"Čovek bez želja nije živ" Žika Nikolić otkriva kako provodi praznike, opisuje kako slavi Božić i nabraja šta ga još u poslu najviše pokreće

U vreme novogodišnjih praznika, kada svi nalazimo priliku za nove šanse, voditelj Živorad Žika Nikolić može da priča i o ličnom početku. Reč je o novoj sezoni emisije "Sa Žikom po Srbiji", koju od pre skoro godinu dana radi na Kurir televiziji. Svojim putopisom gledaoce vodi na mesta u našoj zemlji na kojima mnogi nikad nisu bili. Spaja istoriju i tradiciju kroz prizmu običnih ljudi koji otkrivaju svoje tople i iskrene priče.

Jeste li uzbuđeni zbog nove sezone emisije kao na početku rada ili ste se možda zasitili?

- Uzbuđenje uvek postoji, kada neko prvi put oseti kameru, to ostaje u venama do kraja života. Posebna je to priča. To vam je potreba da se u svakoj novoj prilici iskažete, proverite sebe. Za mene je ova emisija potreba da se iskažem u pravom televizijskom formatu, beleženja života, raznih životnih situacija, susreta s ljudima. Uglavnom sam se bavio programom uživo, a dokumentarni program je posebni specijalitet televizijskog izraza. Televizija Kurir mi je omogućila da se oprobam i u njemu. A što se tiče zasićenja, to u ovoj profesiji, na sreću, ne postoji.

Ima li ovakva forma emisije prostora za izmene ili su dovoljni izazovi neminovni na terenu?

- Svaka emisija je novitet, specifičnost na svoj način. Ne radim ih po šablonu. Uglavnom imam sreću na naiđem na ljude koji u svojim uspomenama čuvaju neke još neispričane priče. Nedavno sam boravio u Bosilegradu, što je za mene najveći novitet ove sezone. Ljudi, predeli, hrana, običaji, sve zajedno je čista egzotika Srbije. U ovom gradu najveći deo stanovništva je bugarske nacionalnosti i privržen je Srbiji, u kojoj su uspeli da sačuvaju svoje tradicionalne vrednosti i ukomponuju ih u savremeni život. Kada je reč o hrani, ništa ne može da se meri s bosilegradskom spržom, a tek ukus mesa u tegli! To je specifičan način čuvanja mesa tokom zime. Nedaleko od Bosilegrada je i granica s Bugarskom, i tu sam bio u prilici da jednom nogom budem u Evropskoj uniji, a drugom u Srbiji.

Pomislite li nekad, kada je na snimanju teško i ne ide sve kako treba, da bi možda bilo bolje da uživate u penziji?

- U ovom poslu ništa nije teško. To je stanje duha. Penzionersko doba je samo jedan period života. Uživam u susretima s mladim ljudima, u gostoprimstvu domaćina u Srbiji. I uvek nailazim na ljude pune duha, neobičnih iskustava, zanimljivih ideja, talenata u raznim sferama života. Uživam u radnim izletima po Srbiji, u lepotama naše zemlje, susretima s divnim ljudima koji nas sačekaju i požele dobrodošlicu, u novim pričama, koje mi pričinjavaju veliku radost. U laganom radu bez stresa i nastojim da gledaocima prenesem tu atmosferu.

Jeste li saznali za neke nove običaje u Srbiji?

- Naravno. Boraveći u Aranđelovcu, saznao sam da je prvi šampanjac napravljen u vinogradima na Venčacu, odgonetnuo značenje reči tarpoš - devojačka velika kapa, koja je služila i za to da se putnici posluže grožđem.

I pre emisije pisali ste kolumnu o običajima u Srbiji. Šta vas zapravo toliko privlači očuvanju naše tradicije?

- Tradicija je život, narod koji ne poštuje svoju tradiciju izgubi identitet. Bombardovani smo svakakvim novim tehnologijama, a zaboravili smo da uzmemo slatko i vodu, zaboravili smo zdravice, zaboravili smo da poštujemo svoju slavu. Mlade domaćice slavski kolač kupuju u pekari. Ne znaju da je miris tog kolača iz šporeta neopisiv. To je ono što želim da poručim mladima. Ako poštujete svoju tradiciju, poštovaće i vas vaša deca i unuci.

Bliži nam se Božić. Radujete li mu se?

- Božić je najradosniji praznik u našem narodu. Uvek mi se vraćaju slike iz detinjstva kad sam sa ocem išao u šumu po badnjak. Posle toga promrzlih ruku i nosa žurio sam da se ugrejem pored ognjišta i čekao parče česnice. Danas je to druga priča. Badnjak uglavnom kupimo na pijaci. Ali poštujem i sledim sve običaje na Badnji dan i Božić i radujem im se.

Da li su vam inače praznici važni i doživljavate li i Novu godinu kao priliku za novi početak u svakom smislu?

- Praznici su važni zbog radosti koju donose, u mojim godina one koje tek dolaze su radost kada smo ja i svi moji živi i zdravi. To su novi počeci i razmišljanja o malim radostima koje čine život.

Jeste li za 2025. smislili neku posebnu želju ili su se sve već ostvarile?

- Čovek koji nema želja nije živ čovek. Moje želje su zdravlje i osmesi na licima ljudi koje volim.

Je li tajna vašeg uspeha možda i u tome što živite kao normalan svet?

- Živim običan život. Slava je relativna stvar. Nikad nisam sebe video kao zvezdu. Idem tramvajem, šetam pored reke, družim se s prijateljima, putujem, ali prija mi kad me ljudi prepoznaju i slikaju se sa mnom. Razmenjujemo uspomene i iskustva. Komentarišemo šta je bilo dobro, šta je moglo bolje.

Smatrate li da je život pun simbolike i da li je zapravo važno da uz sreću na svom putu sretnemo prave ljude?

- U mom slučaju sve je zaista bila sreća koja me je pratila kroz život. Moj put do zvezda zaista je bio svojevrsni mozaik. Nije to uvek bio prav put, bilo je velikih krivina, a bogami i čudnih staza. Ali izgleda da sam uvek imao neki neobičan radar koji ga je regulisao. Uvek sam bio istrajan i opsednut dobrim namerama ljudi koju se me tada usmerili. Sve se nekako nadograđivalo jedno na drugo, od Radio Vrnjačke Banje do RTS i "Žikine Šarenice".

Pridržavate li se i dalje motoa: "Ovaj dan je jedinstven u životu, učini najviše. Sutra je novi dan"?

- Ustanem i zahvalim se bogu što mi je doneo novi dan, što je sunčan, što imam divan pogled na reku, što pijem kafu sa osobom koju volim.