Bio je srpski vladar iz senke: Pričalo se da je vanbračni sin kneza Miloša, posle ubistva Mihaila venčao se njegovom verenicom, a onda je misteriozno umro

Nazivali su ga nekrunisanim vladarom Srbije o čijem poreklu je brujala čaršija, a njegova iznenadna smrt obavijena je velom misterije. Reč je o kontroverznoj i izuzetno značajnoj ličnosti srpske istorije 19. veka Milivoju Petroviću Blaznavcu, srpskom generalu i političaru, koji je uspešno opstajao na vrhu i bio učesnik mnogih intriga. U seriji o knezu Mihailu Obrenoviću „Što se bore misli moje", Blaznavca glumi naš proslavljeni glumac Nebojša Dugalić.

Milivoje je rođen 16. maja 1824. godine u selu Blaznava nadomak Topole, po kojem je dobio nadimak Blaznavac. Njegov otac Petar bio je siromašni seoski trgovac, a majka Petrija služila je u konaku kneza Miloša Obrenovića. 

Milivoje nije želeo da nastavi očev posao, već je odlučio da izuči bojadžijski zanat (bojenje vune, platna i drugih tkanina), kojim se bavio sve dok se nije zaposlio kao činovnik u službi rođenog brata kneza Miloša, Jovana Teodorovića, jednog od komandanata vojske.

Kao osamnaestogodišnjak je 1842. godine stao na stranu Tome Vučića Perišića koji je predvodio bunu protiv kneza Mihaila Obrenovića kojom je on zbačen sa prestola. Sastavljao je pesme protiv Obrenovića, i spalio je poruku kojom se tražilo da načelnici nekoliko okruga vojno pomognu knezu Mihailu, pa ga je Jovan Teodorović kaznio batinama. 

Zbog pomaganja ustavobraniteljima, Milivoje je po dolasku na vlast Karađorđevog sina, kneza Aleksandra Karađorđevića, nagrađen premeštajem u Beograd, gde je u policijskoj službi napredovao do čina sekretara načelništva. Postao je desna ruka Ilije Garašanina, tadašnjeg pomoćnika ministra unutrašnjih dela i jednog od najuticajnijih političara ustavobraniteljske Srbije. Garašanin je bio Petrovićev zemljak i zaštitnik tokom narednih četvrt veka.

Izdao kneza Miloša, svog navodnog oca

Blaznavac je 1845. prešao u vojsku, u kojoj je 1848. postao ađutant kneza Aleksandra Karađorđevića. Zbog preterane bliskosti sa jednom kneževom ćerkom (druga teorija kaže da je ta bliskost izmišljena da bi mu se lakše otvorio put ka Milošu Obrenoviću), Garašanin ga je poslao u Beč da motri na ostarelog kneza Miloša i da zadobije njegovo poverenje.

Milivoje je u Beču shvatio da Miloš želi da se vrati na vlast u Srbiji, tako što će iskoristiti revolucionarnu situaciju u Austriji 1848. godine planirajući da bunu proširi na Srbiju, zbog čega ga nagovara da na putu za Beograd svrate u Zagreb gde sa hrvatskim političarem Ljudevitom Gajem sređuje njegovo hapšenje. Dok je bivši knez dvadesetak dana robovao u tamnici, Milivoje uspeva da mu izmami novac za „oslobađanje" koji je potom podelio sa Gajem.

Prilike su se smirile i mogućnost za preuzimanje vlasti je propala, pa je Miloš pušten iz zatvora. Kasnije je saznao da je hapšenje bilo Blaznavčevo maslo, i nikada mu to nije oprostio. Blaznavac je iste 1848. prešao u Srpsku Vojvodinu gde je učestvovao u ratu protiv mađarske vojske i gušenju pobune i tu postao opčinjen artiljerijom.

U narednom periodu posvetio se školovanju. Otišao je u Beč, pa onda u Pariz sa ciljem da nauči hemiju. Bio je ambiciozan i trudio se da nauči hemijska znanja potrebna za topove i artiljeriju. Jedno vreme bio je u vojnoj školi u Mecu gde je stekao dosta stručnih znanja, pa je učinio i neke inovacije u balistici zbog kojih ga je odlikovao napuljski kralj.

