"Lekari treba ponovo da budu heroji" Ekskluzivna ispovest Noe Vajlija o tome kako je i zašto tokom perioda korone došao na ideju da snima novu seriju

Deseti dan januara doneo je premijeru nove Max Original dramske serije "Pitsburška hitna služba" (The Pitt) na Max striming platformi. Pod rediteljskom palicom R. Skota Gemila, glavnu ulogu tumači glumac Noa Vajl, koji se inače proslavio devedesetih godina igrajući doktora Džona Kartera u tada planetarno popularnoj seriji "ER".

U ekskluzivnom intervjuu, na koji su pravo prenosa u našoj zemlji dobili Kurir i TV Ekran, čuveni glumac otkriva kako su ga život i karijera još jednom naveli na to da ponese beli mantil koji mu je i doneo slavu.

Kako je nastala ideja za seriju "Pitsburška hitna služba"?

- Sve je počelo tokom pandemije 2020. godine. Bio sam kod kuće, nisam radio i osećao sam se depresivno jer nisam imao veštine koje su zaista korisne. U tom periodu sam primao mnogo pisama od medicinskih radnika koji su mi pisali kako ih je moj rad inspirisao da uđu u hitnu medicinu, što je bilo teško prihvatiti. Pisma su opisivala njihove dane, šta su sve doživljavali, kako su se osećali, a posebno kako im je moral bio na niskom nivou.

Izgleda da su vas pisma dotakla?

- Bilo je to previše informacija za obradu. Odlučio sam da sve to prenesem producentu Džonu Velsu i rekao mu: "Dobijam mnogo zanimljivih pisama, mislim da ovde postoji još jedna priča koju treba ispričati. Znam da ne želiš da ponovo radiš nešto slično, ne želim ni ja. Ali, ako bi ti ipak ikada želeo, možda bih i ja." Nezavisno od toga, Skot Gemil, još jedan član ekipe iz serije "ER", došao je do mene i Džona i rekao: "Da li mislite da bismo mogli da pokušamo da ispričamo nešto na ovu temu?" To nas je uplašilo jer smo znali da je "ER" najbolja stvar koju smo ikada radili u karijeri i da bismo mogli sve da upropastimo ako to ne uradimo kako treba. Zato smo doneli odluku da ne radimo to osim ako ne možemo da ponudimo nešto bolje ili drugačije.

Kako ste se ipak upustili u realizaciju?

- Ta rasprava trajala je nekoliko godina, ali onda smo pre oko 13 meseci osmislili koncept: priču ispričanu poput vožnje u policijskom autu, ali smeštenu u hitnu pomoć. Publika je "prikačena" za to, poput ratnog dopisnika, i posmatra kako slučajevi, pacijenti i zahtevi utiču na zdravstvene radnike tokom jednog dugog dana. Cilj je bio da publika stekne dublje razumevanje onoga što svakodnevno tražimo od ovih ljudi, iz godine u godinu, bez predaha.

Na koji način ste osmislili lik Robija?

- Prvo sam razmišljao šta on nije. Robi nije Džon Karter. Krenuo sam od toga koje stvari ne želim da ponovim, a koje želim. Inspiraciju sam našao u nekoliko arhetipova ljudi koje sam viđao u medijima poslednjih godina - ljudi koji su, reklo bi se, gotovo apolitični zbog svoje posvećenosti poslu. Njihov rad nije vođen idejom da pomažu ljudima; njihov nagon za služenjem je način preživljavanja, način da se nose sa stvarima. U ovu oblast ulaze zbog adrenalinskog naleta, zbog sposobnosti da zaborave sve što je izvan tog trenutka. To je vrlo ograničen život, ali istovremeno i vrlo posvećen... i fragilan. Želeo sam da istražim sve te aspekte. Da dekonstruišem koncept heroja i prikažem čoveka koji je ranjiv, umoran, koji mora da ode u toalet, ljut je i ima misli koje ne može da podeli, a koje mu otežavaju da radi na najvišem nivou. Tokom smene, publika posmatra kako njegova sposobnost da odvoji privatno od profesionalnog sve više slabi.

Koji je bio najveći izazov korišćenja real-time formata (jedna epizoda za jedan sat smene)?

- Najteži deo bio je dokazivanje koncepta - da li će to funkcionisati. Može li TV serija bez muzike da uspe? Da li je moguće snimiti je u realnom vremenu u jednoj sredini, gde ne skačete iz automobila u jurnjave poput Džeka Bauera. Sve je bilo teorijsko dok nismo videli prvu epizodu. Ovaj format omogućava da se publika, koja je danas veoma sofisticirana, zainteresuje na novi način. Cilj je bio da im prikažemo događaje takve kakvi jesu, bez mnogo komentara ili dogmatskih interpretacija.

Kako ste se nosili s tehničkim dijalogom?

- Imao sam malu prednost - igrao sam studenta medicine kada sam bio mlad. Ali cela ekipa je pohađala dvonedeljni intenzivni kurs pre snimanja. Učili smo procedure, terminologiju, gledali video-materijale i slušali predavanja o emocionalnim izazovima. To je bio sveobuhvatan program koji nam je pomogao da se što bolje pripremimo za uloge. Džon Vels je čak stvorio hijerarhiju tokom proba - "studenti medicine" su trenirani zajedno, "stažisti" su imali svoj kurs, a ja sam bio izolovan, što je oslikalo Robijevu "usamljenost".

Da li serija ima političku dimenziju?

- Svrha nije da propovedamo, već da podstaknemo razgovor. Na primer, ako serija bude korisna u zagovaranju za razumnije zakone o oružju, smatraću to uspehom.

Šta se promenilo u medicini od vremena "ER" do danas?

- Pandemija je tačka prekretnice. Radnici u hitnoj sada provode osam minuta s pacijentom i 35 minuta popunjavajući dokumentaciju. Sve te prepreke otežavaju pružanje najbolje moguće nege. Serija istražuje upravo ove probleme.

Može li "Pitsburška hitna služba" da inspiriše nove generacije medicinskih radnika?

- To je cilj. Nakon što je "ER" popularizovao hitnu medicinu, broj prijava za tu specijalizaciju je eksplodirao. Sada, prvi put, nema dovoljno prijava. Hitna pomoć ponovo mora da postane privlačna i da ti ljudi budu prepoznati kao heroji.