Upozoravao je kneza da mu se sprema ubistvo, ali on mu nije verovao: Bio je desna ruka Mihaila Obrenovića, a ovako mu se Karađorđev sin osvetio

U seriji „Što se bore misli moje”, koja govori o životu i poslednjim danima kneza Mihaila Obrenovića, susrećemo se sa likom Anastasa Jovanovića kog glumi Ljubiša Savanović. Ovaj čovek bio je blizak sa knezom, upozoravao ga na opasnost od atentata i bio vrlo bitna ličnost u srpskoj istoriji 19. veka.

Godine 1832. počeo je da radi u slovolivnici Državne štamparije. Knez Miloš je 1832. doveo stručnjake tipografe iz Nemačke, a Anastas se našao među 32 izabrana njihova đaka i u tome se veoma istakao svojim neumornim radom.

Pošto je bio talentovan crtač počeo je da radi pečate, prvo za sebe i drugove, zatim i zvanične. Učio je i graverski zanat, pa mu možemo zahvaliti na izradi matrica za pisana slova kojima je štampan prvi „Srpski bukvar", 1838. godine, a kakvih u to vreme u srpskim štamparijama nije bilo. Kada je knez Miloš naredio da se štampa „Srpski bukvar”, talenat Anastasa Jovanovića privlači njegovu pažnju.

„Ja onda uzmem litografske formulare od slova, izrežem sebi od pleha formu krivine i visine slova i počnem da radim prvo slovo h, jer mi se to učinilo najteže i kad budem gotov posle nekoliko sati, svi moji šefovi počeše vikati ’Bravo, bravo’. Posle je išlo lakše. Završen je posao za sedam-osam dana. Bukvar je bio na vreme pečatan i poslat na vreme Knezu u Kragujevac. Knez je bio jako zadovoljan. Kad je čuo da sam rukopisna slova ja izradio, reši da me pošalje na dalje nauke u Beč”, pričao je Anastas u svojoj autobiografiji.

Miloš je mladnog i talentovanog šegrta poslao u Beč, kako bi uz stipendiju na Akademiji svete Ane učio bakrorez. U Beču se Anastas susreće sa novim naučnim otkrićima koji će postati njegova opsesija i način umetničkog izraza. U slobodno vreme uči litografiju i fotografiju kod Johana Štadlera, bečkog fotografa i litografa. Postao je toliko dobar u svom poslu da su mu čak poverili i graviranje posvete na sablji koju je knez Miloš poklonio baronu Herderu.

U Beču se viđao sa viđenijim ljudima toga vremena. Već 1840. počeo je kao prvi Srbin da izrađuje umetničke litografije. Iste godine pojavljuju se njegove prve litografije Dositeja i Mušickog, a zatim Vuka Karadžića. Anastas je uz pomoć prijatelja uspeo da kupi novu kameru koja je tada napravljena. Ovom kamerom, kada se našao 1841. godine u Srbiji dagerotipirao je kneza Mihaila, kneginju Ljubicu i srpsku izređanu vojsku (dagerotipija je rana vrsta fotografije).

„Ja sam jednom zamolio Knjaza, ne bi li mi sedeo da ga dagerotipiram, što mi je odobrio i snimio sam ga, no nije baš naročito dobro ispalo, jer teško je bilo onda i bilo je upravo kao neki slučaj, ako je portret osobito dobro ispao”, pisao je Anastas u svojoj autobiografiji.

Zbacivanjem kneza Mihaila sa prestola 1942. godine i dolaskom Aleksandra Karađorđevića na vlast, Anastasu je ukinuta stipendija, a sve zbog bliskosti sa Obrenovićima, pa je od tada živeo od litografije. On je do kraja života ostao veran Obrenovićima, i sa knezom Mihailom, s kojim je razvio iskreno prijateljstvo, se često viđao. Upoznao je i Petra II Petrovića Njegoša čiju je sliku uradio. Njegoš mu je čitao odlomke iz svog rukopisa „Gorskog vijenca”.

Anastas je 1846. završio Akademiju u Beču, a po završetku studija započeo je pripremu dela „Spomenici Srbski“, sa serijom istorijskih portreta i događaja. Svaka sveska imala je 3 portreta i jedno „istoričesko izobraženije“. Prva sveska je izašla 1850, druga 1851, a treća i četvrta 1852. Glavni izvor bili su mu istorija Jovana Rajića i narodne pesme.

