažalost uklonjen i nikada nije vraćen.

Premijera filma „Što se bore misli moje"