Kada se vratio u Srbiju, postavljen je krajem 1854. za načelnika vojnog odeljenja, a u čin pukovnika, najviši u tadašnjoj srpskoj vojsci, unapređen je 1858. godine. Neko vreme je bio upravitelj varoši Beogradske, odnosno gradonačelnik, a tokom svog mandata je popločao jedan deo centra. Smenjen je zbog sukoba sa prestoničkim pašom (Turci su još uvek bili tu) oko izgradnje nove pijace.

Povratak Obrenovića i progonstvo Blaznavca, a onda i vrtoglavi uspon

Svetoandrejska skupština je 1858. zbacila kneza Aleksandra Karađorđevića sa prestola i vratila Miloša Obrenovića. Blaznavac je pokušao da vojno interveniše i rastera skupštinu, međutim nije imao dovoljno autoriteta i bez naređenja ministra Garašanina nije mogao da pokrene vojsku. Proteran je u rodnu Blaznavu i lišen svih zvanja, i do Miloševe smrti proveo je u progonstvu.

Dok je bio prognan, Blaznavac je navodno turskom Osman-paši poslao plan kako da se proteraju Obrenovići i da Turska zauzme Srbiju. Godine 1860. umire knez Miloš i na vlast dolazi njegov sin Mihailo koji naredne godine vraća Blaznavca u službu i postavlja za upravnika kragujevačke Topolivnice, a 1865. godine postao je vojni ministar. Smatra se da je za to unapređenje zaslužna Anka Konstantinović, kneževa sestra od strica s kojom je Blaznavac bio u dobrim odnosima. 

Blaznavac je imao zadatak da spremi vojsku za veliki rat protiv Turske, ali on nije bio dorastao tom poslu. Ilija Garašanin je vršio pritisak smatrajući da rat više ne može da se odlaže i zahtevao da vojska bude spremna što pre, međutim zbog njegovog neslaganja da se knez venča sa ćerkom svoje sestre od strica Katarinom Konstantinović, sklonjen je sa mesta predsednika vlade, a Blaznavčev uticaj je dodatno porastao. 

Milivoje se zalagao za miroljubivu politiku prema Austriji i bio u stalnom kontaktu sa austrijskim konzulom u Srbiji. Austrija je bila protiv rata sa Turskom i svim sredstvima radila na tome da do rata ne dođe, pa je možda Blaznavčevo odugovlačenje spremanja vojske za rat ipak posledica njegovih dogovora sa severnim susedom Srbije.

Vladao Srbijom preko Namesništva

Godine 1868. na kneza Mihaila Obrenovića izvršen je atentat na Košutnjaku i tada počinje vrtoglavi uspon Milivoja Petrovića Blaznavca. Velika skupština trebalo je da izabere novog kneza, međutim Blaznavac pomoću vojske vrši državni udar i za kneza proglašava maloletnog Milana Obrenovića, sina brata od strica pokojnog Mihaila. 

Do punoletstva Milana Obrenovića predviđeno je da Srbijom upravlja tročlano Namesništvo koje su činili Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Namesništvo je vladalo uz pomoć policije i doušnika. Blaznavac je za kratko vreme prigrabio gotovo celokupnu vlast u zemlji i postao najmoćniji čovek u periodu koji će uslediti. Lični neprijatelji Blaznavca smatrani su protivnicima dinastije i države, a neki su se, poput Svetozara Markovića, našli i u zatvoru.

Namesnici su u potpunosti upravljali maloletnim knezom. Namesnička vlada je na Kosovu i Metohiji, Raškoj i Makedoniji otvarala srpske škole, u Prizrenu i Banjaluci i bogoslovije, i pripremala se za rat za konačno oslobođenje Stare Srbije i ostalih srpskih zemalja od Turaka.

