"Iza mene je tvrda i teška, ali uspešna godina, red je da se malo odmorim, a onda lagano dalje" Gordan Kičić o svemu što ga čeka u bliskoj budućnosti

Poslovne karte u biografiji Gordana Kičića tokom godine na izmaku rasporedile su se tako da je među dramskim umetnicima koji su je značajno obeležili. Još u februaru je kao reditelj doživeo veliki uspeh s triler misterijom "V (fau) efekat", nakon čega je odmah počeo snimanje treće sezone serije "Mama i tata se igraju rata", proizašloj iz njegovog rediteljskog prvenca - filma "Realna priča". Dok se odbrojavaju poslednji sati 2024, s Gordanom evociramo uspomene na sve trenutke koji su mu je obeležili.

Priču ste tako razradili da se kraj ne nazire?

- Glavna ideja je bila da je postavimo iz perspektive svakodnevnog života, sa svim stvarima i problemima, ali kroz prizmu koja nije banalna, već govori o raznim dilemama ljudi u tim godinama. Za sve kasnije samo smo sledili tu ideju.

Za tri sezone vaša filmska ćerka Vida je porasla za šest i po godina. Sticajem okolnosti, došlo je do promene glumice?

- Nažalost, u novoj sezoni ne igra mala Lena, objektivno je bila sprečena zbog više sile. Tu je nova glumica Teodora Mijin, koja igra Vidu. I to će biti velika promena u seriji.

Što je stariji, čovek se sve više suočava sa situacijama za koje bi neko rekao da se dešavaju samo na filmu. Piše li i život romane?

- Kako da ne. Ali u našoj priči ljudi su prepoznali da mogu da se poistovete i konektuju s tim likovima jer se takve situacije dešavaju mnogima. Svima koji imaju decu, porodicu, odnose... U našem slučaju samo kroz duhovit okvir savremenog svakodnevnog života. Kad ovu seriju budemo gledali za desetak, petnaest godina, imaćemo utisak o vremenu koje danas živimo. To je nek moj osećaj.

Vi glumci, reditelji i scenaristi ste zapravo i hroničari vremena u kom živite. Osećate li to kao svoju misiju?

- Možemo da budemo. Ova priča je samo izašla iz nas, bez pripreme. I možemo da je pišemo i dalje dokle god nama bude bilo lepo i dokle god budemo imali ideja. Ali treća sezona će biti najluđa od svih. Tu je veliki broj glumaca i mnogo gostujućih zvezda. Iskreno, jedva čekam da je vidim. Veoma je uzbudljiva.

Prvog januara film "Jorgovani" imaće svetsku TV premijeru na Kurir televiziji. Raduje li vas što će ovo ostvarenje videti i brojnija publika?

- Drago mi je što je taj film pogledalo već više od 200.000 ljudi, veoma lep rezultat za bioskope. Drago mi je što taj film postoji i što sam učestvovao u njemu.

I što igrate reditelja, za promenu, pred kamerom (smeh).

- Jeste, da... Eto i to se desilo (smeh).

U seriji "V (fau) efekat", koja je oduševila gledaoce, bili ste glumac. Jeste li očekivali tako divnu reakciju publike?

- Krivo mi je što je išla samo na Superstaru i što još nije emitovana na kanalu s nacionalnom frekvencijom. Nije mi jasno, ali verujem da postoji neki plan zašto se to nije desilo. Ne mogu da budem objektivan jer sam tu seriju režirao i igrao u njoj, ali sam dobio informacije da je bila veoma gledana na kablu, zbog čega mi je mnogo drago i nadam se da će u 2025. narod moći da vidi u većem broju.

Šta vam je sledeće u planu?

- Imam raznih najava, ali ću prvo sačekati da dođe Nova godina, pa ćemo videti.

Da li je tačno da će se "Realna priča" naći na repertoaru Ateljea 212?

- Ne znam. To još nije definisano, pa ne mogu da pričam o tome.

Stiče se utisak da ste se više posvetili radu pred kamerom poslednjih godina?