Zahvaljujući Anastasu Jovanoviću sačuvani su likovi mnogih istaknutih ličnosti srpske kulture i javnog života njegovog vremena, ali i običnih građana i njihovih porodica. Zabeležio je scene iz istorije 19. veka, naročito iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, pošto je imao prilike da upozna još uvek žive učesnike ustanaka. Zbog toga, pored umetničkih kvaliteta, njegova dela pružaju i zanimljive podatke koji imaju značaj dokumenta.

Od 1850. godine pa sve do 1858. godine, kada se definitivno vraća u Srbiju, Jovanović se intenzivno bavi fotografijom, a najviše fotografskim portretom. Prevrat u Srbiji ponovo dovodi 1858. godine dinastiju Obrenović na presto, pa se i Jovanović vraća u Beograd.

Posle smrti kneza Miloša 1860. godine na presto dolazi Mihailo, a Anastas postaje njegova desna ruka i upravnik dvora. Kao visoki službenik dvora bavi se i dalje fotografijom, ali samo za svoje lično zadovoljstvo. U maloj sobi u dvoru uredio je fotografski atelje, pa je tamo snimao visoko društvo, koje se okupljalo na dvoru. Njegova serija od 23 fotografije o proslavi 50 godina Takovskog ustanka 1865. smatra se prvom srpskom foto-reportažom.

Anastas je bio blizak Mihailov prijatelj i čovek od poverenja. Upozoravao je kneza kao njegov upravnik dvora da obaveštajni izvori predviđaju mogućnost atentata i savetovao ga da bude oprezan, ali knez ga nije uzeo za ozbiljno. Posle ubistva kneza Mihaila 1868. godine, povukao se iz javnog života. Odbio je poziv da nastavi posao dvoroupravitelja novom knezu Milanu, zatražio je penziju i povukao se. Ostatak života proveo je diskretno u svojoj umetničkoj radionici u Kosovskoj 25 u Beogradu. U njoj se bavio elektrotehnikom, pratio je razvitak fotografije, interesovao se za aeronautiku, na kojoj je radio i crtao.

Voleo je da prati sve tehničke novine i bio među prvima u Beogradu koji je u svoju kuću uveo telegraf i telefon. Imao je prizemne porodične kuće u Kosovskoj ulici, na brojevima 25 i 30, koje više ne postoje jer su srušene. 

Po raspisivanju konkursa za podizanje spomenika knezu Mihailu na Trgu republike u Beogradu 1873. godine, Anastas je učestvovao u pronalaženju najboljeg vajara i njegovim posredstvom, iz Firence u Beograd je došao italijanski vajar Enriko Paci, dok je skice za reljefne scene iz srpske istorije, na bronzanom postamentu spomenika, uradio njegov sin Konstantin.

Poslednjih godina života, Anastas je počeo da piše autobiografiju. Osnovna ideja je bila da sačuva od zaborava uspomene o kneževima Milošu i Mihailu, kao i o ostalim članovima porodice Obrenović. Uspeo je da napiše samo uvod, u kome je pisao o svom poreklu, dolasku u Beograd, periodu prve Miloševe vladavine, kao i životu u Beču, do 1842. godine.

Imao je troje dece, sinove Konstantina i Jovana i ćerku Katarinu. Katarina Jovanović zabeležila je da je „neumorno radio, čitao i pratio sve događaje, naročito iz oblasti umetnosti i nauke." Umro je 1899. godine okružen porodicom i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, a prema rečima Katarine, kratko pred smrt rekao je: „Šteta, šteta! Sve je bilo toliko interesantno, sve me je toliko interesovalo, a sada je sve prošlo“.

Anastas je iza sebe ostavio brojna dela. Za vreme bune 1847/48, smatrajući da je došlo vreme za konačno oslobođenje Srba izradio je litografiju „Srbi oko pevača“, koju je u Beču objavio 1848. godine. Na litografiji je predstavljen pevač uz gusle, pod debelim hrastom, pred crkvom u Topčideru, a oko njega se nalaze istaknuti Srbi. 

Portreti značajnih ličnosti, među kojima kneza Mihaila Obrenovića i njegove supruge Julije, ali i Dositeja Obradovića i Njegoša koje je uradio Jovanović, deo su zbirke Narodnog muzeja u Beogradu i govore o počecima razvoja grafike u Srbiji sredinom 19. veka.

Premijera filma "Što se bore misli moje"