Kada je Milan postao punoletan 1872. godine, Blaznavca je postavio za predsednika vlade i ministra vojske i unapredio ga u čin generala koji je tada prvi put dodeljen u Srbiji. Kada je bio na vrhuncu moći, neočekivano je 5. aprila 1873. preminuo u 49. godini, zvanično od srčanog udara. Pričalo se da je ubijen, a mnogi su verovali i da je njegovoj smrti kumovao i sam knez Milan. Sahranjen je u porodičnoj grobnici Jevrema Obrenovića u Rakovici, a iza sebe je ostavio sina i ćerku.

Vanbračni sin kneza Miloša?

Blaznavčeva majka služila je kao sobarica u Miloševom konaku, pa su kružile priče da je pripadala njegovom "haremu" i da je već bila trudna kada kada se udala za Petra, zvaničnog oca Milivoja, uz dobar miraz. Blaznavac ovu tvrdnju nikada nije negirao, štaviše odgovarala mu je. Za vreme namesništva, pojedini oficiri su ga već oslovljavali sa „Vaše sijateljstvo”, obraćanjem rezervisanim za regenta kneževine.

Do sada nije bilo ozbiljnijih potvrda ovih glasina, a ako ikad bude naučno dokazano, tako nešto svakako ne bi ni bilo neobično s obzirom na to da je Miloš Obrenović imao osmoro zakonite i, kažu, makar devetoro vanbračne dece. Jedna osobina, pored fizičke sličnosti, bila je zajednička Milošu i Milivoju - reč je o neograničenoj želji za vlašću. Kao jedan od trojice namesnika maloletnog kneza Milana, u sebi je potajno gajio nadu da će jednog dana sam zauzeti srpski presto.

Blaznavac organizovao lažne atentate na kneza Milana

Iako nikada nije dokazano, postoji osnovana sumnja da je Milivoje Petrović bio zaslužan za dva lažna atentata na Milana Obrenovića. Naime, prvi namesnik je nastojao da uveri kneza da bi potpuno samostalna vladavina mogla da mu donese mnoge opasnosti. Savremenici su verovali da je u nameri da zastraši kneza, lukavi general priredio lažne atentate na svog gospodara.

„Terazijska bomba" je naziv za prvi navodni atentat izvršen u Beogradu, na Terazijama, juna 1871. godine. Tada je bomba, koja je bila ukopana u blizini stare Terazijske česme, eksplodirala po prolasku kočije kojom se knez Milan odvezao u pozorište. Izvršioci nisu otkriveni, a Blaznavac je objavio da je reč o nesumnjivom atentatu.

Maštovitiji je „atentat" pod nazivom „Smederevski nameštaj“. Incident se odigrao 6. oktobra 1871. u Smederevu kada se knez Milan umalo nije udavio u fekalijama poljskog klozeta kada su iznenada daske popustile, pa je knez propao u septičku jamu. Spasao se zahvaljujući tome što je sa sobom poneo pištolj, te je pucnjem u pomoć dozvao dvorjane. Nije razjašnjeno da li je ovaj incident bio pokušaj ubistva, ili slučajnost.

Brak sa Katarinom Konstantinović

Knez Mihailo ubijen je 29. maja 1868. godine, a samo nekoliko meseci kasnije, Blaznavac se u jesen oženio Mihailovom verenicom Katarinom Konstantinović, unukom Jevrema Obrenovića, Miloševog brata. Imali su dvoje dece, sina Vojislava i ćerku Milicu.

Spekulisalo se da je ova ženidba bila jedna od naznaka da Blaznavac planira da u nekom trenutku sam zauzme kneževski presto, umesto maloletnog Milana. Ukoliko je istina da je Milivoje bio sin Miloša Obrenovića, to bi značilo da je, kao i Mihailo, izabrao rođaku za svoju životnu saputnicu.

Intrigantan život i kraj prvog srpskog generala

Blaznavčevo delo i njegov uticaj na istoriju Srbije ostali su nedovoljno istraženi i istorijski nepotpuno ocenjeni, prema rečima istoričara Čedomira Antića. Poslednji sati u životu Milivoja Petrovića bili su veoma intrigantni, kao i čitav njegov život, a njegova iznenadna smrt je i dalje obavijena velom misterije. 

Tamburaši na premijeri filma „Što se bore misli moje":