- Tako se desilo. Međutim, moj pozorišni život je i te kako živ. Sve predstave odranije igram i dalje, najpopularnija je "Obraćanje naciji", veoma je aktuelna zbog svih događaja koji se dešavaju. Publika dolazi, voli da je gleda i navija. Tu su i "Ljubavno pismo", "Avgust u okrugu Osejdž", "Noćna straža", za koju se isto traži karta više. Verovatno ću u novoj sezoni raditi i neki novi komad. A red je i da se malo odmorim od svih multitasking zadataka. Idemo lagano, svašta se dešava.

Jeste li zadovoljni prethodnom godinom?
- Jesam, bila je uspešna, tvrda, teška, komplikovana da se izvede, ali uradili smo veliki posao, a to je treća sezona "Mame i tate". Nakon priprema, koje su počele u februaru, snimali smo je tokom maja, juna i jula, otkad je montiramo i radimo postprodukciju.

Je l' bilo teško snimati po vrućinama?

- Veoma teško, ali šta da se radi.

Glamur u vašem poslu se možda vidi samo kad se proizvod plasira. Pitate li se nekad šta vam je trebalo to da budete glumac?

- Jasno vam je da u našem poslu nema glamura, ali i ne treba da postoji. Bitni su trenuci na snimanju u kojima, i kad nam je teško i komplikovano, i kad ne možemo da nađemo snagu, znamo zašto smo se okupili. To jedinstvo nas čini ljudima koji jesmo i zato su te predstave, filmovi i serije dobri. Delimo taj trenutak jedinstva, to je najlepše nešto vezano za ovaj posao.

Glumu ste birali veoma mladi, tinja li u vama i posle tri decenije žar?

- Bio sam klinac od 17 godina. Tinja žar jer sam uspeo da radim i neke druge stvari koje su me zabavljale i u kojima sam pronalazio inspiraciju. Od produkcije, režije i kreiranja sadržaja u smislu smišljanja, sedenja s piscima... Ceo taj posao je veoma uzbudljiv i zanimljiv. Nekad se preklopi hiljadu i jedna obaveza, pa je malo komplikovano, ali dobro. Uzbudljivo je i dalje.

Da li je s godinama teže igrati se?

- Ovaj naš poziv jeste igra, moramo da se igramo, zabavljamo i uživamo u tome jer u suprotnom džaba sve. Izabrali smo glumu iz potrebe da nešto kažemo i uradimo, da imamo jednu vrstu imaginacije koja je u unutrašnjem životu svih nas koji ovo radimo.Zato se mi kolege svih generacija i družimo i prepoznajemo. Govorimo istim jezikom. Ako se izgubi ta igra, onda prestaje zabava.

Je li glumcu teže ili lakše u realnom životu?

- Moj život je vrlo normalan, samo mi je raspored malo drugačiji od ljudi koji imaju fiksno radno vreme.

Vaša starija ćerka je relativno blizu doba kada će birati svoj poziv. Sećate li se sebe i svog odnosa s roditeljima tada?

- U životu se sve ponavlja, ali iste su to dileme, traženja, razgovori i pričanja.

Sećate li se svog puberteta?

- Mislim da nisam ni izašao iz puberteta, i dalje je prisutan (smeh).

Imate li utisak da mi sami ne doživljavamo realno svoje godine, mislimo da smo mlađi?

- Realne godine su broj na papiru, druga je stvar kako se osećaš, šta radiš i kako živiš svoj život. Ima toliko ljudi koji i sa 20 izgledaju kao matorci. Nema pravila ponašanja, pogotovo u današnje vreme. Ne razmišljam o godinama, najiskrenije. Imam malo neku frku s leđima i vratom, pa moram da radim vežbe. To mi je znak da mašina mora malo da se popravlja usput, inače još radi (smeh).

Donose li vam praznici ponekad i setu ili ste uvek srećni?

- Uvek sam srećan jer sam s porodicom u tim trenucima, a i praznici imaju smisla kada se provedu sa najbližima. Volim ih.

Pošto delite životni prostor s tri dame, jeste li učestvovali u kićenju doma?

- Naravno, Nova godina je!

Zamišljate li želju u ponoć?

- Kako da ne, ali ne mogu da vam je otkrijem, to se ne radi (smeh).